Oscar Wilde o istoriji i umetnosti
Umetnost kao iskustvo stvaranja i oblikovanja ideje može se tumačiti kao radikalna otvorenost svetu. Duh umetnosti univerzalizuje pojedinačnu egzistenciju dajući joj potencijalnu snagu da stremi neotkrivenim, nadolazećim horizontima. Takvo shvatanje iskustva umetnosti omogućio je grčki duh koji je, posredstvom individualnog usavršavanja, tragao za večno lepim, moralno ispravnim i celovitim principom. Umetnički duh koji se afirmiše kroz pobunu protiv autoriteta, kao tragalački princip prekoračenja svih nametnutih granica, dakle kao radikalna otvorenost, Oscar Wilde naziva spekulativnim duhom inovacije. Slikovito pojašnjeno umetnost je potraga za idealom lepote i kao takva njena stvaralačka kreacija seže u samu srž ljudske egzistencije. To je vidljivo u grčkom duhu koji je, prema Wildeovom tumačenju, obasjao intelekt svoga doba pa je njegovo trajno obeležje postala potraga za svetlošću. Umetost je, dakle, ono celovito stremljenje ljudskog duha koje svetu daje univerzalni smisao. Osnovna je poenta umetnosti da se njena snaga nalazi i ostvaruje kroz neprekidnu borbu sa stvarnošću u smislu krajnjeg otpadništva i večnog lutalaštva.
Oscar Wilde umetnost doživljava posredstvom grčkog duha filozofije. Umetničko delovanje tumači, pozivajući se na Platonovu Državu, kao traganje za lepim delima. Ono bitno što Wilde zapaža već u mladalačkim predavanjima o umetnosti i kritici iz 1882. godine, tiče se umetničke afirmacije svih znanja i svih mudrosti, budući da jedino umetnost zadire toliko duboko u samu bit stvari da može u ovom životu, prepunom patnje, laži i površnosti, biti oličenje božanske harmonije duhovnog života. Umetnik je garant opstanka civilizacije jer se pred njegovim očima odmotava klupko cele istorije. Za jednog umetnika ,,nijedan oblik nije zastareo, nijedan predmet nije istrošen. Umesto toga, sve što je svet poznao od života i strasti, u pustinjama Judeje ili u dolinama Arkadije, uz reke niže Troje ili uz reke niže Damaska, na prepunim i odvratnim ulicama modernog grada ili na prijatnim stazama Kamelota – sve leži pred njim poput razmotanog svitka, sve je još uvek prožeto divnim životom’’. Umetnik će uvek da odabere ono dragoceno i tajnovito u iskrama lepote, i tako različitim svetovima dodeli smisao. Njegov glavni zadatak postaje proniknuti u tajnu lepote, pronaći u svetu običnosti ono što u sebi nosi skrivenu dragocenost. Okrajci svetova, rubovi i ono što se često tumači kao bolest društva skriva najvitalnije zdravlje i okrepljujuću vedrinu za svakog pojedinca. Umetnik prodire u prljavštinu tajne znajući da samo umetnost posvećuje i ovekovečuje. Wilde je toga svestan već na početku stvaralaštva; sve njegove kasnije patnje biće ublažene spoznajom da se najdublja tajna života skriva u umetnosti.
Premda postoji nerazumevanje umetničkog delovanja, posebno u savremenom dobu, koje proishodi iz činjenice da umetnost nije materijalizovana, nego idejna perspektiva života, zalaganje za totalnu umetnost ima epohalni karakter. To je uvideo i Wilde kada umetnost ne elitizuje u krugove kičastih dvorskih odaja ili muzejskih sala, nego je otvara životu margine. Zanatlija i slikar su tragaoci koji piju sa izvora umetnosti. Nije slikar koji izlaže u muzeju veći umetnik od zanatlije koji ukrašava jedan dvorac, obojica su usmereni ka prepoznavanju lepote u jednostavnosti običnog, pri čemu treba uvek isticati da lepota nije puki slučaj u životu, nego pozitivna neophodnost života. Ta svrhovitost nastojanja da se lepota oslobodi i uobliči u granicama života čini umetnika univerzalnim individualcem svakog doba. Umetnik u svemu vidi umetnost, njegov je život umetnost. Onaj ko, piše Wilde, ,,ne voli umetnost u svim stvarima, uopšte i ne voli umetnost, a onaj ko nema potrebu za umetnošću u svim stvarima i nema potrebe za njom’’. Ovim stavom Wilde pravi radikalni društveni protest prema stvarnosti koja život materijalizuje do krajnje tačke. Njegov je svet umetnički u totalitetu, stoga utopijski, ali borba za takav svet nikada nije uzaludna. Zanatlija i radnik postaju umetnici već time što je njihov krajnjih cilj stvaralaštvo. U tome se i nalazi Wildeova intervencija da se uslovi rada oslobode krutosti i otvore dekoraciji. Njegov je stav, dakle, takav da radnik nikada neće biti nezadovoljan ukoliko mu se dopusti da iskaže sopstvenu individualnost u uslovima koji će podsticati kreativnost i plemeniti izraz života. U predavanju o engleskoj renesansnoj umetnost iz 1882, u kome se po mome sudu iznose najvažnije teze umetničke poetike budućeg progonjenog pisca Oscara Wildea, postoji ultimativni poziv radništvu da je njihov ugroženi položaj takav zbog neosetljivosti na dekorativnu, dakle umetničku stranu njihovog rada. U tome smislu Wilde predlaže da radnici postanu umetnici u svom poslu, što bi značilo obezbediti podsticajno okruženje u kome do izražaja neće doći poslušnost, nego osmišljavanje. Materijalnu stranu poslovne destrukcije ličnosti zameniće osećaj stvaralaštva kroz otvarenje totalnoj umetnosti. U takvim okolnosti neće se samo povećati produktivnost rada, nego će nastupiti doba umetničke stvarnosti u celini. Sličan stav Wilde će radikalizovati iste godine u nacrtu svog predavanja u Filadelfiji gde će zahtevati radničku revoluciju lepote. Takva revolucija bi se sastojala u tome da se obezbede prostrane, svetle radničke sobe, ugodan ambijent, umetnička dekoracija koja bi radnika obrazovala i istovremeno otvorila osećaju za imaginaciju. Radničke mašine služe za olakšanje posla pa uvek treba imati na umu da mašina zavisi u potpunosti od našeg osećaja za plemenitu upotrebu njenih resursa. Dakle, radnička stvarnost postaće podnošljiva onoga trenutka kada radnik postane umetnik, stvaralac i tragalac za lepim delima svog angažovanja.
Ako umetnost konkretizuje ideju u smislu da stvara i okončava jedan stvaralački čin, postavljaju se sledeća pitanja: Na koji način umetnost izlazi u javnost? Kako umetnost deluje izvan umetnika? Na koji je se način odigrava posredovanje između umetničkog dela i stvarnosti? Umetnost isporučuje svetu kritička otvorenost prema različitim hermeneutičkim slojevima. Drugim rečima, umetnost ostvaruje potpunu autonomnost i autentičnost tek u dodiru sa kritičkom pretpostavkom njenog vrednovanja. To znači da je kritička istorija umetnosti jedina veza između epoha prošlosti, veza koja diskusu stvaralaštva omogućuje vitalne i afirmativne istorijske poveznice. To je, na kraju, smisao onog svetlećeg principa kome su težili antički Grci, a čiji nas zraci obasjavaju do današnjih dana. Pitanje stila radikalizuje umetničko predstavljanje u istorijskoj vertikali tako da omogućuje da se napravi poveznica između Euripida i Shakespearea, da se Beethovenova muzika protumači u nijansama melanholičnih rezova, da se antička skulptura prenese pred naše savremenike u znacima rafinirane ženstvenosti. Postojanje tih veza omogućuje stilska raznolikost koja se prenosi u estetskom smislu kroz digresije i metafore. Zato možemo reći da je grčki duh suštinski moderan. Ipak, umetnost i dalje traga za dubljim značenjima, za odgovorima na izlive svoje idejne stvarnosti; u njenoj srži nalazi se kritička pretpostavka. Dok umetnost teži da uspostavi vezu sa izvornim nadahnućem, dotle se kritičar usmerava na publiku. Rad umetničkog kritičara je ona presudna veza između umetnika i publike. Wilde eksplicitno tvrdi da je glavni zadatak umetničke kritike obrazovanje publike. ,,Umetnost koja je ispunila uslove lepote jeste umetnost koja je ispunila sve uslove; na kritičaru je da obrazuje ljude kako da u smirenosti takve umetnosti iznađu najviši izraz svojih sopstvenih najburnijih strasti’’.
Za Oscara Wildea život se afirmiše posredstvom potrage za lepotom. Ne u smislu neke pretenciozne nedostižnosti, koliko u tome da se život prepozna kao autentična mogućnost za dostizanje savršenstva sopstvene prirode. To je temeljni problem romana Slika Doriana Graya, naime to da Wilde ustaje protiv tendencija u umetnosti koje idu ka tome da umetnost postane jedan oblik autobigrafije, smatrajući da se njena posebnost nalazi u domenu misterije. Misterija ne zahteva objašnjenje, ona je ono iskonsko otvaranje samoj suštini lepote. Genijalnost se razlikuje od lepote u tome što se ona, za razliku od lepote, mora pojašnjavati. Duša i telo u domenu filozofije postaju misterije time što, kako piše Wilde, u duši ima nečeg animalnog, kao što u telu ima određene duhovnosti. Za Doriana Graya život je prva i najveća umetnost. Ali kakav život? Život lepote u kome čula i osećaji dobijaju sasvim drugačiju ulogu u odnosu na ono što je nasleđeno iz tradicije. Posredi je potraga za takvom racionalnom filozofijom koja će slediti misterij duše i tela kako bi u produhovljenju čula pronašla krajnje ostvarenje.
Umetnost je izvorno nadahnuće u kome se klupko ideje odmotava u lavirintu lepote. Umetnost ne dolazi od predmeta, nego od zanosa stvaralaštva. Ono što su Grci započeli erotičnom predajom, to su pesnici preneli na videlo sveta. Pesnici pišu ushićenjem, ne diktatom. I kako maestralno poentira Wilde – ,,očaj će pozlatiti sopstveno trnje, a njegov bol će, poput Adonisa, biti predivan u svojoj agoniji; a kada pesnikovo srce pukne, ono će se rasplinuti u muziku’’.
Oskar Vajld, O istoriji i umetnosti, preveo sa engleskog Igor Javor, Paideia, Beograd, 2015.
NENAD OBRADOVIĆ 