Klaus Man i njegovo doba
Pisac i dramatičar Klaus Man (1906-1949) ostao je u stvaralačkoj senci oca, čuvenog pisca i nobelovca Tomasa Mana. Skoro celog života borio se da izađe iz identitetske senke Manovih, premda nikada nije uspeo da se otrgne fragilnim sećanjima iz detinjstva u kojima središnje mesto zauzima figura oca. Očeva povučenost i posvećenost radu, autoritet i moralna strogost, intelektualna samosvojnost, nedovoljna uključenost u praktični život, preko mere brižljiva i pedantna personalnost, sve su to mesta trajne identifikacije sa likom velikog i priznatog oca, koga je zvao Čarobnjak. Otac je delovao izvan svih klišea stvarnosti, on je bio ,,golicavi dodir brade, miris cigareta, kolonjske vode i svežeg rublja… zamišljeni, rastreseni osmeh, dugi redovi knjiga u radnoj sobi… prigušena klavirska muzika što dopire iz polumračne dnevne sobe’’. Otac je za njega postao mit čije je razotkrivanje bio težak i delikatan zadatak. Ako su naši identitetski procepi žarišta koja istinski usmeravaju naš život onda je ličnost Klausa Mana ostala trajno opsednuta mitovima detinjstva.
Već u ranoj dobi shvatio je da pisanje postaje njegova opsesija. Uvideo je to gledajući iz prikrajka oca i strica, pisce u usponu sa različitim autorskim pogledima na svet. Kod Hajnriha Mana dominirao je stvaralački ponos i socijalni radikalizam, dok je mlađi brat Tomas bio skloniji naglašavanju nežne čeznutljivosti, u pisanju prateći bolećivo humorističku ton. U njihovoj posvećenosti mladi i radoznali Klaus Man uvideo je da svaki stvaralac upada u konflikt sa svojom okolinom; biti građanin i biti umetnik, sa jedne strane opstati u društvu prosečnih, a sa druge biti radikalno drugi, ,,podvojena ličnost, mučen mislima – Hamlet, intelektualac’’. Pritom je shvatio da je pisanje ekstatična predaja koja zahteva velike žrtve i puno strasti. Pisanje za njega postaje erotska predaja, demon neutažive žudnje, dijalektička igra. Kao mladić čitao je ,,požudno, oduševljeno, nezasito’’, ali je pritom razvio intelektualni ukus i našao svoje učitelje. Ushićeno svedoči da je pronašao svoj Olimp na kome su bili, pre svih – Sokrat, Niče, Novalis i Vitman. Čitao je pesnike poput Rilkea, Verlena, Remboa. U misteriju sutona uveo ga je Georg Trakl, u ličnu tragediju i kult lepote tragični Oskar Vajld. Moj Olimp, zaključuje u autobiografiji Prekretnica, ,,pun je bolesnika i grešnika. Dečak žedan znanja verovao je da od njih može najviše naučiti o tajnama ljudske prirode’’.
Nemir i patnja obeležavaju godine mladosti. Željan sveta, znanja i novih lica shvata da je posleratna generacija izgubljena u ,,crnom humoru inflacije’’. Sveopšte rasulo u društvu, perverzija i nacionalni ponos gušili su individualnost još neostvarenog pisca. Mir je doneo opštu društvenu pustoš, neumereno uzdizanje militantno herojskog patosa, opštu korupciju i degradaciju duha. Sa nepunih sedamnaest godina Klaus Man posećuje Berlin, 1923. godine, i ostaje zatečen njegovim zavodljivim šarmom. Ruski emigranti i prostitutke opsedaju grad i kod njega u isto vreme izazivaju sažaljenje i divljenje. Zapisuje da je u tadašnjem Berlinu ,,romantika podzemlja bila neodoljiva’’. U Minhenu se, pak, formira jezgra mladih intelektualaca koji se okupljaju u neformalnim razgovorima o umetnosti i poeziji. Krugu tih slobodnih mladih umetnika pripadaju Klaus i njegova sestra Erika. U društvu se nalazi i nekoliko muškaraca koje Klaus Man opisuje sa posebnom nežnošću. Ističe se Teo, njihov bliski prijatelj, čiju pojavu mladi Man opisuje kao ,,nevino lice Persifala pod valovitom plavom kosom’’. Bili su to dani intezivnog duhovnog razvoja pod okriljem slobodnog nadahnuća. U živom sećanju ostala mu je scena kada je tokom jedne intelektualne seanse čitao javno svoje pesme o ljubavi. Kritičar koji je bio prisutan uhvatio je Mana za rukav i odvukao ga u stranu rekavši mu: ,,Vaši su stihovi mizerni, ali nemojte prestati pisati’’.
Mladić na pragu punoletstva verovatno je bio na korak od odluke da odustane od pisanja. Lomovi su bili veliki, lična senzibilnost uticala je na to da nemir postane trajno stanje i stil njegovog života. Senka oca pratila ga je uprkos nastojanju da joj uzmakne. Berlinskom časopisu Svetska scena šalje nekoliko eseja o Rembou i Traklu, ne navodeći pritom svoje ime, ali kada se otkrije njegov identitet ne samo da postaje redovni autor ove revije, nego počinje da radi kao stalni pozorišni kritičar berlinskog lista Podnevne novine. Pozorište postaje ljubav i utočište, o predstavama piše nadahnuto i često prilično oštro. U jednom trenutku uzima odmor i odlučuje da iz Berlina otputuje u roditeljsku kuću u Minhen kako bi u miru napisao svoju prvu dramu o ljubavi između dve mlade devojke, Anje i Ester. Tekst drame bio je gotov nakon dve sedmice i otac je insistirao da Klaus javno pročita dramu u krugu porodice. Čitanje se događalo u radnoj sobi u kojoj je otac ranije čitao fragmente iz Čarobnog brega, romana koji je pisao u tom trenutku. Na ljubavnu vezu dve devojke ishitreno je reagovala samo jedna tetka, dok je otac pomirljivo odgovorio – ,,I takve stvari se događaju’’.
Čežnja za novim podnebljima, jezicima i licima nikada ne prestaje. Posećuje London koji doživljava teskobno i konfuzno, potom Pariz u čije se mirise, boje i šumove zaljubljuje na prvi pogled. U Tunisu ga privlači egzotičnost orijentalnog sveta, dok Italiju doživljava ravnodušno. Klaus Man razotkriva nemačku intelektualnu elitu tog doba koja gaji neprijateljske porive prema Francuskoj ili orijentalnim narodima, dok istovremeno hvalospevima čezne za Italijom i njenim spomenicima kulture. Konvencionalni entuzijazam nemačkih purgera, svedoči Man, ogadio mi je tu zemlju. Piše i objavljuje zbirku novela Na pragu života, nastupa u pozorištima i čezne da se izrazi do krajnjih granica svog nadahnuća. Najveći podsticaj dobija od Štefana Cvajga koji mu pismom sugeriše da se ne osvrće na zlonamerne komentare koji nastoje da ga omalovažave zbog uspeha njegovog oca. Život mu protiče u neprekidnom nemiru i traženju, u nedoslednostima i patnjama, kao šarolika, dinamična misterija. Što više piše i objavljuje dobija sve nemilosrdnije napade. U novinama se podsmevaju ,,književnikovoj deci koja se igraju pozorišta’’. Klaus Man je obeležen sa više strana, odbačen kao homoseksualac, omalovažen kao pisac, utehu traži u opijatima, sve više njegovih prijatelja završavaju život samoubistvom. Uprkos ličnim previranjima nije prestajao o da stvara. Pisao je kod kuće i na putovanjima. Uz sebe je uvek nosio Homera, Ksenofonta i Aristotela.
Kult nemačke krvi i zemlje, dolazak Hitlera na vlast i atmosfera linča Klausa Mana dovodi do očajanja. Prijatelju Štefanu Cvajgu, koji novi politički pokret vidi kao opravdani revolt mladih odgovara da radikalizam koji se afirmiše kukastim krstom ne može biti prihvatljiv. U otvorenom pismu povodom Cvajgovog teksta Omladina i radikalizam iz 1930. godine piše da se odriče svoje generacije i fenomena neonacionalizma što vidi kao krajnji revolucionarizam svog javnog delovanja. Hitlerov pokret opisuje kao protivprirodan, ne uspevajući da shvati kako Nemci Hitlera mogu da smatraju velikim čovekom. ,,On i Veliki? Bilo ga je dovoljno samo pogledati’’. Svedoči zatim da je Hitlera video u jednoj kafani u Minhenu. Sedeo je okružen sledbenicima i halapnjivo jeo tortu sa jagodama. Sam rado jedem kolače, piše Man, ali njegova napola infantilna, napola grabežljiva proždrljivost zgadila mi je jelo.
Atmosfera linča, nasilja i trijumf ludila doveli su do neizdržive usamljenosti Klausa Mana. Nikada nije bio toliko sam, ostavljen od svih, prepušten neizvesnosti sudbine. Porodica Man prinuđena je da ode u egzil. Klaus odlazi u Pariz u martu 1933. godine. Tužan je zbog velikog broja samoubistava svojih prijatelja. Gubi ih nepovratno, nepomirljivo ih oplakuje. Bila je to, kako svedoči, epidemija samoubistava i srčanih udara. Spas od nervnog rastrojstva nalazi u pisanju i putovanjima. Premda je u emigraciji živeo pod tenzijom, posetio je Holandiju, Luksemburg, Njujork, Čehoslovačku, uspeo je konačno da otputuje u Rusiju gde je svedočio masi koja je klicala Maksimu Gorkom. Napisao je pritom roman posvećen Čajkovskom čiju je ličnost doživeo sa izrazitim nadahnućem. Čajkovski je za njega bio umetnik ekstaze, strahova i euforija, muzičar koji je vlastitu bol i samoću pretvarao u lepotu. Izvan svoje zemlje, na tuđem tlu, Klaus Man je shvatao da se drama Evrope zbiva u dijalektičkom obliku. Da bi opstala Evropa treba da očuva i produbi svest o evropskom jedinstvu, međutim istodobno da sačuva raznolikost evropskih stilova i tradicija. Sve te nade progutao je fašizam kao ,,najveća opasnost veka koja povodljive mase truje rasističkim i nacionalističkim ludilom’’.
Mefisto, sa podnaslovom roman jedne karijere, uz sve lične teškoće piše u emigraciji 1936. godine. Glavni junak dela je glumac koji usled novih političkih okolnosti, uz pomoć nacističke propagande, od gotovo anonimnog glumca postaje vodeći glumac Rajha, zvezda berlinskog nacističkog teatra i reprezent nove kulture. Roman je sa teškoćama štampan čak i posle završetka rata, a hrvatsko izdanje romana, u prevodu Vere Čičin-Šain, u pogovoru donosi jednu ilustrativnu prepisku sa izdavačem oko štampanja Mefista. Prepiska se dešava samo nekoliko mesece pre nego što će Klaus Man izvršiti samoubistvo u jednoj hotelskoj sobi u Kanu. Na oštro odbijanje izdavača da štampa roman, sa obrazloženjem da glumac Hofgen, čiji se lik prepoznaje u Manovom romanu, u posleratnoj Nemačkoj ponovo igra značajnu ulogu i da bi objavljivanje ovakve knjige bilo nemoguće, Man odgovara odrešito. Uz ostalo piše: ,,Ne treba riskirati! Treba uvijek biti uz vlast… uvijek ići niz dlaku! Znamo mi dobro kamo to vodi: ravno u logore istrebljenja za koje se navodno nije znalo. Uzimam sebi pravo da od Vas zatražim da mi odmah vratite rukopis Mefista i da mi više nikada ne pišete.’’
Klaus Man je bio posvećen pisac i nesrećan čovek. Ljubav je ostala bolna rana, neproživljena tema, budući da nikada nije doživeo dubinu istinski strasne ljubavi. Na njeno mesto postavio je prijateljstvo. Za njega je ljubav opasnost, dok je prijateljstvo sigurnost. Ne čudi stoga da je smrt svojih prijatelja doživljavao tako bolno i setno. Svet je bio suviše nasilan da bi prihvatio njegovu nežnost, posebnost i predanost duhu. U svoj dnevnik na vest o samoubistvu Štefana Cvajga, 13. marta 1942, razočaran zapisuje: ,,Celi svet biće moja domovina, uz pretpostavku da još bude sveta nakon ovog rata…’’
NENAD OBRADOVIĆ 