Vek Franca Kafke
U dvorištu Carske i kraljevske državne gimnazije u Pragu, smeštene u sklopu palate Kinski, krajem 1894. godine vodila se žustra rasprava o postojanju Boga. Učestvovali su dobri prijatelji Franc Kafka i Hugo Bergman, gimnazijalci zaokupljeni dubljim pitanjima postojanja, mistike i onostranosti. U to vreme Kafka je Bergmanu otkrio svoju želju da postane pisac, ali se još uvek nije usudio da nešto napiše. Kafka je puno čitao, bio je marljiv učenik, žustar u raspravama o literaturi, religiji i filozofiji. Kada bi prolazili pokraj izloga knjižare na Starogradskom trgu, izazivao bi Huga da izrecituje naslov bilo koje knjige iz izloga, tvrdeći da će znati autora. Uvek je pogađao.
U gimnaziji je, prema svedočenju malobrojnih prijatelja, bio ,,tih, stidljiv i pomalo tajnovit“. Najveća prepreka za mladog Kafku bilo je osećanje manjka samopouzdanja. U svemu je video sebe nesposobnog, neznalicu, glupaka. Često je zamišljao skup profesora koji su se sastali da preispitaju nečuven slučaj da neko poput njega ,,potpuno nesposoban i svakako najveća neznalica“ uspeva da završi razred sa odličnim uspehom. Prijatelji su sa čuđenjem doživljavali Kafku za koga su bili sigurni da je zaštićen i srećan u porodičnom okruženju. Hugo Bergman je sa oduševljenjem posećivao Kafku u njegovom domu budući da je bio impresioniran činjenicom da njegov prijatelj poseduje veliki pisaći sto i vlastitu sobu.
Gimnazijske dane ne pamti po lepom, mišljenja je da mu je obrazovanje u neku ruku prilično naškodilo. Najveći trag na mladog Kafku ostavio je strogi otac Herman. Kafka je tvrdio da je njegov otac bio potpuno posvećen poslu, strog i ozbiljan. Posebno je pamtio događaj iz detinjstva kada bi ga otac, u naletu tvrdoglavosti, zgrabio iz kreveta, izneo na balkon i ostavljao tamo samog, u pidžami, ispred zatvorenih vrata. Kafka je smatrao da je to bila jedna od očevih ,,tipičnih metoda u vaspitanju deteta“. Herman je zahtevao od sina da mnogo jede, da pije pivo i ponavlja zdravice, ali ništa od svega toga nije imalo veze sa Kafkinom ličnošću. Deprimirala ga je čak i očeva fizička prisutnost. Kafka je voleo da pliva, ali kada bi se obojica skinuli u istoj svlačionici video je sebe – žgoljavog slabića i oca – snažnog i visokog čoveka. Osećao se manje vrednim, ne samo pred ocem nego i pred celim svetom.
Kafkin svet podeljen je na tri zone, on sve meri prema svom iskustvu. ,,U prvom sam svetu ja, rob, živeo prema zakonima koji su bili izmišljeni samo za mene i koje ja, ne znajući zašto, nisam nikako mogao poštovati. Zatim je postojao i drugi svet, beskonačno udaljen od moga, svet u kome si živeo ti, baveći se vladanjem i zapovedanjem, uvek nezadovoljan nepoštovanjem svojih odredbi. Naposletku, postojao je i treći svet, u kome su svi srećno živeli, bez naredbi i bez potrebe da ih se pridržavaju. Što se mene tiče, uvek sam bio u nemilosti.“ Podstaknut očevim pretnjama i strogoćom Kafka je zauvek ostao bez samopouzdanja. Uprkos svemu, zadržao je dečačku znatiželju, čak je i fizički uvek izgledao kao dečak jer ,,nikada nije, u očima onih koji su ga posle poznavali, izgubio dečački izgled“.
Kafkini Dnevnici, koje je pisao godinama i pred kraj života želeo da uništi, svedoče o njegovoj izraženoj osetljivosti, setnosti i krajnjoj otvorenosti pisanju. Otvorenost pisanju bila je za Kafku teret i oslobođenje. Sa malo samopouzdanja pisao je teško, uz česte glavobolje, bolove i nezadovoljstvo. Valter Benjamin njegovu prozu čita kao parabolu. U svakom naporu je pokušaj da se napiše reč iza koje ne stoji tačka, nego zarez. Pisanje nikada nije dovršeno, uvek postoji jeza neiskazivosti. Tako će 6. juna 1912. godine, na stranici Dnevnika, napisati: ,,Čitam u Floberovim pismima: ,,Moj roman je stena o kojoj visim, i pojma nemam šta se zbiva u svetu.’’… Bez težine, bez kostiju, bez tela koračao ulicama puna dva sata i razmišljao šta sam sve pretrpeo posle podne prilikom pisanja’’. Dan kasnije, 7. juna, beleži: ,,Gadno. Danas nisam ništa pisao.’’
Imajući u vidu Kafkinu stalnu izolovanost, emotivnu osamljenost, prekomernu patnju, kao i nesposobnost da piše u kontinuitetu, možemo pred očima stvoriti sliku sveta koji je Kafka nosio na svojim leđima. Bio je to svet alegorija, preobražaja, pokušaja da konačna reč razveže čvor nesporazuma, da se birokratski svet otvori čoveku, duhu i konačno lepoti. Besmisao i slabost, reči koje najčešće srećemo prilikom čitanja Kafkinog Dnevnika, svedoče o vrtlogu njegovih unutrašnjih osećanja, padovima i ponorima. Ceo njegov život bio je prekomerna strast. U pisanju je istrajavao do granica bola, zaljubljivao se ushićeno i uplašeno, u birokratskom poslu bio je predan i brižljiv činovnik, u čitanju zanesen bezuslovno. Stanje se popravilo, piše u dnevniku, ,,jer sam čitao Strindberga. Ja ga ne čitam da bih ga čitao, već da ležim na njegovim grudima. On me drži na levoj ruci kao dete’’.
Svi Kafkini zapisi – od romana do kratkih priča – zauzimaju toliko važno mesto u kulturnoj istoriji moderne civilizacije, dakle ne samo u književnosti, da je češki filozof i pisac Karel Kosik protekli vek nazvao vekom Franca Kafke. Sve ono što je Kafka pisao kao snoviđenje, postaje tačan opis naše realnosti. Kafkino duboko otkriće, prema mišljenju Karela Kosika, nalazi se u tome ,,da je moderno doba neprijateljsko prema tragičnom, da isključuje tragično i na njegovo mesto kao zamenu ustoličuje groteskno’’. Kosikova zapažanja imaju filozofsku osnovu, on polazi od Hegela i Kjerkegora, da bi Kafkinu književnost, sve njene slojeve i puteve, usmerio prema Antigoninom liku. Kafkina tragična vidovitost ogleda se u tome što on razobličuje sukob dve individualnosti – Kreonta i Antigonu. Moderna Antigona, u svetu preobraženom prema merilu banalnosti i prizemnosti, ne poznaje individualnost. Sve je podređeno nevidljivom i moćnom sistemu koji ne poznaje individualno, pa tako ni tragično. Moderna Antigona nikada ,,ne može da se sukobi sa Kreontom licem u lice, njihov razgovor i konflikt se nikada ne mogu ostvariti oči u oči’’, jer je onaj drugi anoniman, bezličan i nevidljiv.
Čovek epohe u kojoj živimo upada u kafkijanski proces bez suđenja. Budući da svedočimo nezadrživoj tendenciji prekoračenja svake mere, Kosik tragom Kafkine proze, kao glavno obeležje modernog doba uzima karikaturalnost. Ne postoji zajedništvo, ne postoji tragedija pojedinca. Sve ove ideje, uz još nekoliko eseja, čitamo u knjizi izabranih eseja Karela Kosika Vek Franca Kafke (Odysseus, Beograd, 2019), u izboru i prevodu Aleksandra Ilića. U predgovoru knjige Milan Kundera iznosi anatomiju kafkijanske poetike smatrajući da je Kafka neprevaziđen pisac zbog ,,radikalne autonomije romana (poezije, koja je roman). Zaslugu ove autonomije saopštio nam je Franc Kafka (a takođe i veliki, poluzaboravljeni Herman Broh) , o našoj ljudskoj sudbini (onako kako se ona manifestuje u našem veku), ono što nam nikakva sociološka ili politikološka refleksija nikada ne može reći’’.
*Objavljeno u kulturnom dodatku Politike, novembar 2023.
NENAD OBRADOVIĆ 