NENAD OBRADOVIĆ

Agonija erosa, Byung- Chul Han, prevela Nataša Medved, Mizantrop, Zagreb, 2020.

Savremeni svet prepun je katastrofičnih najava kraja. Nekontrolisani protok informacija stvorio je kod čoveka bojazan da je njegov život beznačajan i u pritajenoj banalnosti – kratak. Prisile uspeha, moći i prestiža pritiskaju život sve do živca. Pritom se sve češće govori o čovekovoj okrenutosti samom sebi, o njegovoj narciosidnosti i egoizmu, sklonosti ka užitku i slavi, da bi se time nagovestila neosporiva činjenica o kraju ljubavi. Na prvi pogled paradoksalna teza. Oko nas carstvo slobode, afirmacija individualizma, posvuda otvorenost i bliskost, dok ljubav više ne uspeva da pronađe jezik kojim bi se izrazila.

Da li ljubavi došao kraj?

Nemački filozof Byung-Chul Han knjigu Agonija erosa otvara problemom kraja ljubavi. Već u prvim rečenicama teksta jasno je da on ljubav afirmiše tragom Levinasa, kao ,,radikalno iskustvo života Drugoga’’. To što je danas raširena misao o kraju ljubavi nije zbog beskrajnih mogućnosti izbora koji posledično sve relativizuju, pa time i ljubav, nego zbog odsustva Drugog u njegovoj drugosti. Drugim rečima, nestajanje Drugog odigrava se pred našim očima kao dramatičan proces dovršenja metafizike koji mnogi ne primećuju. Posredi je narcistička određenost moderne civilizacije u kojoj je užitak postao moranje. Nalog – mora da se uživa –ličnost afirmiše kroz težnju za jednakošću u životnoj jednoličnosti koja ne prepoznaje drugost, pa samim time ni erotsko iskustvo. Odsutvo erosa nagoveštava kraj ljubavi. Narcis svet vidi samo svojim očima, on ruši granice sa Drugim, sve stapa u jedno, sve vidi kao svoje Ja. Drugi ne postoji.

Ljubav je ,,dar drugosti’’. U njoj se ne događa samoostvarenje, nego lutalaštvo koje je na ivici razdora. Ljubav je zato bliska smrti, budući da je u odnosu sa Drugim radikalno i neponovljivo iskustvo. Neprekidno prizivanje sreće, lepih trenutaka, užitaka bez tračka patnje, ljubav poništava na njenom izvoru. Savremeni čovek ne prepoznaje smrt, pa zato ne doživljava ljubav. On je, kako argumentuje autor, rob meterijalizovanog sveta. Hegelova dijalektika negativiteta jeste borba na život i smrt. Gospodar se ne boji smrti, rob odbija pomisao o smrti. Gospodarova ,,žudnja za slobodom, priznanjem i suverenitetom uzdiže ga ponad brige za goli život… Rob se svim silama drži za goli život’’. Polazeći od toga da onaj ko nije spreman da umre, nije spreman ni da živi, autor povezuje rad i goli život smatrajući pritom da su oni ,,reakcija na negativitet smrti’’. Eros ima granični dodir smrti koji baš zbog toga revitalizuje život u svim njegovim dimenzijama. Eros nije isto što i užitak. On je žarište iz koga se uzdiže s-misao. Eros stapa sa Drugim, otklanja i priklanja, on je radikalno Drugo koje snaži u zatišju. Moć erosa podrazumeva ne-moć u kojoj se ,,gubim u Drugome i za Drugoga koji me potom ponovno uspostavlja’’. Sa jedne strane, Eros je strastveni bljesak otpora rascepkanom, težnja za celovitošću i sjedinjenjem, dok je sa druge strane u njemu divlji nemir i neprestano lutalaštvo. Ljubav utemeljena erotičnom predajom nastupa poput groznice, sva je u trzaju unutrašnjeg nemira. Kad volim, ljubim ono što je u osnovi drugo od mene, koje baš zbog te drugosti postaje moje čeznuće. Srce u ljubavi uvek hoće mnogo da kaže, ali svaka zabeležena istina, kako piše Stendal, prati strepnja da sam napisao samo jedan uzdah.

Byung-Chul Han u Melankoliji Larsa von Triera prepoznaje prikrivenu semantiku ljubavi koja se odigrava u nadolasku atopijskog Drugog. Ljubavna strast je granična situacija koja se u maloj smrti osnažuje za život. Blizina smrti iskri ljubav u njenoj punoći. Patnja nije daleko od ljubavi. Najmanje ganuće u ljubavi, piše Barthes, dovodi do suza. Zato se savremeni ,,recepti’’ za sreću toliko suprostavljaju izvornoj ideji ljubavi koja je u svom temelju, po prirodi i karakteru – melanholičko pre-davanje Drugom. To melanholično okrilje ljubavi nije savršena sreća i zadovoljstvo nego se pred čovekom ukazuje poput čistine na kojoj se lice Drugog razotkriva baš kao drugo, različito od mene i u svojoj drugosti ljubljeno. Ljubavni odnos je predavanje koje čuva Drugog u njegovoj drugosti, dajući mu mesto, pažnju i podršku. Životu treba prostora, rečima Ernesta Sabata iz knjige Otpor, kako bi se ostvario u svojoj otvorenosti, kako bi se izlio u punoj snazi, pri čemu ga na površini može održati jedan znak ljubavi, ,,raskoš jednog susreta’’, osećanje pripadnosti i osećaj da živimo ,,uzvišeni događaj života’’.

Nasuprot ljubavi koja zadire u unutrašnjost, pornografija uvek razotriva spoljašnjost. Ljubav je suodnos, pornografija narcisoidna slika čistog užitka. Pornografija je, piše Byung-Chul Han, izlaganje golog života. Tragom Agambena postaje jasno da baš izloženost lica u pornografiji, njegova raspoloživost i dostupnost, naposletku radikalnost upotrebe čovekog tela, čine da se u pornografiji izgubi erotika u korist čistog zadovoljstva. U pornografiji nema aluzija i iluzija, nema prkosnog zavođenja i nedostupnosti, sve je otvoreno i dostupno, svaki čin uzurpacije tela dobija vrednost baš zbog svoje izloženosti u potpunoj ravnodušnosti. U ljubavi postoje zabrane koje pornografija ne poznaje. Otuda ,,deritualizacija ljubavi doseže svoj vrhunac u pornografiji’’.  

U knjizi Agonija erosa završno poglavlje otvara pitanje politike (i) erosa. Središnja teza je pazolinijevska – eros je(ste) politika i njegova je političnost oličena u perspektivama moguće (društvene) tranformacije. Politika je uvek izvana, usmerena je, baš poput ljubavi, na drugog i u sebi sadrži erotičnu predaju, zanos svojstven erotskom pre-davanju. Na mestu razlike rađa se političko. Ljubav srlja u dijaboličnost baš kao i politika, ona prekida perspektivu jednoga i ostvaruje se ,,iz očišta Drugog ili razlike’’. Tako se politika ne može u svom temelju razumeti bez pozivanja na njeno uporišno mesto – rez erosa koji u društvenom tkivu društva podstiče promene i transformacije. Društvo umora, kako savremeno društvo nazivaju pojedini teoretičari, ne poznaje i ne priznaje vrednosti Drugog, pa time ni ljubav, zbog toga što je u potpunosti podređeno vizuelnoj slici jednakosti svega i svih. Savremeno društvo je seksualno, a ne ljubavno. Seksualnost, naime, pripada poretku uobičajenog i u njemu se, kako sugeriše autor, uvek reprodukuje jednako. U ljubavi se odigrava događaj razlike , ,,scena za dvoje’’, u kojoj se ,,dokida uobičajenost i proces narcisizacije’’.  

Prizor koji narušava jednakost svakodnevnog rituala prekoračuje granicu i predaje nas Drugom. Izvanjskost, ranjivost i melanholičnost daju okrilje svakoj ljubavi. Proboj ka Drugom – to je put ljubavi. Tek prema Drugom postajem svestan mogućnosti da volim ono što je izvan mene, što na stanovit način potire mene i što mi zauzima mesto. Ja (mogu da) volim (tek) srećom odsuća. Maurice Blanchot to uviđa u detinjstvu kada mu se na horizontu otvara prizor praznog neba. Iznenadni susret sa prazninom neba u detetu otvara odsutnost koju prate suze, razorno veselje i ushićenost. Mali Blanchot je, rečima Byung-Chul Hana, tada bio dete ,,istrgnuto iz sebe i lišeno nutrine, rastvoreno, ispražnjeno u atopijsko Izvanjsko’’. Taj događaj je toliko presudan, konačan, razarajući da se u očima deteta odigrava poput male smrti, katastrofalnog kraja, dijaboličnog reza, novog početka.

Vratimo se na pitanje sa početka teksta – Da li je ljubavi došao kraj? Na izvestan način jeste, s time da svaki katastrofičan kraj iznova podstiče novi beskraj. Ostajemo, dakle, na tragu Nietzschea spremni za radost novog, početnog saznanja, životne ushićenosti dolazećeg nakon prevladavanja starih vrednosti. Drugi početak je šansa da uvidimo da eros opravdava sve mogućnosti našeg života. U njemu postoji klica preobražaja koja sve ostavlja u miru vlastite samoće. U svetu prepunom informacija, buke, samodopadnosti i prezirnosti ostaje nam melanholični zalog ljubavi, nada da će naša životnost postati vedrina u susretu sa beskonačnom težnjom da drugi (p)ostane drugi, u mojoj ljubavi i njegovoj samoći.