Začaranost i eros stvaralaštva
Ako pođemo od pretpostavke da umetničko stvaralaštvo počiva na egzistencijalnom nemiru umetnika, onda je potpuno jasno zašto gotovo svaki stvaralački čin uspeva da izbegne zonu komfora u nastojanju da okonča napor umetničkog traganja. Postaje, naime, jasno da kreativni stvaralački čin nikada nije do kraja predvidiv i konačan jer se baš u emotivnoj oštećenosti, neuspelim pokušajima, posustajanjima, lomovima i stvaralačkom samopropitivanju skriva mogućnost istinske kreacije. Umetnost nastoji da se iskaže svojim nepredvidim osporavanjem zalazeći tako u najdublje, prikrivene, često varljive, unutrašnje istine. Zato je izvor svake umetnosti individualni sukob koji umetnika izmešta izvan teorijskih i svakih drugih barikada. Umetnost je krvava i okrepljujuća. Krvava je jer nas izravno suočava i sukobljava sa naslagama sopstvene nesavršenosti, lenjosti, površnosti i straha, dok je okrepljujuća kao mogućnost da se u njoj dogodi egzistencijalni proboj koji nas može (moralno) usavršiti. Američki pesnik Wallace Stevens tako neprekidno govori, u nastojanjama da teorijski pojasni svoju poeziju, o obnovi kao jednom od glavnih motiva za pisanje poezije. To je obnova zaigrane izoštrenosti čula, vrhunac egzistencijalnog kolebanja koji se događa kao sudar stvarnosti i ličnog senzibiliteta pesnika. Ovo mesto je važno jer ukazuje na nestalnu poziciju stvaralaštva i na potrebu da se umetnost otvori drugom kao kreativni čin krajnjeg zanosa.
Posvećenost i otvorenost umetnosti na izvoru ujedinjuje zanos koji se može tumačiti kao erotsko predavanje smislu. Budući da svaki umetnik u procesu stvaranja istrajava na probijanju vlastitih (i nametnutih) granica, da pritom ulazi u otvorene sukobe sa okolinom i sobom, da je pred njim uvek prisutna napetost želje da bude prisutan i prepoznat, čini se da umetnik ne odustaje od stvaranja uprkos silnim preprekama baš iz razloga unutrašnjeg glasa koji poziva na odanost i otpor. Tako umetnost postaje, tragom Platona, erotska posvećenost koja smera na celovitost, na ujedinjenje svih razjedinjenosti u jedan utemeljujući stav o umetničkom vaspitavanju duše. Žudnja za ispunjenjem, kako piše Peter Sloterdijk, otvara dijalektičko erotični razgovor, oslobađa svest za iskustvo iskustva, otvarajući ekstazu koja ,,u duši svetluca istodobno kao istina, lepota i dobrota’’.
Umetnost je moguća kao erotična predaja. Eros nije (samo) nagon, on je žarište iz koga se uzdiže smisao. Priroda je erosa da težnjom otvori dubinu i osvetli mrak. Eros je strastveni bljesak imaginacije, otpor rascepkanom principu koji neretko stimuliše razne patologije, on je pritom dvoznačan simbol stvaranja. Sa jedne strane postoji težnja za celovitošću i sjedinjenjem, dok je sa druge strane u njemu divlji nemir i neprestano lutalaštvo. Eros je, prema Sokratu, najbolji pomoćnik ljudskoj prirodi. Suprotstavlja mu se tanatos koji simbolizuje nagon. Platonova filozofska erotologija erosa stavlja na vrh. Eros je lekar koji zaceljuje nesavršenost i teskobu, on je put ka čovekovom (duhovnom) ozdravljenju. Ali eros može biti i onespokojavajuća težnja za ostvarenjem ljubavnog ideala. Ljubav se temelji na erotičnom iskustvu darivanja, jer se ljubljeni zatiče u strahu za svog ljubavnika; ljubljeni pokušava da ljubavnika privoli sebi, da mu podari mesto i učini da bude prisutan pored njega. Otvara se, lakanovski rečeno, mesto dopune. Ja dajem tebi ono što ti nemaš. Svaki učinak prenosa, učinak je obmane. U oskudici volimo i priželjkujemo ljubav za sebe kako bi nametnuta oskudica postala mesto radikalnog ispunjenja. Tu se, naime, pokazuje paradoksalnost i narciosiodnost ljubavi. Volim drugog tako da neprestano očekujem da on voli više mene nego ja njega.
Čovek je kao homo ludens otvoren prema svetu. U otvorenosti on je biće koje pati, ali tako da se ne suočava sa patnjom oči u oči , nego da se nad njim neprestano nadvija senka teskobe. Čovek je, tragom Frojda, nagonsko biće u kome prevladavaju želje. Кako se ne bi rasprnsnuo u odnosu na svoje želje uvodi se sublimacija koja je struktuirana kao iskliznuće želje. Nagoni se ne potiskuju nasilno u neurozu, nego se sublimiraju tako što se, uzmimo jedan primer, umetnik otvara ka estetskom fenomenu i stvaralaštvu. Nagon se sublimira u metafizički nanos. Sličan postupak, možda još uočljiviji, odigrava se na polju religije. Tu se nagon prema zadovoljenju potreba preusmerava sublimacijom na viši metafizički princip, sa svetovnog na sveto. Jacques Lacan insistira na otuđenosti i narcisoidnosti same ljubave, pa i seksualnosti, jer želja uvek želi tako da drugog obmanjuje svojim zahtevom. Želja, smatra Lacan, zahtev dubi u nedostatku bića ,,sa pozivom da se iz Drugog primi dopuna… Drugom je na taj način dato da popuni upravo ono što Drugo nema – pošto i njemu biće nedostaje – a to je ono što se zove ljubav, ali je to i mržnja i neznanje’’.
Temeljno obeležje žudnje je nedostatak. Кada žudimo idealizujemo ono za čime u strasti žudimo, pritom smo svesni da ono što žudimo nije kod nas i da nam fali. U tom kontekstu govorimo o potrebama i vrednostima. Potreba da imamo ono što nemamo u osnovi je žudnje. A svaka potreba otvara neki horizont vrednosti. Žudnja je, dakle, uporište otvorenosti za izgradnju i nadogradnju vrednosti. Žudeći, kroz potrebu da imamo ono što nemamo, vrednujemo i time dodeljujemo stvarima mesto u odnosu na položaj manjkavosti. U nedostatku je izražaj suštine budući da, sledimo li Platona, potreba za sjedinjenjem isijava neophodnu radost spajanja kako bi se u čoveku utemeljio stvaralački princip – eros.
Кada govorimo o erotskom zanosu umetnosti govorimo o potrebi da se stvaralački čin ne doživljava kao definisani proces, kao mesto materijalizacije stvaralaštva, nego otvorenost za drugo, nepredvidivo i nadolazeće iskustvo. Erotika umetnosti stoga nije poetika lepog, nego i ružnog, ona sugeriše da je čovek u svetu metamorfoze i da se pred njim odigravaju smene svetlosti i tame, dobra i zla. Na slikama Egona Schielea vidimo pomenutu performativnost umetnosti preko scena u kojima se često ispod naslaga erotske simbolike razotkriva dublji, patološki sloj čovekove prirode. Naglašenim tematskim transformacijama Schiele pokazuje da je umetnički zanos konačna mogućnost da se čovek predstavi u krajnjoj ogoljenosti, dakle prirodnoj nesavršenosti. Na slici Кardinal koji grli kaluđericu (1912) izražena je simbolika transformativne prirode čoveka. Erotska usmerenost dvoje bogomoljaca naglašena je prevladavajućom crvenom bojom, dok se na njihovim licima izražava žestina i pohota, taktilna napetost i ledena začuđenost.
Dihotomiju svetlosti i tame preuzeće Friedrich Nietzsche koji će umetnosti suprostaviti istinu. U tome stavu jasna je filozofova namera da istinu tumači taktikom natčulnog sveta velikih ideja koje su suštinski udaljene od izvornog života vitalnog previranja. Umetnost mora da postane stimulans života. Preobilje istina oličenih u ,,prekomernoj plodnosti svetske volje’’ postaje besna žaoka koja probada sami život i svako stvaralačko zadovoljstvo. Erotika umetnosti je jedan od mogućih pogleda na stvaralaštvo, nasrtaj na veliku ideju istine koja negira životnost života. Ona ne gleda u ponor, nego u dubinu. Oslobođena ideoloških i površnih parola erotika umetnosti je nagoveštaj krhke začaranosti o kojoj Nietzsche piše kada opisuje rođenje grčke tragedije. Začaranost omogućuje zanesanjaku da postane satir koji će u svojoj zanosnoj slobodi doživeti preobraženje i postati večiti lutalica, nasmejani čovek, umetnik.
Objavljeno u kulturnom dodatku Politike, 23. mart 2024.
*Naslovna fotografija: Egon Schiele, Kardinal i kaluđerica, 1912.
NENAD OBRADOVIĆ 