goran milaković, kruh za poslije, Multimedijalni institut, Zagreb, 2025.
Goran Milaković je tajnovit pesnik. Takva njegova književna pojava nije intelektualna poza, koliko je pesnička odanost samoći jezika. Prepuštenost i autentičnost. On je pesnik koji čuva reči, ne razbacuje se stihovima, oprezno luta uprkos nepreglednosti i neobjašnjivosti sveta. Njegovo pisanje najbolje opisuje reč nedirnutost. Sve je umreženo značenjima, a opet nedirnuto u izvornoj bliskosti fenomenima same suštine postojanja. Kod njega poezija prekriva sve ono što duh rasejava. Kada kažem da je Milaković odan samoći jezika mislim na to da njegova reč neprekidno iskušava rubove samoće, onog neizrečenog i samozatajnog u jeziku. Ona ima koren u ,,podzemlju istorije’’ i grana se u nepoznatoj zemlji. Što više pesnik nestaje sa društvene scene, piše Oktavio Paz u knjizi Luk i lira, utoliko jača njegov kontakt sa ,,izgubljenom polovinom čovečanstva’’ koja suštinski prekriva ono drugo, teritoriju u blizini granice, onde gde smo svi bačeni u prazno, u pitanje i bespomoćnost. Takvom teritorijom hoda Goran Milaković.
Zbirka pesama Kruh za poslije u kojoj su sabrane pesme različitog stilskog senzibiliteta prati poetsku liniju fragmentarnosti i jezičke sinestezije. U njima se pojavljuju reči prkosa, ljubavi, inata, prikazuju se likovi, pisci i pesnici, žene i muškarci, deca, Rusija i Venecija. Obilje tema u kojima se suptilno prepliću granične situacije života. Dok vozi taksi pesnik čita Pesou, uz slike koje iskrsavaju pred njim poput kakve bujice, elementarne katastrofe. U stihovima koje ispisuje Milaković nalaze se neočekivani jezički obrti koji zapravo nenametljivo, a suštinski čoveka dovode u stanje krajnje izloženosti. Celina se cepa, reči simbolički posreduju. Poeziju neće ugroziti novo doba, instagram i tiktok, poezija je živa uz čoveka i njegovu radoznalost. Tako Milaković piše:
neće s mrtva života
idioti ugroziti poeziju
idioti su sve opsežniji
dišite iz dijafragme
U stihovima Gorana Milakovića ima inata i prkosa, odanosti uzorima, prekora i dosta (učitanih) upitnika, ali ono što njegove reči održava uzvišenim jeste neskrivena doza ironije. To su slike melanholičnih pesnika, zaboravljenih i marginalnih ljudi, napadnih turista, prirode, filmova i knjiga. Lica okrenuta moru, sentimentalna, glupa, depresivna, zaljubljena. Lica prkosa i gneva, glumci i amateri. Narod zaveden politikom, zagledan u sopstvenu propast, ,,narod u gaćama’’, nesrećan u svojoj zaluđenosti, neosetljiv na obične, jednostavne i male znake pažnje. Neosetljiv na život, prolaznost i rastanak. Neosetljiv na nežnost i posvećenost, jednostavnost i lepotu onog neizbežnog. Smrt je tu daleki neprijatelj, tlačitelj. Ali možda je smrt zapravo spas, istinsko jezgro života. Dani prolaze u nedostižnosti velike moći dok ,,sunce je sporo teklo u profan oblak’’. Spoznaj samog sebe i pobegni od sebe. Ne zadržavaj se u igri. Život je ionako zabluda koja se udaljava od celine. Nestaje i gubi se u beznačajnostima. Spoznaja samog sebe, prema Milakoviću, znači samo jedno – prokrvariti i kriknuti. Ljudi su od vode i prelivaju se.
Poezija Gorana Milakovića živa je u tolikoj meri da je jezički (gotovo) neprenosivo iskustvo, događaj koji život usitnjava, razotkriva. Možda baš tragom melanholije kakvom je oblikovao veličanstvenu pesmu posvećenu pesniku Šabanu Šarenkapiću:
šabane dušo
ružo duhanska
ružo drznovena
dušo damaskijo
pobuno mala
Goran Milaković ima prodoran pogled, baš onakav kakav vidimo na portretu Henryja Wentwortha Monka, kanadskog mističara, koga je 1858. godine naslikao engleski slikar William Holman Hunt. Vidimo kontrast boja, osećaj za detalj i oči zagledane u daljinu dok Monk u jednoj ruci drži novine, a u drugoj Bibliju. Portret je nastao iz prijateljstva mističara i slikara. Monk i Hunt upoznali su se u Palestini 1853. godine. Ipak, ono što fascinira na ovoj slici je pogled kojim mističar zauzima prostor oko sebe. To je pogled koga oblikuje voda, beskrajno plavetnilo u kome se naziru vodenasti ljudi. Reči se kreću po rubovima i naglašavaju dubinu onog skrivenog. Mrak i beskraj.
NENAD OBRADOVIĆ 