NENAD OBRADOVIĆ

Bezgranični univerzum reči Itala Kalvina

Sto godina od rođena italijanskog pisca i esejiste Itala Kalvina (1923-1985) nije samo podsticaj da se podsetimo na književno delo koje je već odavno ušlo u kanon klasične literature, nego i prilika da se iznova postavi pitanje smisla književnosti. U svojim romanima Kalvino je prelazio konvencionalnu granicu stvaralaštva, dodirivao rubove jezika i pisanju donosio idejnu otvorenost. Stoga je razumljivo zašto je žarišna tačka njegovog dela pokušaj uspostavljanja bližeg odnosa između filozofije i književnosti.

Rođen u porodici gde su gotovo svi bili okrenuti prirodnim naukama, Kalvino je od mladosti svetu pristupao buntovnički, sa upadljivim zanosom za čitanjem. Na njegov intelektualni razvoj snažno je uticala američka kultura, pre svega književnost i film, potom Ernest Hemingvej i možda najviše simbolička poetika Edgara Alana Poa, koga je, prema sopstvenom priznanju, doživljavao kao ,,mitsku figuru heroja književnosti’’. U Američkim dnevnicima (1959-1960), koje je vodio tokom boravka u zemlji iz koje je dobio presudan literarni uticaj, svedoči o noćnoj mori u kojoj sanja da se iznenada vraća u Italiju. Spopada me, piše Kalvino, ,,neko ludačko očajanje jer nisam u Americi, strahovita tuga, želja za Amerikom koja nije vezana ni za jednu posebnu sliku, jednostavno kao da sam otrgnut od života. Nikada nisam osetio tako sveprožimajući očaj. Budim se uzdrhtao: ponovo sam u turobnoj sobi svog prvog američkog hotela i osećam se divno, kao da sam se vratio kući’’.

Ne treba zaboraviti da je Italo Kalvino stavaralačku (po)etiku formirao početkom Drugog svetskog rata,  u sudaru sa ratnom stvarnošću koja je zahtevala reakciju na nasilje. Nakon pristupanja partizanskom pokretu, tokom rata suočen sa stalnom opasnošću za goli život svojih najbližih, Kalvino se okreće pisanju koje doživljava kao mogućnost da stvarnost, a time i književnost, dobije dublji, metafizički smisao. Nakon rata postaje politički aktivista, sve češće ulazi u polemike, uvek naglašavajući socijalni i antiratni stav. Nemir koji oseća u dodiru sa stvarnošću Kalvino u pisanju manifestuje potragom za radikalno novim izrazom, čiju će mogućnost preokreta otvoriti neutoljiva želja za promenom (unutrašnjeg) sveta. Zato se često govori o postmodernoj poetici teksta koju svaki njegov roman iznova razotkriva neprestanim simboličkim eksperimentima.

Od prvog romana Staza od paukovih gnezda, trilogije Naši preci, preko kratke proze Kosmikomike, zatim kultnih Nevidljivih gradova, pa do poznatog i formom intrigantnog romana Ako jedne zimske noći neki putnik Kalvino pisanju pristupa tragajući za potencijalnom transformacijom tradicionalnog modela proznog teksta. Pisanje je proces koji je uvek u nadolasku izokrenutog sveta tradicije, dok se u stvaralačkoj borbi pisca da se izrazi odmotava klupko svih nagomilanih poetika, čitanja i simbola. To je otvorenost ideji nekonvencionalnog izraza koja Kalvinovo delo čini istovremeno modernim i klasičnim, uz stalno naglašavanje da je pisanje proces koji se događa pod senkom svih pročitanih knjiga, kao krajnje iskustvo čitanja.  Kalvino, stoga, u čuvenim Američkim predavanjima književnost skicira likom pesnika filozofa koji se laganim skokom ,,uzdiže iznad težine sveta, pokazujući da njegova teža sadrži trajnu lakoću’’ i tako se suprostavlja agresivnoj vitalnosti vremena koje tutnji i nepovratno prolazi.

Kalvinovo pisanje je borba – obrisati ili objaviti – beleške su precrtane i nabacane kao idejni znakovi, tekst je višeslojan i nedovršen. Nigde se jasnije ne uočava književnost koja prevazilazi svoje granice nego u romanima i esejima Itala Kalvina, nigde se očitije reč ne upućuje ka ,,drugom smeru’’, izrazu koji Žak Derida upotrebljava da pokaže da književnost nije (samo) okrenutost sebi, nego pogled izvan svog smera, pogled na rt drugoga, pred kojim moramo odgovarati i koga se moramo prisetiti. Na tom tragu Kalvino govori o poplavi stvarnosti smatrajući da pisanje postaje etički odgovor na čovekovu banalnu predaju svetu stvari. Za njega je revolucionarna književnost ona koja se ne miri sa svetom objektivnih stvari nego u nasrtaju na njega teži promeni. Osećanje složenosti sveta, piše Kalvino, ,,osećanje njegove uzavrelosti, šarolikosti, gustine, slojevitosti i zamršenosti javlja se uporedo sa jednom uprošćenom i shematičnom slikom tog istog sveta. Ali ono što bismo želeli da izbije i iz jedne i iz druge koncepcije jeste uvek i samo neprihvatanje postojećeg stanja, aktivno i svesno učešće, želja za protivljenjem, upornost bez iluzija’’.

Svet Itala Kalvina postoji u relacijama težine i lakoće. Dve univerzalne sile – težina i lakoća – svet čine otvorenim nebom na kome se ogledaju krajnje stanice svih težnji – život i smrt. Snaga Šekspirovog i Servantesovog dela nalazi se u pomirenju suprostavljenih sila; književnost je most na kome se susreću melanholija i humor. Melanholija je tuga koja je postala laka, humor je komičnost koja je izgubila težinu. Svest da je književnost mogućnost stvaranja univerzalnih odnosa izmaštanih svetova ne samo da od nje čini fundamentalnu duhovnu tvorevinu čovekove samoizgradnje, nego je presudno približava duhu filozofije. Posredi je odnos forme i sadržaja, borba između mreže opštih koncepata koje nudi filozofija i pojedinačnih sadržaja koje stilski osvetljava književnost. Filozofija i književnost prisvajaju reči na kojima se svetlost različito prelama u odnosu na svrhu tumačenja. Dostojevski i Kafka pripadaju krugu filozofskih pisaca u čijim se delima, prema Kalvinu, poklapa autoritet književnika sa autoritetom mislioca. Težnja da se susret filozofije i književnosti dogodi zavisi od erosa nadahnuća koji u krajnjem zanosu približava fantomsku lakoću ideja i težinu sveta.

Kada Pjer Paolo Pazolini piše o prijatelju Italu Kalvinu on to čini, uprkos ideološkim preprekama, sa bezrezervnim poštovanjem. Povezivao ih je optimizam, upravo eros nadahnuća i krajnja otvorenost mogućnosti nove stvarnosti. Pazolini piše o knjizi Nevidljivi gradovi nadahnuto i setno, u kratkom tekstu u kome svedoči da je upravo ovom knjigom Kalvino pokazao da je u zrelim godinama ostao maštoviti i radoznali dečak. Izmaštani gradovi su ljubavna poema posvećena životu, slika jedne metafizičke spoznaje univerzuma. Uprkos krizi urbanog života izmaštani gradovi o kojima piše Kalvino, njihova arhitektura, običaji i mitovi, postaju ,,san ponikao iz srca tih nepodnošljivih gradova koje poznajemo’’. Nevidljivi gradovi su sudar ideje i stvarnosti, u njima je ostvaren susret filozofije i književnosti u konačnim granicama. Pazolini je imao pravo kada je zaključio da je Kalvinova arheologija književnosti utemeljena u srži filozofije, ni manje ni više nego kao – platonizam. Time je data završna reč o važnosti i večnosti jednog književnog dela koje velikim i klasičnim čini susret melanholije i humora. 

*Objavljeno u kulturnom dodatku Politike, 23. septembar 2023.