Ogist Roden i pitanje umetnosti
U manifestu mladom umetniku, u tekstu Zaveštanje, Ogist Roden (1840-1917) kao najvažnije strasti genijalnih ljudi ističe ljubav prema prirodi i iskrenost. Za njega je pokretač umetničkog stvaralaštva strast razotkrivanja lepote u svemu što nas okružuje. Duh, prema Rodenu, lako uviđa površine, dok umetničko stvaralaštvo podstiče misao dubine. Istinska umetnost uvek teži ka duhovnoj dubini, simboličkom proboju imaginacije, ona ,,zahteva odlučnost. Samo kada snažno istaknete kako linije teku, vi ponirete u prostor i osvajate dubinu“. O tome čitamo u knjizi Ogista Rodena Eros i Tanatos, razgovori sa Polom Gzelom, koju je preveo sa francuskog Veljko Nikitović (Metaphysica, Beograd, 2022). Za svakog umetnika presudna je odlučna posvećenost neotkrivenoj dubini, skrivenim slojevima potrage, u kojima se nakuplja sav kreativni nemir stvaralaštva.
Ogist Roden život shvata iz jedne tačke, kao smeštenost u pulsirajuće središte iz koga se potom umetnik ,,razvija i rascvetava iznutra prema spolja“. Kiparstvo je odraz takve vizije života. U duhovnom prodiranju iznutra ka spolja skriva se tajna kiparstva, taj skok iznutra predstavlja obeležje koje vekovima čuva zavodljivu opčinjenost antičkim skulpturama. Roden negira postojanje nadahnuća smatrajući da su ,,mudrost, pažnja, iskrenost i volja“ jedine odlike umetnika. Kada ovo ističe on zauzima egzistencijalističko shvatanje umetnosti, budući da za njega ne postoji pravilo umetničkog stvaranja, bilo kakva materijalna uslovljenost, ili viša sila nadahnuća koja se pretvara u odziv umetničke vizije. Nasuprot tome, premu Rodenu umetnik najpre mora da proživi duboku potresenost životom, egzistencijalni nemir; on mora da ostane čovek u svim dimenzijama, ,,biti uzbuđen, voleti, nadati se, drhtati, živeti“. Biti u vrtlogu egzistencijalne bačenosti, rečeno jezikom Hajdegerove filozofije, znači slediti put i smisao istinskog poslanstva umetnosti. Tako najvažniji umetnički dar postaje neskrivenost bića, ona nezadrživa potreba da se uvek izražava ono što se misli, da iskrenost postane moralna i stvaralačka zapovest. Umetnost, za Rodena, postaje ,,divna lekcija iz iskrenosti“.
Stvaralački put Ogista Rodena bio je put neprihvatanja, odbacivanja, čak i podsmeha. Uprkos tome, on je umetnost doživljavao kao intimno putovanje u dubinu, uvek pred sobom imajući slike iz Božanstvene komedije Dantea Aligijerija, dela koje ga je u duhovnom smislu presudno oblikovalo. Godinama stvarajući Božanstveni pakao, monumentalno i nedovršeno delo nastajalo na prelazu vekova, kao kompoziju skulpura univerzalnih prikaza ljudske patnje i žrtvovanja, Roden je umetnost otvorio ne samo novim tumačenjima, nego i novim formama. Zaokupljen formom stvaralaštva, uvek je izlazio izvan granica, u strukturalno neuhvatljivi svet performativnosti i simboličke tajanstvenosti. Njegovo životno delo nastajalo je u periodu od čak trideset godina, pri čemu je u tihoj strpljivosti stvaranja sve podredio ovom radu pokazujući da umetnost naposletku postaje više od čistog nadahnuća, da je njena samorealizacija u istrajnosti svedočenja vlastite istine.
Prijatelju Polu Gzelu, na predlog da zabeleži njegova razmišljanja o umetnosti, Roden skeptično odgovora: ,,Vi se, dakle, zanimate za umetnost. To je nešto potpuno zastarelo.“ Kada to kaže umetnik ima na umu doba nadolazeće utilitarnosti stvarnosti u kojoj će umetnike postepeno zameniti praktični inženjeri. Život postaje sveden na korist, pa je umetnost sve više stvar usamljene kontemplacije. Čovek postaje stvar, potčinjeno sredstvo velikog sistema informacija, umetnost eksponat. Istinska umetnost, pak, zahteva izrazitu hrabrost i možda bitnije – autentičnost. Roden tako, gotovo proročki, kaže: ,,Čovečanstvo danas misli da može bez umetnosti. Ono više neće da razmišlja, posmatra, sanja; ono traži telesna uživanja. Ravnodušno je prema uzvišenim i dubokim istinama; dostatno mu je da zadovolji svoje telesne prohteve. Današnje čovečanstvo je bestijalno: njemu umetnici nisu potrebni.“
Skulpture u prirodi, prema Rodenu, ne stoje tu da bi ulepšale prirodnu okolinu, već obrnuto da bi priroda ulepšala statičnost skulptura. To je ono što grčke skulpture uzdiže na nedostižni rang umetnosti – njihova autentična posvećenost i osetljivost za prirodu i njene veličanstvene darove. Savremena umetnost negira tu vrstu povezanosti tako što umetničko delo ograđuje od prirode i usmerava na princip čovekovog nadahnuća, na intimnost privatnog osećaja, zaboravljajući da je najlepše ono što je u svojoj celovitosti okrenuto prirodi. Poimanje kiparstva za Rodena je jedna vrsta poetskog pogleda na svet. On stvarnost materijalizuje glasom unutrašnjeg iskustva, tragom pesnika, poput Dantea Aligijerija, Getea ili Bodlera.
Njegovo prijateljstvo sa Rilkeom samo je učvrstilo naklonost umetnika ka pesnicima. Rilke u čuvenoj studiji Roden (1903) u njegovom delu prepoznaje doticanje novog, ali pre svega ruke kao simboličkog odraza stvaralaštva. Pesnička imaginacija u umetnikovim rukama prepoznaje onu dalekosežnu odlučnost u zahvatanju novog. Rodenove ruke su svedoci duboke tajne umetnosti. One svedoče iz perspektive istorije, iz nasleđa Ticijanovih i Rembrantovih ruku, koje ,,poseduju svoju vlastitu kulturu, svoju osobenu lepotu, priznajemo im pravo na vlastit razvoj, priznajemo im vlastite želje, osećaje, hirove i nagnuća“. Senku majstorskih ruku umetnika iz prošlosti naglašava i Roden, pozivajući se na snagu prirodnog genija umetnika čija remek dela svedoče u dubinama imaginacije. Ruke portreta Ticijana i Rembranta su simboličke forme krajnje umetnosti metafizičkih dimenzija; jedna ruka vlada, druga je skromna i hrabra.
Gotovo središnje mesto u osvrtu na vlastito umetničko delo kod Rodena zauzimaju pitanja misli i tajanstvenosti. Kada je Pol Gzel jedne nedelje navratio u umetnikov atelje zapazio je skulpturu mlade i lepe žene bez udova koja ,,izgleda kao da je razdire neki tajanstveni bol“. Roden je posetiocu znatiželjno svoj rad predstavio simbolikom razmišljanja. ,,Ona prikazuje Razmišljanje. Eto zašto nema ni ruku da dela, ni nogu da hoda. Zar niste, zbilja, primetili da razmišljanje, kad se u njemu ode sasvim daleko, nameće tako jake argumente za najprotivrečnije solucije da nalaže nepomičnost?“ Skultura potištene žene bez udova bila je oličenje ljudske inteligencije. Misao koja prodire izvan čiste forme. Nepomičnost kao simbol teške misaone opterećenosti i nedostatak udova kao simbolička potvrda nesavladive čežnje čoveka prema duhovnom životu usled nametnuh zahteva praktičnog života. Takva vrsta simbolike dopire do pitanja tajnovitosti dela.
Svako remek-delo, od Mikelanđela do Getea, sadrži tajnovitost koja delo preseca u žižoj tački svoga postojanja. Tajnovita je poezija, u njoj je neretko pesnik izložen teskobi izražaja takve vrste osećanja koja se, kako piše Viktor Igo, trude da pokažu da je sve što vidimo nedovoljno, besciljno i prolazno. Roden, dakle, u vremenu kada umetnost postaje interesna i predvidiva, ulazi u lavirint tajne kako bi pokazao da se istinska umetnost doživljava i ispoljava tragom egzistencijalne potrage za dubinom. Umetnička dela prošlosti svedoče da je tajna ona nevidljiva tmina koja prekriva svako nadahnuće. Neminovno je da pravi umetnik ,,stigne do zida onog zabrajenog gaja u kom boravi nedokučiva Tajna’’. Izvan vidljivog, propadljivog sveta čiste materijalnosti događa se čudo koje svedoči istinu umetnosti. Tajanstvenost je, prema Rodenu, atmosfera u kojoj diše lepota umetničkih remek-dela. Za nas savremenike ostaje pitanje nad pitanjima: Ima li u savremenoj umetnosti još tajanstvenosti ili je sve prekrila opšta vulgarizacija predvidivosti i lične koristi? Prava umetnost sija u blizini tame i onog nedokučivog tajanstva koje traje u nezalaznoj nadi da će jednom posvedočiti lepotu izvornog života, jednostavnost ruke koja miluje i stvara.
Umetnost je način da se egzistencija ostvari na vrhovima svojih mogućnosti. Ona je bitna kao istina duboke stvaralačke intimnosti koja se u pragmatičnom svetu prikriva i marginalizuje. ,,Samo umetnost”, potencira Roden, ,,pokazuje ljudima zbog čega postoje. Ona im otkriva smisao života, objašnjava im njihovu sudbinu i, prema tome, služi im kao putokaz u životu“.
*Tekst objavljen u Kulturnom dodatku Politike, 15. mart 2025.
NENAD OBRADOVIĆ 