NENAD OBRADOVIĆ

Savez duhova, Gradac, Čačak, 2022.

Čovek koji okrene leđa gradu i postane odmetnik u prirodu, piše u svom nadahnutom eseju Smisao jeseni pisac Robert Luis Stivenson, iskušava granice apsolutne slobodu. Takav čovek može da se predomisli kod svakog putokaza i raskršća, da zastane i skrene nepoznatom stazom, širokim drumom, da se svojevoljno nađe u srcu nedođije. U njemu nema prisile, samo neistraženih predela novog koji vode primamljivoj slobodi prestupa, prelasku granice. Dvojica naših pisaca, Branko Kukić i Svetislav Basara, stvaraju odmetnički, gotovo na margini, u isto vreme apsolutno oslobođeni svake prisilne političke ili bilo kakve druge nametnutne pomodne korektnosti. U provinciji, izvan centra moći, svojim nastojanjima ne samo da šire duhovni horizont vrednosno siromašenog doba u kome živimo, nego i svojim ličnim primerom pokazuju najdublju posvećenost ideji lepote, dobrote i istine. Oni žive antički, u potrazi za harmoničnim idealom sveta, gotovo herojski.

Decenijski napor da se svetu nametnu univerzalne vrednosti koje današnji čovek jedne dimenzije, čovek bez svojstva, ne vidi zarobljen totalitarnim i tehnološkim okvirima savremene civilizacije, Branko Kukić razvejava iz senke, kako nezaobilaznim časopisom Gradac, tako i ličnim zalaganjem, pisanjem i čitanjem, stalnim nastojanjem da čoveka izvede iz postvarenog sveta i dovede ga do izvora njegove prirode, nadahnute lepote toga da jeste u svim dimenzijama radosti i tragičnosti. Svetislav Basara, sa druge strane, društvene fenomene demitologizuje i ukazuje na problem proživljenih iluzija koje savremenom čoveku uzimaju dušu, ostavljajući ga da živi životom malog mirnog građanina. Takav građanin ,,je sve pomalo, što će reći: ništa. Nasuprot njemu, luda je stvorenje koje ide u krajnosti, koje se (svesno ili nesvesno, svejedno) protivi pravilima, koje pliva uz struju’’.

Čvor kolektivne psihoze

Beleške intelektualne borbe dvojice pisaca i prijatelja, dvojice izroda srpske intelektualne provincije, čitamo u njihovoj zajedničkoj zbirci eseja Savez duhova (Gradac, Čačak, 2022), u kojoj su sabrani tekstovi raznovrsnih tema i interesovanja. Zajednička im je potreba da čitaocu ukažu na neophodnost individualnog nastojanja da se kroz umetnost životu dodeli smisao, uprkos njegovoj neodložnoj propadljivosti. Knjiga je ovo duboke posvećenosti čoveku, njegovom liku i neprestanoj borbi da se razreši čvor kolektivne psihoze, kako bi individualni podvig duha pobedio svaku mitomansku iluziju. Kukićevo i Basarino odmetništvo, kako piše u predgovoru knjige pisac Miljenko Jergović, ,,svoj kontekst i smisao nalazi u imaginacijama svakog pojedinog svojeg čitatelja. U tom savezu duhova nema nikakvog programa. Nema ničega što bi vodilo novim kolektivima’’.

Čovek modernog doba presudnu bitku vodi u srcu, a ne u razumu. Premda živi u vremenu racionalnosti svake vrste, u vremenu naučne idealizacije stvarnosti, čovek nikada ne sme, na šta posebno ukazuje Kukić, da zaboravi drugu stranu svog bića, svoju čulnost, koju pod uticajem moderne misli doživljava kao prokletstvo. Otuda i zbirku svojih eseja Kukić otvara afirmacijom Geteovog Fausta smatrajući da je njegov lik, faustovska borba, slika savremenog čoveka koga razdiru društveni i duševni nemir i strepnja. Baveći se delima Denija de Ružmona, Borisa Suvarina i Ernsta Jingera, čijim ličnostima razobličuje duh nihilizma i korene duboke evropske dekadencije, Kukić postavlja pitanje o mogućnostima za uspostavljanje pokidanih veza i vrednosti rasparčane Evrope, dok razorni društveni konformizam osvetljava ličnošću Vinsenta Van Goga.

Knjiga Antonena Artoa o slikaru Van Gogu može biti reprezentativan primer opasne provalije između pojedinca i društva. Uočivši izvitoperene vrednosti društva, nasilje, kič i primitivizam običnog sveta, bezidejnu pustoš života, banalno osporavanje svake različistosti, Arto i Van Gog postaju žrtve društva. Obojica ludaci nekonvencionalnih života opsednuti su neizdrživim nadahnućem stvaranja. Da li su, pita se  Kukić, Van Gog i Arto zaista bili ludi uprkos činjenici što su obojica završili u ludnici? Nije li društvo dovelo do samoubistva te ,,prevelike osećajnosti’’ kakva je bio Van Gog? Jer društvo ne prihvata različitost, ono nastoji da norma postane okvir života, da se u dodiru sa stvarnošću čovek oseća kao dužnik, a ne stvaralac. Patologija jakih osećajnosti potiče, dakle, iz neprihvatanja društva da se indivualnost ostvari u metafizičkim, izvornim dimenzijama bića.

Kod Danila Kiša i Leonida Šejke, što Kukić razmatra u eseju Đubrište naših dana, đubrište ima metaforičnu dimenziju nepripadanja društvu promašenih vrednosti. Za Kiša je đubrište rezime ,,sveta bez smisla, bez značenja, bez mogućnosti povratka prvobitnom, arhetipskom smislu’’. Šejkino slikarstvo ima prodor u srž života, u mrak zemlje, đubrište je za njega prekopavanje smisla, pokušaj prevazilaženja prolaznosti života, nada da je moguće preboleti ostavljenost u svetu, krajnju usamljenost čoveka. To su teme pesnika Nikole Šopa i Vaska Pope, kojima Kukić posvećuje duboko nežne stranice svoga teksta, kao i slikara Voja Stanića, opet otpadnika od slikarskih metropola, čoveka čije je slikarstvo sakupilo i nataložilo svu složenost ljudske pojavnosti, čije je stvaralaštvo uronilo u nadrealnost i postalo jedna neotkrivena, još važnije – neophodna, dimenzija duha.

Paralizovane ideje

Svetislav Basara svoje zapise u knjizi Savez duhova otvara esejem u kome se bavi pitanjem početka sveta, temeljem filozofskih i hrišćanskih učenja, smatrajući da je čovekov Pad posledica oholosti koja je čitav svet zarazila materijalnim i tako otuđila čoveka od duhovnosti. Drugim rečima, proces tehnološkog napretka savremenog čoveka dovodi u poziciju otuđenja pred izvornim pitanjima života, dobra i zla, lepog i ružnog, pri čemu je iskonska priroda čoveka prekrivena zaboravom. Basara nastoji da pokaže da se mitomanske ideje koje se temelje na kolektivitetu zatvaraju u svoju mračnu isključivost pri čemu čovek postaje tek jedna od drugih i upotrebljivih stvari. Želja da se kvalitet života popravi naprednim izumima paradoksalno dovodi do sve veće nefunkcionalnosti, emotivne neosetljivosti, i u najgorem slučaju do toga da se kolektivne ideologije nasilja vraćaju uvek iznova i u sve vitalnijim oblicima.

Tehnološko ubrzanje stvara paralizu ideja, ono prividno deluje kao ubrzanje, a zapravo vodi kolektivizaciji svesti. Basara to analizira nizom primera, kako iz političkog i društvenog života, tako i iz hrišćanskog učenja i filozofskih spekulacija. I njemu, kao i Branku Kukiću, temeljno obeležje istinske promišljenosti sveta skriveno je na margini, u zaboravljenim knjigama i odbačenim ljudima. Kada piše o slikaru Eri Milivojeviću Basara pred čitaoca dovodi umetnika filozofa kakvih danas gotovo da nema, tragaoca za univerzalnom Istinom, dubokog mistika i posvećenika koji je umetnost doživljavao kao jedini način da se izdrži jeza života.

Renesansni duh pisaca knjige Savez duhova, mističnih otpadnika koji propituju svet u njegovim temeljima, vidljiv je na svakoj stranici ove knjige. Bilo da pišu o filozofiji, književnosti, samoubicama, ludacima, misticima ili alkoholičarima, njihova spremnost da izrodima daju mesto, da u njihovom ludilu vide iskru normalnosti, čini od ove knjige svaštaru jedne duhovne posvećenosti, pre svega nežnosti i lepoti koja prolazi i nestaje u blizini beskrajne udaljenosti.

*Objavljeno u kulturnom dodatku Politike, 20. maj 2023.