NENAD OBRADOVIĆ

Miljenko Jergović, Rat, Booka, 2024.

U nekom potencijalnom pregledu regionalne književnosti našeg doba ime Miljenka Jergovića bilo bi nezaobilazno. Ne samo zbog broja napisanih knjiga, još manje zbog brojnih evropskih nagrada koje je primio, koliko zbog istrajnosti da bude i ostane pisac. Malo je, naime, ovdašnjih pisaca ostalo verno svome pisanju, mnogi su postali ideološki ostrašćeni i zarobljeni sujetom željni pažnje, nagrada i priznanja. Jergović je važan pisac baš iz tog razloga što nije odustao od čistog pisanja, od živog jezika svog podneblja, pritom izbegavajući da bude deo bilo kakvih kolektivnih intriga, neoborivih ubeđenja i javne nadmenosti. Jer on je, prema mnogima, živi klasik naše, zajedničke, jugoslovenske književnosti i baš ta skromnost u nastupu i životu, određena samozatajnost i posvećenost, čine od njega pisca vernog pisanju. Takav kakav jeste, strastveni pisac i čitalac, u svakoj kulturi bio bi priznat kao ,,literarna veličina’’, u svakoj, osim u ovdašnjim kulturnim sredinama gde se još uvek premeravaju granice i broje tuđice. Jergović je kao pisac skrajnut, premda nije pisac margine. Njegov literarni svet je toliko dubok da prelazi sve granice i postaje univerzalno iskustvo, dok svi njegovi dosad objavljeni romani prave varijacije na temu ljudskosti i izloženosti. Kao pisac on je skrajnut baš iz razloga što ne prepoznaje granice, nego otvorenost, što ne priznaje podele, nego zagovara dijalog. U njegovoj književnosti drugi je prisutan kao najbliži, ljudskost se meri čovekovom savešću i svešću da smo svi u svojoj drugosti jedno – ljudi prepuni slabosti i vrlina. Za razliku od ranije napisanih romana u kojima je prevladavao određeni tematsko istorijski okvir, uz polifonijski pristup ličnostima i istorijskim temama, najnoviji roman Miljenka Jergovića Rat (Booka, 2024) predstavlja kolaž svih njegovih dosadašnjih romana. 

U Ratu je čitalac izložen osetljivim granicama ljudskosti, budući da je ovog puta sve dovedeno do krajnosti. Život i smrt se motaju u jedno klupko, dok je ljudskost prvi i jedini lik ovoga romana. Neimenovani istorijski trenutak tokom opsade nepoznatog grada samo je osnov da se isplete mreža priča o ljudima i njihovoj prirodi, o neprolaznim tugama i večnim ljubavima, o smrti i ratu, o odlascima i naposletku o pobedama i porazima. Zato je jasno da ovo nije roman o ratu, nego o posledicama nasilja koje se ispoljava kao krajnja destrukcija ljudskosti. Pred nama iskrsavaju slike opsade Sarajeva, razorenog Vukovara, bombardovanog Beograda, Prištine ili Dubrovnika, ali se ovaj kolaž priča ne svodi niti na jednu lokalnu teritoriju. Ovo je univerzalna priča o pustoši rata i onome što se u čoveku razotkriva kada je uhvaćen u istorijski kovitlac vremena. Taj mali, sitni čovek univerzalizuje patnju  uobičajenim, gotovo dosadnim životom u kome prevladava predvidivosti i svojim iskustvom predočava apsurdnost svakog rata. To su životi prepuni iščekivanja, tavorenja u mestu, nade da će nešto biti drugačije i bolje, premda je u njima svaka melodija uvek ista.

Fragmentarne priče romana Rat slivaju se u imaginarnu sliku na kojoj čovek, prolazan i smrtan, stoji zagledan u provaliju. Pred njim je crnilo, iznad njega je bistro nebo. Između tih krajnosti odigrava se borba koja u ovom romanu povezuje različite vremenske prostore i kontekste, slike i melodije. Jergovićeve priče o ljudima na položaju i na margini ne apostrofiraju bilo kakvu moralnu osudu, one su ispisane tako da donese slike različitih oblika i boja, svetove u kojima se dodiruju nežnost i smrt, gde se prepliću ratne i mirnodopske slike života, sve ujedinjene poroznim sećanjem koje postaje spasonosni beg iz nepodnošljive stvarnosti. Rat, dakle, čoveka razotkriva do temelja. On pokazuje, što je u ovom romanu istaknuto na više mesta, koliko je tanka linija između razuma i ludila, koliko je malo potrebno čoveku da pređe na drugu stranu, da nestane u gluvom svetu bezbojnih dana. Simbol takvog čovekovog pada je Ikar, mitološki lik koji se sa ocem spasao iz lavirinta na Kritu, uzletanjem improvizovanim krilima od voska. Nedugo potom pao je jer je uzleteo visoko, u želji da se što više približi beskraju neba sunce je spržilo krila od voska. I Jergovićev Ikar, iz istoimene priče, je uzleteo i pao i sada je, star i bolestan, rascepljen na dve strane, neprijateljsku i našu, ,,pa ne možemo znati kome ide Ikarovo srce’’. Tamna strana čovekovog pada tematski zaokuplja priče Rata pa se tako pred nama, u narativnim slikama, neprestano dodiruju život i smrt, nežnost i nasilje. I to je srž svakog rata, njegov je strateški zadatak ,,da se učvrsti mržnja tamo gd‌je je prethodno bila slaba’’.

U opsadi grada ljudski život ne vredi puno. Broji se patnja, ono što ostane iza života, što se provuče pored smrti. Stoga je ovaj roman prepun slika ostataka života, prizora koji nastanu posle pustoši, kada preživeli nastavljaju život uprkos gubitku. Baš onako kako život nastavlja majka u priči Svjetioničar, nakon odlaska dvojice sinova i smrti trećeg, najnežnijeg i najtrapavijeg, kada pred nju iskrsava slika prošlosti, jedan trenutak, sećanje kako je, tog mrtvog sina, kao ,,trogodišnjaka koji još uvijek nije naučio hodati, vozila kolicima uz more, padala je večer, bili su na odmoru, ništa nije morala raditi, ni o čemu misliti, a d‌ječačić je puhao prema svjetioniku u daljini, gasio ga, ali bi se svjetionik sam od sebe ponovo palio, i on ga je opet gasio, ne gubeći volju, jer na njemu je svjetionik, na njemu je svijet’’. Sličnim literarnim kontrastima, koji su prisutni u ovom romanu, Jergović uspeva da prikaže krhkost naših života koji su ograničeni velikim ciljevima, dok nas suštinski živim održavaju nevidljive sitnice, trenuci opuštenosti, dokolice i posvećenosti drugom. Zato su njegovi junaci preplavljeni slikama prošlosti, nekog boljeg života, zaboravljenih susreta i prizora neprimetnih kapi jutarnje rose na laticama ruža.

U Ratu je prisutna odanost marginalcima i deci. Najdirljivije stranice ove knjige posvećene su odbačenim ljudima, samotnjacima, slepcima, ludacima, živim dušama nekog drugog i drugačijeg sveta, potom deci i njihovoj beznadežnoj hrabrosti. Rekao bih da čitav roman ima dečiji pogled na svet koji je daleko izoštreniji od pogleda odraslih; dečijim pogledom rat je baš onakav kakav jeste – tragičan i komičan, uzaludan i neustrašiv. Tako su deca i marginalci u svojoj naivnosti oni koji posle rata prvi stradaju; u sred minskog polja gole ruke od ramena nekadašnje violinistice stežu naramak drva, dok je malenog dečaka ,,raznijelo od struka na niže, crijeva mu se kao zmije otrovnice razmilila niz travu, a on živ još govori: Šta ovo bi, ljudi moji ljudski? I smije se svojoj odraslosti’’.  Kao da je smisao njihovog života tek u ratu doveden do krajnosti, baš onako kako predviđa još jedan ludak ovog romana, filozof sa ovcom u stanu, koji deklarativno odbacuje život bez smisla. Takav je život teži od besmrtnosti, neizdrživ i neživotan, uzaludan.

Jesu li pisci loši slikari? To je pitanje koje Jergović postavlja na jednom mestu u romanu nastavljajući da ono najvažnije u životu nije izrečeno, nego naslikano. Jezik je u ovom romanu takav da se u njemu događa eksplozija boja i simboličkih nijansi. Dok traje rat sve je podređeno čistom opstanku, sav je život jedan trzaj, nakon rata čovek ponovo postaje oponent životu. Rulja linčuje pohotnika koji zagleda mladu curicu, tek potom saznavši da je on od rođenja slep. I ova priča nije slučajno na kraju romana. Njome se završava krug ratovanja, ljudskog nerazumevanja i slepila. Krug se zatvara, rat se nastavlja.

Politika, Kulturni dodatak, subota 20.jul 2024.