Andrzej Wajda i filozofija filma
Sloboda dobija krajnju svrhu tek u odnosu na unutrašnju nezavisnost pojedinca od normi stvarnosti. Zato je sloboda u direktnoj vezi sa etičkim postupanjem čoveka i njegovom individualnom odlukom da postupi na određen način kako bi tako afirmisao sopstvenu ideju slobode. Sloboda je ideal koji na kraju uvek pada na leđa čoveka, pritiska ga i preobražava. Takvo preobraženje vodi u život ili smrt. Posredi je ono što meksički pesnik i esejista Octavio Paz u knjizi Lavirint samoće imenuje kao ispitivačka samosvest. Iskustvu slobode koje se događa u susretu čoveka sa samim sobom, Paz suprostavlja ljubav prema formi. Takva ljubav je zatvorena, uzdržana, formativna u svakom smislu. Forma sprečava slobodu, zahvata ljubav i umetnost u fragmentima, na kraju potiskuje svaku intimnost i nežnost. Tema slobode je, prema mom mišljenju, centralna tema filmova poljskog reditelja Andrzeja Wajde. U Dantonu (1983) već na početku filma svedočimo protivrečnim slikama stvarnosti; sa jedne strane čujemo proklamovane reči o jednakosti koje uplašeni dečak izgovara pod prisilom, dok sa druge strane gladan narod na ulici takvu ideju slobode brutalno oseća na svojim leđima. Wajda ističe, što je sugestivna poenta ovog filma, da je ,,sloboda kao dete i da mora da prođe kroz suze i bol da bi dosrigla zrelost’’. Iza ovakve ideje slobode, u kojoj se rasplinjuje čovekova želja da vlada i moćuje, gotovo po pravilu ostaju pustoš, nasilje i smrt.
Andrzej Wajda stvara idejne filmove u kojima se prepliću velika egzistencijalna pitanja. Ne čudi da u pozorištu režira klasike – od Sofokla do Dostojevskog – postavljajući gotovo uvek u centar umetničkog interesa ideju slobode u vremenu nasilja i civilizacijskih katastrofa. Ono bitno za Wajdu kao reditelja ne sastoji se u dijaloškoj osnovi filma, fragmentarnim rezovima, narativnim dispozicijama, niti u reprezentaciji slike, njegov je temeljni zahtev prema filmu u osnovi filozofičan, idejan zahtev. Kako bi napravio film traga za velikom (i večnom) idejom. Svako veliko umetničko delo u sebi sadrži ideju koja to delo univerzalizuje. Bez ideje nema dela kao umetničkog dela. Prema Wajdi besmrtna ideja Antigone sastoji se u tome što ona kao žena postaje nosilac pravde tako da njena moralna jačina buja zbog čvrstine karaktera. Ali ono što Antigonu utemeljuje u moralnoj snazi je postojanje Kreonta, koji premda tragičan lik, postoji kao protivteža njene moralnosti. U Wajdinom filmu Pepeo i dijamant (1958), nastalom prema romanu Jerzya Andrzejewskog, uočavamo sličan etičko-egzistencijalni procep među junacima. Sekretara radničke partije ubija dobroćudni idealista uprkos unutrašnjem glasu svog bića. Zbunjeni Maciek Chełmicki se stalno pita da li će ispod pepela ostati bar neki zvezdani dijamant, da li je zapravo moguće preko ubistva ostvariti željenju slobodu? Može li se preko smrti dospeti u život?
U filmu Pepeo i dijamant u prvi plan iskrsava izraz reprezentacije kao radikalna mogućnost idejne perspektive. Izraz glumca, njegova samozatajna povučenost i ironična dosetka, drugačiji način pogleda na život. Sve to smestilo se u jedan dan i noć koliko filmska radnja traje. Wajdina vizija filma je otvorena za mišljenje perspektive. Ne postoji kod njega, kao uostalom ni u životu, jedan ispravan put i jedna ispravna sudbina. Sloboda je uvek na klackalici, ona je zahtev i mogućnost. Ideja kao nit vodilja stvaralaštva je jedan od načina da se stvarnosti pristupi u dijalogu, bez isključivih rešenja i zahteva. Umetnost u celini, prema Wajdi, nalazi se na pravom putu kada se rađa iz nezavisnosti i izvesne nesebičnosti. Njena sloboda je moguća tek u rešenosti da se ideja otvori neizvesnosti odluke stvaralaštva.
Svaku slobodu prati – a to je svima nama poznato iz iskustva prošlog veka i raznih političkih previranja – cenzura. Postoji autocenzura i cenzura vlasti. O tome je Wajda svedočio opet posredstvom egzistencijalne ideje umetnosti. Svestan cenzure i svih reprekusija nasilja nad umetničkim delom i stvaranjem Wajda iznosi sledeću tezu – film je zaštićen od cenzure onda kada je tako napravljen da svaki postupak cenzure učini bezuspešnim. Postoji nešto što se može nazvati – duša filma, neki nespecifičan izraz uzvišenosti koji umetničko delo simbolički razotkriva u beskonačnosti. Mogu da se, svedoči Wajda, ,,u Pepelu i dijamantu iseku ove ili one reči, ali ne može se cenzurisati gluma Zbigniewa Cybulskog, a upravo je u njegovom načinu ponašanja postojalo to ,,nešto’’, što je u to vreme bilo politička nepristojnost: sloboda mladića s tamnim naočarima u odnosu prema nametnutoj stvarnosti’’.
Originalnost i ideja seku svaku cenzuru. Sloboda ima velike zahteve, ali je u nagoveštajima autentičnog odgovara na život seme njenog rasta. Uključenost u ideju umetnosti stvara velike umetnike. Reditelj filma ne može biti izvan filmske ekipe, zavaljen u fotelju, udubljen u svoje misli, on je prisutan kao kreativna energija bez koje će čitava ekipa filma potonuti. Stajati i režirati. To je savet Andrzeja Wajde koji se može primeniti i na život koji je, na kraju svih krajeva, pretpostavka jedne velike ideje slobode. Čovek je pred tom velikom idejom uvek u iskušenju da poklekne i postane ništavilo. Ono što čuva dostojanstvo dara života je vatra njegovih očiju čije osvetljenje, bilo u životu bilo na filmu, predstavlja krajnji stadijum umetnosti. Mogućnost ideje i pobedu slobode.
NENAD OBRADOVIĆ 