Bruno Šulc i mitizacija stvarnosti
U kasnu jesen 1942. godine, u okupiranom poljskom gradu Drohobiču (današnja Ukrajina), brutalno je ubijen pisac, slikar i grafičar Bruno Šulc. Njegov relativno kratak život osenčen je stalnom potragom za spasonosnim izrazom i smislom stvarnosti, budući da se pred njim neprekidno otvarala nesavladiva praznina postojanja. Fanatik umetnosti, kako ga naziva Vitold Gombrovič, iza sebe je ostavio samo dve zbirke priča, nešto eseja i grafika. Uprkos tome, ostao je nepresušan izvor tumačenja i jedan od najboljih književnih stilista svoga doba.
Rođen kao najmlađe dete Jakoba Šulca, vlasnika tekstilne radnje, upisuje studije arhitekture koje prekida zbog početka Prvog svetskog rata. Nakon rata počinje da izlaže svoje grafike u okviru kolektivnih izložbi, i postaje nastavnik crtanja u drohobičkoj gimnaziji. Već tada postavlja mitološki okvir svome delu, pa inspiraciju crpi iz mistične vizije stvarnosti. Moji prvi crteži, svedočio je, gube se u ,,mitološkoj maglini“. Svet za njega postaje mistična slika duboke tajne koja se iskušava neprolaznom usamljenošću i odsečenošću od stvari svakodnevnog života.
Umetnost potrage na temelju mitskog izvora ne ostaje u stvarnosnom okrilju, nego se spušta u dubinu i bezimeno. Ta mitotvorna osnova umetnosti koja je tajnovita i začaravajuća dopušta da se umetničko nadahnuće samoostvari u nevidljivoj dubini, gde će se potom otkriti vrednost i umetnička suština. Uvek sam osećao, piše Šulc, ,,da se koreni individualnog duha koji se pružaju dovoljno daleko u dubinu gube u nekom mitskom matičnjaku. To je krajnje dno, izvan koga se dalje ne može’’.
Melanholija i mazohizam
U autobiografskim pričama iz knjige Prodavnice cimetove boje dočarava se infantilni svet koji slavi lepotu tajne kao najuzvišeniji oblik umetničkog izražavanja. Svet, naime, nije onakav kakav nam se predstavlja, nego je otvoren i širok, prepun nesagledive dubine poetskog označavanja. Sazrevanje sveta je povratak u detinjstvo, mitizacija stvarnosti, povratak slikama mitološkog krajolika u kojima Šulc pronalazi inspiraciju da dotakne metafizičku srž postojanja i ,,razotkrije jezgro značenja skriveno u njegovim dubinama’’.
Melanholična poetika prisutna na njegovim crtežima razotkriva svet umetnika koji u maloj sredini nailazi na nerazumevanje i time odbačenost. U pismu Vladislavu Zavistovskom, 1938. godine, piše: ,,Već godinama maštam o odlasku u Pariz da bih jednom video francusku umetnost i udahnuo vazduh čiste umetnosti.’’ Mala sredina i udaljenost od velikog grada podstakli su egzistencijalnu zatvorenost, ali i želju za stvaralaštvom. U više prilika svedoči da stvaralački podsticaj za njega ima presudan značaj. Bez tog životnog začina, zapisuje u jednom pismu, zapao bih u smrtnu letargiju još za života.
Prvi Šulcovi crteži izazvali su skandal u maloj patrijarhalnoj zajednici, pa su zbog erotskih scena proglašeni ,,gnusnom pornografijom’’. Na njegovim grafikama prikazane su scene lepih i nagih žena koje su u povlašćenom položaju u odnosu na muškarce. Sve one simbolizuju moć koja se usled prirodne lepote prizora čini nedodirljivom. Tu mazohističku liniju otpora svetu, koja opsesivno kruži Šulcovim delom, ističe Vitold Gombrovič u svom Dnevniku smatrajući da su ga njegove mazohističke sklonosti, dijalektika bola i blaženstva, odvele u duhovnu katastrofu poništenja samog sebe.
U stalnoj izloženosti svetu Bruno Šulc sebe vidi kao stranca. U priči Usamljenost piše o suočavanju sa samim sobom, fizički bolnom susretu u kome čeka neizrecivu reč iz staklene dubine. Ispred ogledala, tuđ i stran sebi samome, reći će ,,bio si moj verni odraz, pratio si me toliko godina a sada me ne poznaješ!’’ Propušteni susreti i neostvarene iluzije pisca dovode na rub, na mesto gde praznina postaje sudbina i ispunjenje, gde se susreću žamor i tišina. Tu se događa samouništenje koje prkosno svedoči protiv sveta lišenog svake poetizovane stvarnosti. Svet ne prepoznaje slike mita, praiskonskog izvora bića, dubine i neiskaza, otuda je za umetnika poput Bruna Šulca samoponištenje jedini način protesta. Svet je za njega ,,slika deteta koga otac nosi kroz prostor duboke noći, dok ono razgovara sa tamom’’.
Ima li Šulcova gotovo opsesivna potraga za dubinskom jezgrom života veze za ličnim i neprežaljenim gubitkom? Figura oca, prisutna u gotovo svim njegovim zapisima, koji se ubio usled finansijske propasti tokom Prvog svetskog rata, označava tačku susreta stvarnosti i poezije, oslobođenost života za radikalno drugo – smrt i odsutnost. Gubitak kao momenat preispitivanja postaje mesto ranjive izloženosti koja pada u duboku dekadenciju i melanholiju bića. Umetnička potraga samo je jedan od načina sublimacije žalovanja u sveopštoj maskaradi života.
Stvarnost je senka reči
U zbirci Sanatorijum pod klepsidrom oseća se zadah melanholije. Šulc piše metaforično i stilski nadahnuto, rečenice su poput bujica, pred čitaocem se odigravaju metamorfoze slika. Od prašnjavih i neprovetrenih kancelarija, opisa koji neretko podsećaju na zatvoreni Kafkin svet, do slika gradske vreve i prirode u nedirnutoj izvornosti. Prizor sečenja drva opisuje slikovitim poetskim jezikom u kome se melanholično priziva vizija apsolutne oslobođenosti. Satima bih mogao tako stajati u toj svetloj praznini, piše Šulc, ,,otvorenoj u dubinu kasnog popodneva i posmatrati te testere što melodiozno sviraju, ravnomeran rad sekira. U toj svetloj pukotini dana, u toj praznini dana otvorenoj prema žutoj i uveloj večnosti seku hvatove bukovog drveta još od Nojevih vremena. Oni isti patrijarhalni i prastari pokreti, oni isti zamasi i sagibanja…’’
Uprkos vizijama umetničke potrage koja je započela sa slikom i crtanjem, put Bruna Šulca završio je sa rečima. Shvatio je da je temeljno pitanje umetnosti i njenog izražaja – ima li smisla pisati? Pisanje nije tek prenošenje reči i iskustva, nego dublja potraga za izvorom umetnosti i njenim dodirom sa stvarnošću. Reči su, za njega, znakovi smisla, dok je govor postao ,,metafizički organ čoveka’’. Književnost nije samo jedan talas duha koji se kreće u zasebnom smeru, nego je sve drugo usmereno ka tom talasu, ka nepreglednosti reči, izražaju i govoru te silne i nezaustavljive bujice. Da književnost sadrži u sebi jedan zaseban beskraj, svet u svetu, potvrđuje i Šulcova interetacija Kafke, čije knjige vidi kao ,,samodovoljnu poetičku stvarnost, okruglu, sa svih strana zatvorenu, utemeljenu u samoj sebi’’. Na tom tragu treba čitati i zagovaranje republike snova kao suverene teritorije poezije gde apsolutnu vlast ima fantazija.
Nije neobično da poznati esej Bruna Šulca Mitizacija stvarnosti završava zapažanjem da je stvarnost senka reči, a filozofija ,,duboko, stvaralačko istraživanje reči’’. Možda je danas, u vremenu dominacije slike, čitanje Bruna Šulca aktuelnije nego ikad. Stvarnost je degradirana slikama, nedostaje nam reč, nadolazeća reč iskupljenja i nežnosti.
NENAD OBRADOVIĆ 