Moleban za kompozitore žrtve Holokausta, Kolja Mićević, Zlatno Runo, Beograd, 2021.
U uvodnoj belešci Molebana (Zlatno runo, Beograd, 2021), posthumno objavljenoj knjizi prevodica, pesnika, pisca, antologičara i umetnika Kolje Mićevića (1941-2020), navedene su reči crtača i pisca Petra Ginca o klici stvaralačke misli koja ,,ne umire u blatu i kaljuži. Čak je i na takvim mestima sposobna da raste i raširi cvetove kao sjajna zvezda u tami’’. Ginc je nezaobilazna ličnost u istoriji nasilja koncentracionih logora 20 veka. Boravio je u Terezijenštatu, potom je umoren u Aušvicu. Bio je jedan od mnogih intelektualaca koji je život završio u logoru brutalnim smaknućem.
U neljudskim uslovima logora Terezin u Moravskoj (osnovan 1940. godine) boravilo je na desetine intelektualaca, umetnika, pisaca i kompozitora. Bio je to privid slobode, vrhunac nacističke propagande, koja im je pritom ,,dala iluziju da mogu stvarati, slikati, pisati i komponovati’’. Svedočanstvo stvaralačake misli i nadahnuća, koje uprkos smrti nije bilo moguće nikako obuzdati, dao je Kolja Mićević sakupljajući imena kompozotora žrtava Holokausta. Uz kraću biografiju Mićević svakom od njih posvećuje pesmu razlomljenog stiha, prepunu zvukova i melodičnosti, uz njegove nezaobilazne reći – zvuk, san, dno, sam, nit.
Kako bi svetu pokazali lažnu sliku nekog, uprkos ratu, izolovanog ,,umetničkog grada’’, koji je zapravo bio tek usputna stanica prema sigurnoj smrti, nacisti su lukavo snimili dokumentarni film, sa potpuno lažnim dekorom, u kome su Terezin osenčili bezbrižnom umetničkom idejom. Karel Ančerl je dirigovao logorskim orkestrom i bio jedan od učesnika filma. Izvodili su dečiju operu Brundibar Hansa Krase, koji nije dočekao oslobođenje. Ančerl se spasio pukim slučajem, dok su mu sin i žena ubijeni u Aušvicu. I Pavel Has, češki kompozitor, pojavljuje se u propagandnom filmu. Ubijen je u Aušvicu, a njegovo najbolje delo Studija za gudački kvartet izvedeno je u Terezijenštatu, čiji je oštećeni original upravo Ančerl pronašao posle rata i rekonstrusao celo delo.
Nekoliko izdvojenih imena i slučajeva skiciraju nastojanje Kolje Mićevića da na jedno mesto sabere sve one kompozitore koji su umetnost živeli čak i u smrti. Posvetio im je u ovom Molebanu po jednu (nekom i dve) pesmu. Evo jedne od njih, posvećene Pavelu Hasu.
Sa dna Pavel Has
sluti noću i danju
zvučnoga Sna čas
I u kidanju
tom, mislio je na nas,
sa dna, i na Nju.
Julikov Betoven
Iskonska borba za život bila je nadahnuće stvaranja, belina sveta. Kako svedoči Raul Hilberg u izuzetnoj studiji Zločinci, žrtve, posmatrači u zatvorenicima logora postojao je impuls života koji se iskazivao ,,odbijanjem čoveka da se pomiri sa nasiljem’’ što je dovodilo do različitih reagovanja – od otvorene pobune do umetničke kreacije. Nasuprot čoveku koji se predao i time odabrao smrt, stoji na drugoj strani čovek koji osećanjem umetničkog smisla (autentična potraga za celovitim bićem), čak i u uslovima masovnog ubijanja, vodi autentičan život.
Težnja ka stvaralačkoj misli, svedoči Viktor Frankl, podsticala je kod logoraša ,,intenzivnije doživljavanje umetnosti i prirode kao nikada do tada’’. Izmučeni radom, ali nošeni osećanjem autentičnog života, oni su obraćali pažnju na lepotu prirode, svedočili nadahnutom doživljaju sveta. Isprebijani i izmučeni često su stajali ,,nepomično pred barakom i posmatrali oblake promenljivih oblika i boja, od čeličnog plavetnila do krvavog crvenika, kojima je bilo posuto celo nebo. Kontrast tom prizoru pravilo je tužno sivilo zemljanih baraka, a blatnjave lokve održavale su žar neba’’. Belina sveta je pred očima logoraša zasijala kao izvorna bistrina života, shvatili su da život može imati duhovnu dimenziju čak i u uslovima totalne neslobode, pred licem smrti. To je osećanje sveta koje čoveka izdvaja kao biće pokreta budući da se u padu pronalazi motiv za vinuće.
Češki pijanista Adolf Štraus, bio je kompozitor i cenjeni dirigent u Lajpcigu. Bežeći pred nacistima, sa ženom Marijom, nastanio se u Pragu. Tu je otvorio prodavnicu cipela, pritom ne prestajući da se bavi muzikom. Deportovan u logor nije gubio snagu stvaranja, komponovao je, zajedno sa Ludvigom Hiftom, romantičnu solo pesmu dubokog lirizma Znam sigurno da ću te videti još jednom, koja je danas doživela brojne savremene interpretacije.
Eli Vizel, autor čuvene knjige Noć, opisuje trenutak kada je stigavši u logor Glajvic u masi zarobljenika prepoznao poljskog violinistu Julika kako svira Betovena. Pred smrt, izmoren batinama i glađu, Julik svira tako nadahnuto, poslednji put i bez nade u život, da se Vizelu čini da ,,celo njegovo biće klizi preko žice“. Ovaj prizor nadahnjuje svojom simbolikom; u uslovima smrti, potreba za lepim bila je neuništiva. Logorski dani su neizbrisive mrlje za preživele. Noć je u logoru mračnija i teža, dan je tužniji i oporiji. Vizel tako piše da nikada neće zaboraviti logorske dane koji su mu snove ,,pretvorili u pustinjski pesak“, ni noćnu tišinu koja mu je ,,zauvek oduzela želju za životom“.
Ispunjenje u nadahnuću
Umetnost i potreba za lepim bila je okrepljujuća, čak u mnogim slučajevima, ne bismo preterali ako tako kažemo – spasonosna. Kada je Viktor Frankl u logoru, tokom jedne noći, čuo neobičnu melodiju violine doživeo je proplamsaj smisla i pritom shvatio tragičnost svoje situacije. Violina je plakala, piše Frankl, i u meni je nešto plakalo. Vizel, Julik i svi oni kojima Kolja Mićević posvećuje Moleban život osećaju kroz autentično uporište koje svoje ispunjenje dobija u nadahnuću. Takvo nadahnuće nije posledica gnevne želje za osvetom zbog nasilja i smrti, nego osećanje višeg smisla koje duhovnom iskrom nemogućoj situaciji daje mogućnost razrešenja. Osećanje pobeđuje razum. Dodir pobeđuje batinu. Život pobeđuje smrt.
Pesme posvećene kompozitorima žrtvama Holokausta Mićević piše sa prizvukom dramatične poetičnosti; izraz je čist, neopterećen stilskim ograničenjima, i pritom valerijevski dubok. Kao da u ovim predsmrtnim pesmama potvrđuje sebe kao pesnika dramatskog postupka, u kome iskrsava nedovršenost stiha i melodičnost jezika. Pesma je bljesak uzvišenog stanja, ,,poljubac misli koji razbija mir nade i jedinstvo pesme“.
Moleban Kolje Mićevića svedočanstvo je bremenitog vremena, ali i najbolja slika svestranog duha koji je ovaj čovek predstavljao u našoj sredini. Kolja je nadahnuto govorio, pisao i stvarao. Sve je u njegovom nastupu bilo strastveno, otuda i toliko dalekosežno. Sav svoj prevodilački i spisateljski rad, još uvek dovoljno nepročitan i neistražen, ostavio je novom vremenu, u kome vlada privid miroljubivosti, a caruje krajnja banalnost. Živimo (još uvek) u vremenu Dantea, u predvorju pakla, sa istim nasilnim vladarima koji satiru svaki vid umetničke genijalnosti (o toj temi videti Koljinu knjigu Mocart: zločin Marije Terezije, Službeni glasnik, 2011). Moleban za kompozitore žrtve Holokausta podsetnik je da istorija ratuje, a umetnost stranstvuje. U ratu se umire, u stranstvovanju sanjari i neprekidno stvara.
Tekst objavljen u Politici, (dodatak Kultura, umetnost, nauka), 2. april 2022.
NENAD OBRADOVIĆ 