Jednina množine
Najpre mrak. Nevidljivost. Tišina. Razdaljina pokrivena prašinom.
Reči se prelivaju, grade, maštaju, stvaraju i pevaju. Reči su grozne i slatke, teške i lake. Reči plutaju i plivaju. Reči su voda, vatra, zemlja i vazduh, objedinjuju suptanciju života, bacaju u ponor, vade iz provalije. Reči stvaraju svetove, objedinjuju i priljubljuju, grle, raskošni su vrtovi duha. Reči se sputavaju tačkom, omamljuju zarezom. Reči žele da se izlivaju slobodno, u nepoznato.
Gde su sada pesnici? Gde su pesnici da napišu reč, da pronađu jednu, iskonski važnu reč? Da njome oslikaju ponor ili precrtaju život. Poput slikara, pesnici povlače rezove, linije. Boje se prelivaju u tišini vremena. Boje se slivaju u jedninu ništavila. Kada ti kažem – idi, ti odgovaraš – ostaću. Reči, reči, reči, reči. Obojene reči, mrtve reči, prašnjave reči, zanosne reči, grube reči, glupe reči, prkosne reči. Reči se gube u belini, nestaju u daljini. Reči se gube u slikama nesporazuma. Reči obojene, mrtve padaju, plaču i cvile, ali se gube u crnilu. Reči neizgovorene, reči daleke, reči bolne, reči patetične. Svi smo mrtvi. I ljudi i reči. Mrtvi.
Život je priziv izgubljene razdaljine.
Ne, ja neću ostati živ u ustajalom vremenu, samo ću razgaziti stazu, započeti novi dan. Ponori su šanse. Izgubljenost je čudo. Zatrovano tlo se steže, savija i cvili. Kada ti kažem – vraćam se, ti odgovaraš – ostani. Sve dublje tonem u dubinu neiskazivosti. Plivam u dubokoj vodi i čujem jeku. Glasovi me uspavljuju, sa dna, iz ponora, sivila, dubine.
Vreme se stisnulo u neiskazivost. Reči više niko nije razumeo. Mnogi su se pravili da ne razumeju. Ćutanje je postalo novi jezik. Znak raspoznavanja bio je mig. Jezik je polako sakrio poglede. Svi su nosili tamne naočare. Život je prolazio u bezrečju. Samo je umetnik govorio do iznemoglosti. I kada je svet propao usled ćutanja, kada su ljudi izgubili jezike, kada su reči odletele u ponor više nije bilo nežnosti, boja ni umetnika. Ljudi su iščezli, knjige su spaljene.
Duh tone u ništavilo bezrečja. Reču su pokopane, zabranjene, ograđene bodljikavom žicom, zaključane, zarobljene. Mrtve. Reči više nisu potrebne, višak su u vremenu manjka. Jedino je priroda ostala nedirnuta. Ona je još znala pravu, spasonosnu reč. Ćutala je jezikom svoga tihovanja i skrivala blago.
Najdalje smo stigli u ćutanju. Stigli smo daleko u opiranju, prevari, u igri sa rečima. Ostali smo iz prkosa slepi i gluvi, jezike smo odsekli. Lutanje je igrokaz smrti, sloboda beznadežna, putovanje u nepoznato. Slepi smo i gluvi. Tek kad su nam jezike odsekli, hteli smo da govorimo. Hteli smo, ali više nismo mogli. Reči su već bile mrtve.
NENAD OBRADOVIĆ 