Marginalije o Hegelu
U odnosu na trodelnu podelu svesti na svest uopšte, samosvest i um Hegel posebnu pažnju poklanja samosvesti kao stremljenju ka realizaciji pojma kroz svest o sebi. Čovek je biće koje se odnosi prema sebi samom i u tom odnošenju polazi od iskustva kao razabiranja. Polazi od čulne izvesnosti koja je naivna, nepromišljena konstatacija onoga što jeste takvo kakvo jeste. Međutim, to razabiranje ostvaruje se u aktivnosti koja je rasprostrata kao pažnja. Neobrazovan čovek, smatra Hegel, zaustavlja svoju pažnju na neposrednom opažaju i nikada ne zalazi u prodornost svojstvenu mišljenju. Takav čovek, u svom neobrazovanju, ,,nema otvorene oči i ne vidi šta mu stoji pred nogama’’. Njegov pogled je subjektivan i nikada dubinski. Obrazovan, pak, čovek pravi granice između nagona, refleksije i svoga mišljenja, naposletku on zadobija svest o neznanju i rasuđivanju. Neobrazovan čovek, potencira Hegel, ne zna da rasuđuje jer ,,brzopleto rasuđuje o svemu, a da to o čemu rasuđuje ne razume’’. Najčešća zabluda čovekove egzistencije iskrsava kao posledica njegove nesavršenosti što, misli Hegel, neretko vodi brkanju mišljenja i uobrazilje. Dok uobrazilja pred čovekom stoji na površini kao subjektivna predstava čulne prirode, mišljenje prodire dalje i dublje. U mišljenju, piše Hegel, ,,mi od stvari odvajamo ono što je samo spoljašnje i nesuštinsko i ističimo jedino stvar u njenoj suštini. Mišljenje prodire kroz spoljašnju pojavu u unutrašnju prirodu stvari i čini je predmetom za sebe.’’ Mišljenju je nesvojstvena slučajnost, ono apstrahuje širinu, pa tako Hegel platonovsku ideju dobra stavlja na nižu stepenicu u odnosu na saznanje kao odnošenje pojma i stvarnosti, mišljenje po sebi i za sebe.
Glavna je odlikovnost mišljenja njegova mogućnost apstrahovanja, odnosno prevazilaženja pojedinačnih predmeta kako bi mišljenje predmete dovelo u uzajamni odnos. Dve samosvesti se sudaraju pri čemu dolazi do borbe za priznanje. Jedna samosvest ,,pretpostavlja život slobodi i time pokazuje da nije u stanju da, radi svoje nezavisnosti, sama sebe apstrahuje od svog čulnog postojanja”. Slabija samosvest se plaši smrti i životu dodeljuje primarnost, dok jača svest gospodari tako što uzima da sloboda vredi više od bilo koje druge pred-određenosti, pa čak i od smrti. Samosvest je dakle ,,u svojoj opštosti za sebe realna samo ukoliko u drugima zna za svoj odbljesak’’. Površina po kojoj se ispisuju sve posebnosti stremljenja – od čulne izvesnosti do odluke kao nekog unutrašnjeg određenja, potom postupanja kao prelaza iz unutrašnjeg određenja u spoljašnjost – jeste ideja kao ,,adekvatan pojam’’ koji u svojoj biti razjašnjava spoljašnje jedinstvo egzistencije sa svojom svrhom.
Ideja se ostvaruje kroz ideju života, saznanja i istine. Ideja života je jedna organska celina opterećena osetljivošću, reagovanjem i reprodukovanjem. Nagoni, svojstveni čoveku i životinji, prevazilaze se refleksijom. To, naravno, samo u slučaju čoveka. Životinje deluju svrsishodno, ali nikada umno. One, piše Hegel, ,,imaju prohteve i nagone, ali nemaju umne volje’’. Čovekova dodeljena posebnost sastoji se u tome što on ima sposobnost da kao misaono biće okrene svoje nagone prema duhu koji je uvek refleksivan i utemeljujući u odnosu na um definisan kao ,,najviše sjedinjenje svesti i samosvesti’’. Čovek u samodonošenju ima i svoju praktičnu svrhu koja podrazumeva uviđanje dužnosti prema samom sebi, prema državi, porodici i drugima.
Čovek se uvek okreće prema sebi i vrti oko sebe jer svoju egzistenciju zahvata sa aspekta samosvesti. On ima dužnost prema državi koja podvrgava društvo pravnim, pritom pravednim i pravičnim odnosima, ali i prema porodici u kojoj se javlja jedna vrsta apsolutne vezanosti. Kada je posredi odnos sa drugima čovek se prema stvarima oko sebe odnosi u svim osobenim dimenzijama, ali iznad svega preko ,,dužnosti opše čovečanske ljubavi’’ koja kulminira kroz relacije poznanstva i prijateljstva. Prijateljstvo, prema Hegelu, ,,počiva na jednakosti karaktera, a naročito interesa, da se zajedno stvara zajedničko delo, a ne na prijatnosti ličnosti drugoga kao takvoga. Mora se svojim prijateljima biti što manje tegoban. Najdelikatnije je: ne zahtevati od prijatelja nikakvo činjenje usluga. Ne smemo stvar stresati sa sebe da bismo je natovarili drugima’’.
Obavezna lektira:
Hegel, Fenomenologija duha, Bigz, Beograd, 1974.
Hegel, Filozofijska propedeutika, Grafos, Beograd, 1980.
NENAD OBRADOVIĆ 