Evropa, prolaznost

Poetske marginalije o duhu Evrope

Ideju Evrope živom održavaju ruševine koje je na svojim granicama
stvorila u odbranu ideala slobode i lepote.
Pustoš i mahnitost, zaboravljena igračka zvana fašizam.
Nepregledane fotografije mrtve i uplakane dece u koncentracionim logorima.
Smrt je čisto lice Evrope, maska je zaborav.

Politika je sredstvo prisilne mobilizacije duha.
Filozofija je ono udaljeno, nedohvatno jezgro bića koje
dubi svoj život do krajnje poništenosti sebe.
Filozofija je opasnost i rizik jer nadire na granice umetnosti.
Može li filozofija i time evropski čovek izdržati protok vremena
bez opasnosti (samo)uništenja?

Nagoni su delirijumi čulnog užitka, vreme koje traje.
Intezivno, porozno vreme u kome krhkost pada na čovekovo mišljenje
i prekriva ga poput bujice nesavladive reke.
Čovek je bujica, okret, metafora reke njegov je put.
Obilje, ekstaza, opijenost postoje kako bi čovek prevazišao svoje granice,
porezao strah u skučenom prostoru gde se dete još bezbrižno igra fašizmom.

Ideja Evrope je prolazna svetlost. Mrak traje. Nezrelost zri.
Muzika je jedina odbrana Evrope od konačne propasti.
Muzika čuva ruševine u njihovoj položenoj blistavosti.
Muzika dodiruje kontemplaciju i uspeva da ono bićevno pokaže kao šum vremena.

Smrt. Politika. Filozofija. Muzika.