Ludilo i banalna predvidivost života
Umetničko stvaralaštvo oduvek je izraz određene nemoći. Nastaje iz potrebe da se razmrsi čvor egzistencijalne nepomirenosti sa svetom, kao potreba i nalog unutrašnjeg bića da prodre izvan granica svojih mogućnosti. Pisanje je tako u odnosu na autora uvek na granici da postane patološka opsesija. Pomirenost umetnika sa svojom tamom, potom svest o višku koji se ne uklapa u granice njegovog sveta, kao i stalna nesigurnost čine da umetnost postane izliv smisla, nadolazak spasonosne ideje nadahnuća. Takvu vrstu hoda po ivici, u stalnom nemiru neiskazivosti i nemoći pred viškom života presudno je osetila Virginia Woolf. Dnevnički zapisi, koje je vodila sa prekidima gotovo trideset godina (od 1915 do 1941) svedoče o stvaralačkoj potrebi da se životni višak kao vrelo inspiracije afirmiše umetničkim traganjem. Njeno je traganje radikalno, kako psihički tako i fizički, budući da je za nju bolovanje ono što neizostavno prati stvaranje umetnosti. Bol i čisti zrak su krajnje mogućnosti oblikovanja reči; oni su spasonosni znaci potrage u kojoj se nazire otvorenost za nevidljivo i tajnovito. Stvaranje umetnosti je pomirenost bola i čistog zraka. Bol je stalna strepnja koja u pisanju počinje ushićenjem, a završava rezignacijom. Ushićenje je čisti zrak ideje, nadolazeća otvorenost rečima, pobeda imaginacije. Bol je neminovna težina života; ona je naličje stvaralačke moći koja ,,tako prijatno penuša na početku nove knjige, posle nekog vremena slegne i dalje ide jednoličnije. Uvuku se sumnje. Zatim se rezigniraš. Rešenost da se tome ne popusti i osećaj jednog oblika koji tu lebdi najviše te drže…Ipak je pisanje uvek teško.’’
Ima li, dakle, umetnost veze sa ludilom? Može li umetnik opstati pred viškom života neokrznut tragom ludila? Sama po sebi ideja umetnosti je u otporu i manjku. Ludilo je izraz tog otpora, stav da normalnost ipak služi tome da se opravda površnost života. Ono duboko, što je u slobodi i uprkos svim nametnutim normama stvarnosti nedostižno iskri duboku tajnu umetnosti koja glasi – umetnost je uvek prelazak granice i nastraj na nametnutu normalnost banalne predvidivosti života. To ima na umu i estetičar Ivan Focht koji svoj esej iz 1961. godine za beogradski časopis Danas pod naslovom Da li je umetnik nenormalan? započinje donekle pesničkom slikom. Gottfried Benn je jednom novinaru na pitanje o tome da li je nihilista ljutito odgovorio – ,,Nije važno da li je čovek nihilist ili ne, nego šta je od toga napravio’’. Focht zastupa tezu da umetnik, uprkos svojim ,,normalnim’’ ili ,,nenormalnim“ stavovima, stvara delo u odnosu prema višem cilju. Umetnost, piše Focht, nije stav, nego postavljenost stava u jednu višu celinu. Ta metafizička dimenzija umetnosti postaje toliko jaka i važna za jednog umetnika, poput V. Woolf, da se čitava njena životna drama odigrava oko toga da li je moguće podneti težinu spolja nametnute nenormalnosti umetničkog izraza. Zaboravlja se, pritom, da je ta samoproklamovana nenormalnost umetnika spasonosna spoznaja dubljeg smisla života. Ludilo zanosa u čovekovo biće prodire dublje i presudnije, ono nas uvodi u svet nepoznatog koji je za svaku umetnost – od likovnosti do muzike – otkrivalački, dakle stvaralački svet lepote. Bach i Beethoven kao samosvojni čudaci, otpadnici od sveta, stvorili su kroz svoju muziku najvažnije himne ljudskom zajedništvu. Njihova ludost bila je ulazak u svet nepoznatog i mračnog. Bila je to svetlost razotkrivanja.
Posustajanja, povlačenja, sklonost samoći i rezignacija prate stvaralački zanos koji u vezu sa ludilom dovodi pisac Elias Canetti svedočeći o svojim krizama u pisanju. U autobiografskoj knjizi Igra očiju, nakon jedne uznemirujuće krize tokom pisanja romana, Canetti ludilo u književnosti (i životu) ne tumači kao nešto vredno prezira, nego kao ,,fenomen s vlastitim značenjima i odnosima koji su u svakom pojedinom slučaju različiti“. Slikar Salvador Dali napisao je, kao što je poznato, Deklaraciju nezavisnosti mašte i prava čoveka na sopstveno ludilo. U tom manifestnom tekstu govori o vezi između autentičnosti i sopstvenog ludila koje se u novije doba povlači pred potpunom tiranijom industrijskog duha. Vreme koje čoveku oduzima pravo na sopstveno ludilo neguje ,,ljude osrednje kulture koji se, svojim nadmenim izgledom i uobraženim brbljanjem, postavljaju između stvaraoca i javnosti’’.
Za razliku od Oscara Wildea, koji je iskusio odbačenost surovom mržnjom prema njegovoj ličnosti i autentičnosti, Virginia Woolf je proživela, i tragično okončala, život melanholične pomirenosti sa sopstvenim mrakom. Posredi je ono što na više mesta u svom dneviku ističe kao presudnu odliku njene filozofije. Dakle, ne pisanja, nego filozofije. Upravo je to melanholija kao stanje večne nepomirenosti koja istodobno podstiče stvaralaštvo i beznađe. Kako se može izbeći melanholija, pita se Woolf, ,,ako čovek treba da se bavi ljudima na širokoj osnovi i da kaže šta misli?’’ Ona shvata da je melanholija osećaj preobražaja bića, stalnog propitivanja i traganja, nasuprot beznađu koje završava potpunim mrtvilom. Pisanje je tako praćeno melanholijom u smislu nemirnog traganja za uporišnom tačkom. Bez takvog nemira nema reči. Osnovno je u nemiru stvaralačkog čina udisati zrak, osetiti otvorenost prirode, i čitati literaturu kako bi život izašao na videlo.
Virginia Woolf u svojim dnevničkim zapisima uvek ističe, bezmalo na marginama svakog zapisa, da je za nju život tragičan, ,,nalik na trotoar iznad ambisa. Pogledam dole; osećam vrtoglavicu; pitam se kako ću uopšte da dođem do kraja.’’ Nemir koji oseća vidi kao mogućnost pisanja, ali njena je bol pred tekstom tolika da nikada ne stiže do dna svoje malanholije. Pisanje i težina idu u paru. Poput Flauberta koji u svojim dnevnicima svedoči o iscrpljenosti koja se graniči sa ludilom i samoći bez kraja, sve to usled vremena koje curi i opominje, tako i Woolf pada u rezignaciju pred osećajem neispunjenog vremena. ,,To što nemam decu, živim odvojena od prijatelja, ne uspevam dobro da pišem, previše trošim na hranu, starim. Previše razmišljam o svim tim zašto i zato, previše o sebi. Ne volim da vreme leprša oko mene. Pa onda, radi. Da, ali tako brzo se umorim od rada – mogu samo po malo da čitam, sat pisanja za mene je dosta.’’
Osećaj težine praćen melanholijom (raz)otkriva jednu drugačiju stranu stvaralaštva. Iz magline se uzdiže nadolazeća vedrina duha koja čoveka izmešta u umetničku viziju krajnjeg događaja smisla. To je ishodište svakog melanholičog stvaralaštva. Pred Virginijom Woolf otvorilo se veliko jezero melanholije u kome se na kraju i utopila. No ono što je nastalo prilikom pogleda na to jezero, kroz blagi povetarac sumornih predvečerja, to je ono spasonosno što umetnost čini celovitim ostvarenjem svih rasprsnutih čovekovih težnji. Čim prestanem da pišem, beleži Woolf, ,,osećam kako tonem dole, dole. I, kao i uvek, osećam da, ako budem dalje tonula, dosegnuću istinu. To mi je jedina uteha. Neka vrsta plemenitosti. Svečanosti.’’
NENAD OBRADOVIĆ 