NENAD OBRADOVIĆ

Josif Brodski, Soba i po, prevela Neda Nikolić Bobić, Russika, Beograd, 2017.

U onome što bitno određuje suštinu susreta filozofije i književnosti skriva se nikad do kraja razrešena enigma filozofije teksta. Ovaj problem dodiruje hermeneutičku granicu između reči i konteksta i šire gledano teksta i tumačanja. Josif Brodski u esejima o pesnicima koji su uticali na njegovo pisanje neprekidno dovodi u pitanje etički karakter književnosti. Odlučujuće mesto gde se susreću književnost i filozofija, čak i uprkos uzaludnim pokušajima da se dođe do krajnjeg odgovora, za Brodskog je pitanje o smislu postojanja. Filozofija i književnost tragaju, različitim metodama, za istim ishodišnim pitanja i susreću se kod onog bitnog, u otvorenosti duha za dublju i širu dimenziju sveta. Među piscima tako postoje dve vrste ljudi. Prva vrsta, većinska, život doživljava na podlozi opažajnog i takav pisac piše o detaljima sa takvom preciznošću da njegovo pisanje nalikuje filmu. Druga vrsta pisaca, manjinska, ,,opaža svoj ili bilo čiji život kao laboratoriju za određene ljudske kvalitete, čije je očuvanje u ekstremnim uslovima bilo presudno za duhovni ili antropološki opstanak ljudske vrste. Kao pisac, takav čovek vam neće mnogo pružiti na planu detalja; umesto toga  on će vam opisati stanje svoga karaktera i uvrnuće psihe tako temeljno da ćete osećati zahvalnost što ga niste lično upoznali. A kada zaklopite njegovu knjigu imate utisak kao da se budite izmenjenog lica’’. (str. 201)

Etički stav pesnika za Brodskog reflektuje se kroz estetsku dimenziju dela. Pesnik je u agoniji potrage, stvara u razdoru, opsesiji, osećanjem za celinu ostaje prvobitni filozof na zemlji. Pesnik prelazi svaku granicu, on metaforično piše kao zajednički duhovni brojilac. U tom smislu Osip Mandeljštam je pesnik civilizacije. Ali ono što u njegovom slučaju reflektuje pesnički osećaj za civilizaciju nije samo izuzetno osamljena i poetski jedinstvena figura u kontekstu ruske poezije, nego to što on kao pesnik širine shvata da ,,umetnost nije bolje, već drukčije postojanje; ne pokušaj da se izbegne realni svet, već, nasuprot, pokušaj da se udahne duša’’. (str. 94) Pesnik civilizacije bi bio neko ko piše toliko intenzivno iz sebe, donekle neprevodivo, u svom jeziku da je svaki poziv za praćenjem određenog pesničkog stila ili norme jednostavno gubitak individualnosti. Ukratko, Brodski pesnika stavlja iznad proznog pisca budući da je to prirodna hijerarhija; pesnik lako može da napiše neki prozni tekst, dok se prozni pisac retko usudi da piše poeziju. Pesnik sabira, prozaista rasipa.

Pesničku anatomiju krajnje posvećenosti onome što čoveka nadahnjuje u neskrivenoj lepoti duha Josif Brodski ispisuje u eseju Pesma klatna posvećenom grčkom pesniku Konstantinu Kavafiju. Esej započinje biografskim podacima, da bi iz toga osvetlio lik pesnika kao čulnog ekstremiste. To bi značilo da je Kavafi pesnik osećanja, mediteranske osećajnosti i istorijske nostalgije, pa njegova poezija nije nešto što je primarno stvar biografije, koliko je u svojoj slutećoj biti stvar geografije. Autorova perspektiva je čulno istorijsko pamćenje onog prošlog, a zapravo neprolaznog koje ljubavlju obuhvata svet univerzalnim osećanjem pripadnosti. Brodski tako u povodu Kavafija piše: ,,Mehanika ljubavi podrazumeva takav most između čulnog i duhovnog, što ponekad dovodi do divinizovanja same ljubavi, mada je pojam zagrobnog života prisutan ne samo u našim spajanjima već i u razdvajanjima.’’ (str. 51) Upravo svest o lomnosti bića i njegovoj konačnoj prolaznosti – smrti – koja univerzalizuje duhovni nemir prekidajući svaku granicu nametnutih pravila, odnosa i tehnifikacije sveta, stvara pesnika civilizacije. Kavafi kao stilista nije patetičan ili sentimentalan, on poeziju piše osećanjem duha istorije koji helenstvo čuva u izvornosti filozofskog pitanja. Za njega je skriveno očigledno, osećanje gubitka je ,,izoštrenije od osećanja dobitka, naprosto zato što je rastanak neuporedivo dugotrajnije iskustvo od zajedništva’’. Tačke prekida, vreme odsustva, migracija tuge, senka smrti – sve su to pesničke teme u njegovom slučaju prožete duhom nostalgije za uzvišenim predelom antičkog (duhovnog) pejzaža.

Čovek je više ono što odbaci, nego ono čemu se povinuje. Zato je za Brodskog istinska poezija ona koja univerzalizuje istorijski duh nostalgije, branići svojim osećanjem celine lepotu iskona od prolaznog spektakla nepodnošljive prolaznosti. Njegovi eseji o književnicima zapravo su najmanje dokaz njegove erudicije, budući da se ta činjenica prečesto ističe, koliko su odsjaj unutrašnje lepote i razumevanja da osećajnost univerzalne dimenzije sveta opstaje na klackalici između tuge i razuma. Takvu viziju sveta imali su još u svojim esejima, možda više od bilo koga, Marguerite Yourcenar i Zbigniew Herbert.