NENAD OBRADOVIĆ

O Deleuzeovom pojmu (filozofije), likovnosti i geofilozofiji

Nakon sto godina od rođena i trideset godina od smrti francuskog filozofa Gillesa Deleuzea (1925–1995), pred nama i dalje odzvanja čuvena rečenica Michela Foucaulta da će 21. vek možda biti Deleuzeov vek. Ova potencijalna rečenica, izvan konteksta, može zvučati prilično nepošteno prema delu filozofa koji je misaono uvek prelazio granice vremena i vekova i devijantnim kretanjima išao u susret radikalno drugačijem čitanju tradicionalne istorije filozofije. Njegova misao prodirala je duboko, u nepoznato i neistraženo područje ljudskog duha; bilo je to mišljenje kritike temelja, pa se Deleuzeov vek može tumačiti i kao prizivanje mišljenja koje će opstati jedino kao izvornost otvorena novim tumačenjima, u komešanju pojmova i neprekidnom propitivanju nadolazećeg mišljenja.

Gilles Deleuze se na pitanje o tome šta je filozofija na više mesta, u nastojanju da ponudi što bolji odgovor, poziva na slikarstvo. Njegova je vizija filozofije stvaralačka, dakle na tragu umetnosti i nadahnuća jednog slikara. Istoriju filozofije vidi kao portret u slikarstvu. Za njega istorijski pregled filozofije znači ,,stvaranje mentalnih, pojmovnih portreta’’. Poput slikara i filozof stvara svoje delo prema sličnosti u odnosu na svoje prethodnike, ali opet na posve različit način. Deleuzeova je temeljna namera da osvetli stvaralački potencijal filozofije koja se pojmovno odmotava u smislu ekstasisa, udaljavanja, prevazilaženja. Kao što slikarsko platno skriva simboličke znakove unutrašnjeg sveta slikara, tako i proučavanje istorije filozofije ne može biti redukovano samo na činjenice, na ono što je neki filozof o nečemu rekao; filozofija se u izvornosti stvaralačke dimenzije otvara kroz ono neizrečeno, prećutano, ono što je potisnuto u toku stvaralačkog procesa. Drugim rečima, jedna od Deleuzovih centralnih teza jeste da je filozofija stvaralačka i revolucionarna.

Filozofija podstaknuta zanosom nadahnuća uočava, proizvodi i stvara pojmove koji ,,sprečavaju misao da bude puko mnenje, pogled, razmena pogleda, ogovaranje’’. Revolucionarnost filozofije nalazi opravdanje u tom drugom i drugačijem pogledu filozofa, pogledu stranosti koji revolucionarnost crpi iz napetosti početnih ubeđenja. Pojmovno mišljenje je stvaralačka otvorenost filozofije koja u sebi sažima ono bitno. Nevolja našeg doba nije nedostatak komunikacije, već ,,mnoštvo snaga koje nas prisiljavaju da govorimo kada nemamo nešto bitno da kažemo’’. Otuda je razumljivo što Deleuze filozofiju vidi, tumači i razotkriva tragom nesporazuma i potrage. Njemu su u odnosu na ljudski život kao predmet filozofije interesantne ,,rupe, praznine, ponekad dramtične, ali ponekada sasvim nedramatične’’.  Ovo je važno istaći iz razloga što se Deleuzeu, najviše zbog njegovog insistiranja na otkriću pojma, nepravedno pripisuje hermetičnost u mišljenju. Naprotiv, njegov je stav takav da nikada iz vidokruga svoje potrage ne izbacuje ono što naziva ,,nefilozofsko razumevanje, ukorenjeno u osećajima i afektima’’. Za filozofiju je ono nefilozofsko odlučujuće. Filozofija se ne obraća samo filozofima, nego svima, njena je otvorenost stvaralačka radikalnost, potres.  

Ako su pojmovi stvaralački potencijal filozofije, njena najdublja vitalnost, onda je stil (pisanja filozofije) skup varijacija, varnica u jeziku gde se pojmovi kreću. U stilu se pojmovi ostvaruju izvan njihove teorijske zamisli. Stil je mesto gde se događa performativnost pojma. Otuda je razumljivo da je filozofija potraga za pojmom koji bi se suštinski mogao izraziti jedino izvan komunikacije, u svojevrsnom opiranju, jezičkom varničenju. Život se odvija uprkos smrti, umetnost i stvaralački zanos probijaju se kroz pukotine. Budući da su (p)određeni stilom pojmovi nisu definisani tačkom, oni su ,,amalgami linija, zakrivljenja’’. Pojmovi se izlivaju i prelivaju kako bi u tom opiranju ostvarile svoj puni stvaralački potencijal. Pritom još jednom, u nastojanju da pojam definiše i razlije izvan strogih granica predmeta, Deleuze u svoje mišljenje uvodi sliku kao ono predfilozofijsko razumevanje stvari koje podstiče na filozofiju. Svi ljudi imaju neku određenju sliku mišljenja, a ta početna slikovitost pojava, od Platona do danas, ne samo da nas otvara filozofskom mišljenju, nego pojmove prepliće u nepredvidivu dramatiku, u teorijsko polje koje Deleuze naziva dramaturgija mišljenja.

Ideju filozofije kao ,,umeća oblikovanja, smišljanja i stvaranja pojmova’’ Deleuze teorijski zaokružuje u kasnom spisu, napisanom u koautorstvu sa Félixom Guattarijem – Šta je filozofija? U tom tekstu govori o zrelosti koja nam omogućava da postavimo pitanje – šta je to što sam čitav život radio? Deleuze se opet poziva na likovnost, na pozna dela Turnera i Moneta, pokušavajući da pokaže, slično Hamvašu, da su pozna dela melanholična i samotna, otuda ostvarena u najvišim dometima stvaralačke vizije. Pored toga, pozivanje na slikarstvo Deleuze uzima kao mogućnost da pokaže da se odgovor na pitanje o biti filozofije ne može dati jednoznačno; da je taj odgovor izazov koji se preliva na ,,okolnosti, pejzaže i likove’’. Ako je filozof prijatelj mudrosti, onda je lik prijatelja ono što filozofiju izvodi iz dremeža i prepušta je suparništvu, jednoj tinjajućoj napetosti koja vlada među prijateljima. Pitanje prijateljstva u suštini je pitanje suparništva, pa se i filozofija kroz likovnu perspektivu može obojiti pojmovima nepoverenja i strpljenja. Filozofija, dakle, nije razmatranje, još manje razmišljanje, ona je rušilački element nadogradnje jednog slutećeg, pojmovnog sveta stvari. Deleuze do ovih uvida dolazi tragom Friedricha Nietzschea koji se izjašnjava protiv negovanja starih pojmova, u ime proizvodnje novih pojmova i vrednosti. U tom smislu filozofija nije puka kontemplacija, nego je stvaralačka oslobođenost; ona je životna, nadolazeća snaga novog. Kroz slike koje se mogu protumačiti kao predfilozofske zamisli pojmova, kao klice izgrađene u inuiciji koja je (još uvek) pojmovima nevlastita, stvaraju se autentični pojmovi dostojni filozofije.

Deleuze filozofiju udaljava od teorijske zatvorenosti dajući joj vitalnost zalaganjem da se pojam oslobodi i proizvede. U tome je performativnost i radikalnost slutnje nadolazećeg, to je završni čin dramaturgije mišljenja. Moderno doba je filozofsko već time što je u središte svog interesa postavilo pojmove takmičenja i suparništva. Ako se filozofija danas neprestano susreće sa najavama kraja, sa krizom pojmova, ako uzmiče pred disciplinama kao što su sociologija, antropologija, lingvistika ili psihoanaliza, nije li njena utemeljujuća otvorenost konfliktu dovedena u pitanje? Ovo dovođenje u pitanje može značiti samo jedno – još se jedino od filozofije očekuje da se živim pojmovima mišljenja suprostavi informatičkoj pustinji koja pojmove stvara van slikovitosti pejzaža i likova, uz pomoć šifrovanih poruka, brojeva i datoteka. Opšti razvoj stvari koji pogađa i filozofiju je takav da ,,kritiku zamenjuje komercijalnom propagandom’’. Pojam je imitacija, dok je marketinški izlagač postao filozof ili umetnik. Nedostaju, dakle, otvorenost za pojam i ono još važnije – sumnja kao pokretačka snaga svakog stvaralaštva. Otuda je Deleuzeu važno da filozofiju ,,pročita’’ jezikom likovnosti, budući da se samo u slikarstvu belina platna može pretvoriti u formiranu ideju, sliku-pojam. Baš onako kako u filmu Dereka Jarmana Caravaggio (1986) umetnik zagovara sumnju iza koje dolazi pronicljivost, tako se i filozof otvara pojmovnom pejzažu svojih misli. Apstraktni ekspresionizam savremene umetnosti teži nemiru pojma, slikarstvo je nasrtaj na stvarnost i uopšte ideju umetnosti kao takve. Ono što povezuje Gillesa Deleuzea i Jacksona Pollocka je stvaralaštvo koje polazi od konfuznih slika (misli) koje se zanosom transformišu u nove pojmovne pejzaže. Pollock je slikao strasno i uverljivo. Kad se nalazim unutar slike, svedočio je, ,,nimalo se ne bojim nanositi modifikacije, uništavati obličja, jer slika poseduje svoj vlastiti život. A ja nastojim izvući ga na površinu“.

Postoji u spisu Šta je filozofija? još jedan putokaz kojim Deleuze i Guattari pokušavaju da pojasne suštinu filozofije. To je put teritorijalizacije filozofije. Prema Deleuzeu ,,filozofi su stranci, dok je filozofija grčka’’. To znači samo jedno – filozofi lutaju van teritorija, oni su izganici i prognanici, beskućnici, njihov je put lutalaštvo, filozof putuje i traga poput Odiseja, dok se filozofija kao pojam ostvaruje u odnosu na teritoriju i zemlju Grčke. Na sličan način Hegel u Filozofiji istorije filozofiju vidi kroz teritorijalizaciju grčke misli gde se događa susret različitih kultura što uslovljava razvoj individualnosti i duhovno zrenje. Hegel se poziva na Aristotelovo tumačenje filozofije kao čuđenja dodajući da su Grci sledeći trag čuđenja izgradili i svoj odnos prema prirodi. Grčki je duh natopljen različitostima i u tom smislu on prirodu doživljava u traganju. Grčki je duh, prema Hegelu, ,,bio podstaknut da se čudi onom prirodnom u prirodi’’. Čuđenje i naslućivanje postaju dva temeljna odnosa grčkog duha prema prirodi. Čovek se ogleda u potencijalnom rastu prirode, ono prirodno u čovekovoj duši dobija mesto ,,tek pošto ga duh transformiše – ne dobija ga, dakle, neposredno’’. Hegel tako uviđa i da je mitologija Grka u biti naslućivanje prirode. Grčki bog šuma, lovaca i pastira Pan ovaploćuje jezu dok svira na fruli, on je slutnja jednog simboličkog značenja koje se formiralo u čovekovom odnosu prema prirodi. Tumačenje i objašnjavanje prirode postaje deo individualnog duhovnog rasta i kulturne vitalnosti. Tumačenje se odvijalo kao μαντεία, što je predstavljalo čovekovo nastojanje da prirodnom toku stvari dodeli određeno simboličko značenje. Otuda je izvorni filozofski napor izrastao iz naslućivanja i čuđenja. Deleuzeovo shvatanje filozofije je ostvarivo kroz umetničko osporavanje stvarnosti. Njegova je ideja filozofije obojena metamorfozama duha, potragom, preobražajima i pukotinama. Filozof je, dakle, bezdoman, jedino se ideja filozofije kao stvaralaštva utemeljuje kao teoritorij. Ona se dogodila, razvila i ostala trajno vezana za grčko tlo.