NENAD OBRADOVIĆ

Aleksandrijski kvartet i savremeni roman

Polako se vraćam u život. Poslednje tri godine bile su samo tupi košmar. Svrbi me da opet pišem; upravo sam završio knjižuljak o grčkom pejzažu i spremam se da započnem klasičnu naraciju o nekim ljudima koji su se izgubili u materici…Imam neke divne dijaloge za nju – i zaplet s gvozdenim okvirom. Radnju sam prebacio u Aleksandriju i smislio dvoje središnjih blizanačkih likova. Ali nemam dovoljno snage da radim na tome čak i kada bih imao slobodnog vremena. Kako je bolno pisati iz nervnog sistema. Suzio sam se iznutra. L. Durrell u pismu H. Milleru, Aleksandrija, jesen 1944.

Čitajući remek dela poput Aleksandrijskog kvarteta Lawrencea Durrella, ništa manje Mesečara Hermanna Brocha ili romana novele Anna Soror Marguerite Yourcenar dolazim do toga da je roman kao književna forma u bitnome smislu filozofski govor o traganju za smislom ljudske egzistencije. Baš na tragu čuvenog govora koji je Milan Kundera izrekao u proleće 1985. kada je primio “Nagradu Jerusalim“. Tada je rekao baš to – dok čovek misli, istina mu izmiče. U toj potrazi sa istinom ljudske egzistencije prvi su “evropski romansijeri sagledali i obuhvatili ovu novu situaciju čovekovu i na njoj zasnovali novu umetnost, umetnost romana“. Susret filozofije i književnosti dogodio se na toj nepreglednoj otvorenosti nereševih egzistencijalnih čvorišta postojanja, na putu traganja i slutnje, kao pukotina stvorena novom duhovnom situacijom čoveka.

Gnostička osnova književnosti prevashodno je utemeljena na ideji da je gnosticizam kao duhovno znanje (i zrenje) prosvećenog čoveka uzdrmao u temelju opšte obrasce društvenog ponašanja. Gnosticizam je kao ranohrišćanska sekta, nastala na obalama Sredozemnog mora, Sirije i Egipta, uzdrmao temelje propovedne duhovnosti. Gnostici u svemu vide pitanje, u svetu promašenih života i svetova, kako piše Jacques Lacarrière ,,duboko u sebi, neodoljivo, neizdrživo, gnostik oseća život, mišljenje, evoluciju čoveka i sveta, kao promaše­no, ograničeno delo, grešno u dubini svoga ustrojstva. Od dalekih zvezda do same srži naših ćelija, sve u sebi nosi – materijalno uočljiv – trag prvobitnog nesavršenstva koje sa­mo gnoza, i putevi koje ona nudi, mogu da pobede“. Ono što, ipak, gnostičko iskustvo stvarnosti približava životu idejne književnosti, tiče se njenog preobražaja duhovne dimenzije; nijedan gnostik ne odbija metafizičku osnovu božanske prirode svega oko sebe, on je svestan vatre čovekovog bića koja se rasplamsava na temelju božanske iskre, ali je nespreman da prihvati insitucionalno uobličenje duhovnog života, njegove procedure i konačne istine koje nikada ne podležu potencijalnim metamorfozama. To je za gnostike značilo samo jedno – živeti na margini, udaljen od sveta, a opet u blizini elementarnih čovekovih pokušaja da se istini dodeli konačno obličje.

Pogled uprt u nebo, iščekivanje znaka nadolazećeg Boga koji može da razreši sve dileme i čoveka oslobodi neizdržive slutnje (p)ostaje radikalan zahtev bespogovornog predavanja veri u hrišćanskoj demenziji božanske pravde. Ogromnost neba, njegova nedostižnost, beskonačnost i dubina koja prozvodi svetlost i tamu, dan i noć, neprozirnost nevidljive slutnje iza neba, sve to otvara dilemu postojanja čoveka u svemiru. Već na toj tački pogleda u nebo gnosticu su, piše Lacarrière, ostali zatečeni. Ako je nebo u nepreglednosti svoga beskraja nedokučivo, dok je čovek delić toga svemira onda je njegova postojanost ,,umanjena i sažeta slika neba, živi svet koji u sebi, u svom telu i u svojoj duši, nosi i svetila i mračna žala, zone tmine i zone svetlosti“. Takva dihotomija svetova vidljiva je u gotovo svim odnosima likova Aleksandrijskog kvarteta, romana idejnog toka u kome se odmotava ideja radikalno drugačije, filozofski apostrofirane egzistencijalne potrage. Pitanje umetničkog odnosa čoveka prema svetu, dakle metafizičke određenosti prema stvarnosti, postaje središnje pitanje romana ideje. Već na početku prve knjige kvarteta Durrell piše da ,,umetnici ne izmiču sudbini već je ostvaruju kroz njenu najstvarniju mogućnost – maštu“. Zagovaranje umetnosti kao spasonosne ideje života ne bi bilo moguće bez gnostičkog utemeljenja otpora prema običajnom svetu istoka, koji se u vremenu pisanja kvarteta, nalazio u direktnom i nepomirljivom sudaru sa vrednostima zapadne civilizacije. U takvim okolnostima lik sarkastičnog pisca Pursewardena ostaje zatočen u rascepu neiskazivosti; on je zarobljen između političko društvenih okolnosti sa jedne i stvaralačkih zahteva sa druge strane.

Otuda i tmina aleksandrijskih ulica, obale skrivene u vihoru prašnjavog peska, čovek pod maskom ispod težine vrelog vazduha, baš poput gnostika koji se skriva na margini, odbačen i gotovo nevidljiv, u nastojanju da pronikne u onaj unutrašnji univerzum svemira, u ,,magline, spirale i izvangalaktičke skupove“. Karneval u Aleksandriji, koji Durrell opisuje kao društvenu stvar od značaja i mesto gde se istok poistovećuje sa drugom stranom Mediterana, sa Venecijom i Atinom, slikovit je opis gnostičke vizije sveta. Pod maskama se odigrava karneval gde ne postoje razlike, to je ,,duh potpune anonimnosti“ u kome nastupaju ,,najluđe izopačenosti grada“. Skrivanje ispod maske kao vid slobode – to je sudbina gnostika. Oni zato čoveka vide kao ,,talog izgubljenog neba“. Na aleksandrijskom karnevalu podižu se mračne plime erosa, cveta razvrat i anonimnost, dok se gnostik po strani te ekstatične naprsline patrijarhalnog društva nada da je to presudni znak jedne nove realnosti u kojoj će duh pobeći iz ,,kruga mračnog ognja“. Pursewarden, Clea, Balthazar i Leila samo su deo odbačene, skrajnute gnostičke porodice gde životare kao večne lutalice, tuđinci, ,,zatočnici u bezdanu vaseljene“. Čovek je, kako piše Lacarrière, a što prepoznajemo u slojevitim i psihološki iznijansiranim likovima kvarteta – ,,stvorenje proma­šeno, žalosna imitacija, privid čoveka, lažni čovek ili, antro­pološki rečeno, pseudantrop. U njemu je krivotvoreno vi­dljivije nego u kosmosu, jer je ljudsko telo bliže – pristu­pačnije – od svetlosti dalekih zvezda. Ponovimo, dakle, što je moguće prostije, iz kog smo zapravo razloga ovo što je­smo, naime, uljezi u telu koje nam ne godi“. Nakon što je Durrell pročitao Gnostike Jacquesa Lacarrièrea napisao je – ,,Vreme se troši, ali stvarnost je nepropadljiva i na tom treba ostati.“

Ljubavni trouglovi Aleksandrijskog kvarteta zasnivaju se na misticizmu iza koga se događaju krupnije – političko-špijunske afere, podvale i podmetanja. To je svet ništavnih posrednika morala koji sebe vide kao politički nepogrešive pravednike. Nasuprot socijalnoj i društvenoj nejednakosti politika određuje tok života i vreme smrti. Durrell precizno opisuje razliku između Aleksandrije i Kaira, time pokazujući svu materijalnu i duhovnu raskoš i dinamičnost kulture Egipta. Kairo je zatvoren u sebe, u njemu još prevladava arapski jezik, dok je ,,ceo njegov način života imao egipatski karakter“. Aleksandrija, pak, okružena pustinjom ostaje Evropa, sva u ranama lepote i očajanja. Durrell gnostičku napetost među likovima opisuje i karakterom žena koje uzima za svoje likove – Justina i Clea su posve različite, jedna je senzualna zavodnica, druga buntovna umetnica. Istočanjačka žena u sebi, prema Durrellu, nema ničeg bolešljivog u sebi, ona je pokorna čime postaje ,,jedna od najmoćnijih sila na svetu“. Ljubav, kao jedan od središnjih motiva roman, opet je utemeljen marginom gnostičke vizije. Za Durrella postoje različite vrste ljubavi; Justinina seksualna zavodljivost, Melissina neprolazna tuga i sentimentalnost, Cleina uzdržanost i predanost ,,tihim vodama bola“. Sve su to naličja ljubavi koja je uvek u raskoraku sa svetom, ljubavnici nikada ne idu ravnopravno jedan uz drugog. Jedan uvek baca drugog u zasenak , piše Durrell, ,,i ne da mu da raste, tako da je onaj koji je u zasenku uvek mučen željom da pobegne, da se oslobodi da bi se razvijao. Ovo je dakako tragično u ljubavi“.

Otkud veza gnosticizma i književnosti? Otuda što se marginalnost i prodornost gnostičke ideje širila svetom rubovima, baš na način kako se svetom prenosila reč književnosti. U mnogim knjigama sija svetlo gnosticizma. To prepoznaje Jacques Lacarrière, autor izvanredne studije Gnostici, kada navodi autore u čijim delima tinja gnostička svetlost. Knjige Emila Ciorana, tog namrgođenog pesimiste, obiluju egzistencijalnim ranama nepripadanja, natopoljene su patosom gnosticizma. Crna mena Marguerite Yourcenar suočava dobro i zlo, prihvata ideju o mogućem ništavilu. Potom Durrell, neponovljivi gnostik, opsenar velikih ideja koji je aleksandrijsku stvarnost predstavio, oslikao i proživeo gnostičkim iskustvom. On je u svojim delima – Aleksandrijskom kvartetu, Avinjonskom kvintetu i ništa manje u putopisima i pismima – spojio savremenost i prošlost, svoje pisanje i Kavafijeve pesme; uspeo je da spoji vekove, da preskoči barijere, ,,da budu bunar, žarište, izvor vekovnih otkri­ća“. Durrellov je svet metafizički bljesak iskonske različitosti, u njegovoj viziji života neprestano se sudaraju svetovi, misticizam je ono što pokriva nebo u koje posmatraju svi njegovi likovi. Na primeru porodice Hosnani on maestralno oslikava takav misticizam svetova. Leila i Nessim Hosnani, majka i sin, su produhovljeni i senzibilni, uz to skloni dubokim pitanjima i radikalnim rešenjima, dok su otac invalid i drugi sin Hosnani – žilavi, sirovi i jednostavni. Kroz život te porodice pokreću se unutrašnji slojevi egzistencijalnih pitanja – od položaja žene u egipatskom društvu do kolonijalnog odnosa prema Koptima – sve je prožeto karnevalizmom, misticizmom, neizrecivom tajnom. Na kraju, Henry Miller, verni prijatelj Lawrencea Durrella, koji je oduševljenje knjigom Gnostici podelio u pismu, ležeći u bolesničkoj postelji i čekajući na operaciju. Tada je Lacarrièreu napisao: „Znajte da ste me tom knjigom zaista usre­ćili, jer ideja da je ovaj svet velika kosmička farsa, ispunja­va me radošću!”

Aleksandrijski kvartet, remek delo svetske književnosti , danas je prilično zapostavljeno shodno vremenu prevlađujuće površnosti i “lake“ literature. Fascinira ipak što ovako obiman roman ne gubi jezgro pripovedanja, u svakom trenutku sve je u njemu precizno pripovedački i poetski komponovano, poput neke muzičke partiture, tako da stoji na čvrstim temeljima. Durrell je to opisao u primedbi uz drugu knjigu svog kvarteta gde govori o tome da je roman zasnovao na postavci relativnosti. Prva tri dela kvarteta se ne vezuju u niz, nego se „prepliću, izlivaju, u čisto prostornom odnosu“. Vreme stoji, dok se u četvrtom klupko vremena odmotava. Primedba govori o planu pisanja i idejnoj osnovi stvaranja koja ovo delo pretvara u ono što danas možemo nazvati – remek delom. Pritom središnja tema romana – istraživanje savremene ljubavi – ostaje nedirnuta, to je idejna nit koja povezuje sva četiri dela kvarteta. Uz to je prisutna špijunsko-politička priča, egipatski odnos prema dominaciji Engleske, potom stvaralački nemir, dekadencija zapada i još puno toga. Da skratim, ovo je magistralni roman XX veka u kome se opravdava ideja književnosti kao onog uzvišenog stanja duha koji ovaj svet drži u njegovim temeljima.

Lorens Darel, Aleksandrijski kvartet, preveli Ivan Ž. Popović, Aleksandar Najgebauer, Prosveta, Beograd, 1990.
Žak Lakarijer, Gnostici, preveo Milojko Knežević, Gradac, Čačak, 2001.
Lorens Darel, Henri Miler, Prepiska 1935-1980, preveo Aleksa Golijanin, Službeni glasnik, 2019.