Margerit Jursenar, Eseji, izbor i prevod Ivana Hadži Popović, Književna zajednica Novog Sada, 1991.
U esejima Marguerite Yourcenar postoje teme koje objedinjuju njena nastojanja da literarno pronikne u suštinu umetnosti. Teme su mit, priroda i hrabrost. Za nju je čovek biće prolazno, tek prašina na utihnuloj postojanosti prošlih vekova, jedan trag. Ono, pak, bitno što čoveka pokreće u svim njegovim dimenzijama postojanja jeste osećanje za tajnu višeg smisla čija se suština ogleda u mitologiji, prirodi i hrabrosti. Književnost je samo jedna staza na ogromnom putu celokupne umetnosti. Nastojanje i prkos. Reč, usmena ili pismena, je ,,voda koja teče”. Možda će zvučati neskromno i preterano, ali smatram da su eseji Marguerite Yourcenar, uz eseje Albera Kamija, Josifa Brodskog i Zbigniewa Herberta, najbliži iskonskom razumevanju biti nastojanja da se život obuhvati u celini svoga postojanja, da se doživi kao individualna potraga za nezagasivom vatrom lepote višeg smisla u čijem se plamenu ogledaju sve slutnje i svi ponori. Grčka civilizacija za Yourcenar je metafora borbe i dijalektički razdor koji nadahnjuje duhovnim prepoznavanjem celine čitave civilizacije. Celina je lepota. Iskon nezagasivog plamena života. Jezik šimšira spaja se se sa jezikom trske, dok ,,smrt nije ništa više od nevinog crva u lepoj voćki. Drvo, čovek i crv su deo Prirode koja je telo bogova’’. (str. 21)
Eseji Marguerite Yourcenar u bitnom apostrofiraju čovekova lična nastojanja da bude stvaralac i da u tome stvaranju zadobije izvorište svoga postojanja. To bi značilo da je čovek kao biće jezika u opstanku uvek usmeren na bistrinu reči, stvaranje i požrtvovanost, na poeziju, muziku, likovnost i zavičajnost. Ona tako uspeva da nam približi grčki i rimski svet tragom lične, gotovo erotske dimenzije života, isto čineći sa evropskom renesansnom, japanskom i indijskom kulturom ili nemačkim stvaraocima. Samo je ona mogla Goethea da predstavi kao čoveka krajnje posvećenosti i pribranosti, čoveka u senci svoje reči koji je ,,za života mrzeo okove, ali je voleo milovanje…’’ Ipak, iz svih njenih ospesivnih tema postoji jedna – smrt – kojom ova autorka magistralnih romana svetske književnosti, poput Hadrijanovih memoara ili Anne soror, nastoji da pokaže da je svet dimenzija lične posvećnosti koja se od neminovnosti kraja može zakloniti jedino estetskim zanosom stvaralaštva. Izvor je mitologija starog sveta. Mitologija je ono što povezuje epohe, ona je poput tačke od koje sve počinje i sa kojom sve završava. Mitologija je nadahnuće, ,,pokušaj univerzalnog izražavanja”. Tragom mitološkog pogleda na stvarnost ,,pesnicima i slikarima potrebna je široka zemlja, ona koja pripada samo njihovim snovima. Slike i pesme su slikarske studije i putopisi.” (str. 13) U tom smislu, čitanjem mitoloških simbola u sasvim novom hermenutičkom ključu, kao priče prilagođene vremenu i likovima sadašnjosti, možemo reći da ,,renesansa stvara pojedinca, olimpijskog pustolova. Sedamnaesti vek donosi idilično i ozbiljno mudrovanje o ljudskoj sudbini. Revolucija će stvoriti građanina. Germanski romantizam izbacuje tragičnog zanesenjaka, koji će lutati po svetim šumama”. (str. 14) Mit se održao u spoju čežnje i čulnosti.
U eseju posvećenom švajcarskom slikaru Arnoldu Böcklinu, koji se stvarao mitološke i monumentalne kompozicije, Yourcenar suštinski ponire u dubine mistike i tajne smrti. Za nju smrt nije samo antropološka, već filozofska činjenica prvog reda. Svet je razbojničko gnezdo, dok se smrt poput senke širi i ,,igra skrivalice. Iz svega što ljudi čine, jedino ona izvlači korist. Kost je i koža ta naša jedina budućnost, iako toliko jede.’’ (str. 59) Smrt kao tema slikarstva postaje i simptom vremena. Holbeinova Smrt je mračna, lutajuća i nasmejana rugoba koja ne govori. To je nevaspitano strašilo koje Hrista polaže u grob. Dürererova Smrt više se ne smeje, ona je podrugljiva, pripada svetu, poeziji i umetnosti. Taj prelaz značio je da ,,otkako je postala svetovna, Smrt više ne vodi ka Bogu, već ga ubija. Sada, kada je prirodna, samo je druga strana besmisla koji se naziva život. U sebi nosi život, kao što svako od nas nosi sopstveni kostur. Skončanje života i njegov smisao, ona zatvara začarani krug koji počinje vriskom i završava se ropcem. ,,Beznosna’’ nosi laku kacigu, okićenu krilima petla, tog glasnika koji ne nosi poruku”. (str. 60)
Smrt je filozofsko pitanje prvog reda budući da se u njoj razotkriva prolaznost svakog nastojanja. To je najbolje u umetnosti predstavio Albrecht Dürer čiji Arhanđeo u seni melanholije sedi nepokretno čekajući smrt, pritom ,,umoran, otkriva da su život i smrt dva zupčanika istog mehanizma’’. (str 61) Böcklin je na tom tragu umetnik smrti, neko ko prepoznaje dvoznačno okrilje samog postojanja, neko ko je odrastao uz šume i reku opčinjen drvećem, u srcu mitologije prirode. Otuda njegovo slikarstvo obiluje mitološkim i prirodnim simbolima, na njegovim slikama glavnu ulogu imaju smrt, kuga i rat. Dürer, Holbein i Böcklin slikaju ništavilo, kliču smrti. Znaju da je svaka prolaznost predodređena smrti. Smrt je tajna i nedokučiva znatiželja. Umiremo nespremni, ne biramo svoj grob jer – ,,Kako, uopšte odabrati krevet u kome nismo spavali?’’ Arnold Böcklin sebe slika kao umetnika iza čijih se leđa nalazi mrtvačka glava, time se pripremajući za neminovnost, za smrt koja dovodi u red rasulo svih svetovnih stvari. Marguerite Yourcenar, dakle, baš u ovom umetniku prepoznaje koliko nas kao pojedince tuga i slutnja nadolazećeg kraja oblikuju i zastrašuju. Sve je to kovitlac vremena, snažna emocija, oluja. Da nije umetnosti nikada ne bismo shvatili ni prihvatili činjenicu da se ,,nepodnošljiva snaga pod ugaslim suncem ponovo vraća zemlji’’.
*Naslovna fotografija: Arnold Böcklin, Self-portrait, 1872
NENAD OBRADOVIĆ 