Rečnik čudnovatih tuga, Imprimatur, Beograd, 2025.
U suton vrelom letnjeg dana, kada umorni od sparine i svakodnevnih obaveza sednemo na omiljeno mesto u dvorištu ili na terasi, kada se smirimo i zagledamo u daljinu, može nas iznenada preplaviti neimenovani osećaj sete. Dok listamo stare fotografije često doživimo izliv nostalgije. U susretu sa nepoznatom osobom možemo osetiti intenzivni osećaj pripadnosti i povezanosti, dubok poriv da toj osobi kažemo ono što nikada nismo nikome rekli. Takvi unutrašnji doživljaji spadaju u svakodnevne, male neizrecive tuge koje intimni svet života potresaju u temelju. Osećaji se gomilaju dok mi tragamo za načinom da ih imenujemo i pojasnimo, budući da kao ljudi svetu pripadamo kroz jezik i svedočanstvo.
Suštinu lepote najpreciznije je odredio Alber Kami kada je uz pomoć krhotina grčkog sveta uvideo da se u malom letnjem prizoru, kada se spušta veče na zaliv, može osetiti nespokojna punoća. Nasuprot tome, može nas preplaviti osećaj strahopoštovanja pred metežeom velikom grada kada ostajemo fascinirani dihotomijom između grandioznosti mesta i položaja malenog, gotovo nevidiljivog, čoveka u toj sveopštoj gužvi. Nevolja je u tome što je takvu vrstu iskustva teško imenovati jer je toliko intimna i neprenosiva da vrlo često ostaje na marginama ličnog doživljaja. Premda neimenovana, ova osećanja su vrlo često ne samo intenzivna nego odlučujuća iskustva našeg sveukupnog života. Svi se sa nostalgijom sećamo nekih posebnih večere našeg detinjstva, lica, prolaznika, školskih učionica, gradskih ulica, mirisa i ukusa doma, neprospavanih noći. Kada se osvrnemo na slična iskustva, postaje nam jasno koliko su takve vrste intimnih tuga odlučujuće usmerile naš život i koliko ga zapravo još uvek održavaju smislenim.
Džon Kenig se prihvatio poduhvata stvaranja antologije osećanja kada je 2009. pokrenuo blog na kome je pisao o neimenovanim tugama. Kasnije je sve tuge sabrao u knjizi Rečnik čudnovatih tuga (Imprimatur, Beograd, 2025), koja se nedavno pojavila i na srpskom jeziku u prevodu Stefana Janjića. Boreći se sa neizrecivom senkom osećanja, Kenig u predgovoru knjige ističe da je ,,dosta umirujuće kad otkriješ da postoji reč za nešto što si osećao čitavog života, a nisi znao da ima još ljudi s istim iskustvom. To je čak i čudnovato ohrabrujuće – podsetiti sebe da nisi sam, da nisi lud, da si obično ljudsko biće koje pokušava da pronađe svoj put kroz bizarni splet okolnosti’’.
Rečnik čudnovatih tuga obiluje referencama, dok se prilikom imenovanja autor poziva na brojne svetske jezike. Tuge su poređane sistematično, uz kraći opis osećanja koja ih prate i etimološku belešku o poreklu naziva. Tako je čežnja da pobegneš iz meteža grada i živiš jednostavnim životom pastira imenovana kao trumspringa, dok bi looseleft bila tuga ,,zbog toga što se dobra knjiga koju držiš u rukama približava kraju; osećaš težinu zadnje korice dok te razdvaja od svih junaka koje si tako dobro upoznao’’. Ambedo je doživljaj emocionalne bistrine, ,,kapi kiše koje klize niz prozor, visoka stabla koja se savijaju na vetru, oblak mleka u tvojoj kafi. Sve utihne, a reči počinju da gube značenja’’. Lutalica, čiji je naziv preuzet iz našeg jezika, naziv je za tugu koju osećamo zbog toga što nas društvo neminovno smešta u određene identitetske kategorije kojima suštinski i ne pripadamo. Suente, kao reč iz jugozapadnog engleskog dijalekta, je ,,stanje koje nastaje kad si toliko blizak s nekim da možeš biti kraj njega bez razmišljanja, bez zadrške, pa čak i bez potrebe da nešto izgovoriš’’.
U knjizi se nazivi formiraju na različite načine, uz pomoć rečnika, filma, umetničkog pravca ili pesme u kojoj se intenziviraju osećanja određene tuge. Tako se ,,tajanstvena izmaglica usamljenosti koju osećaš na određenim mestima; vidljiv teret svih usamljenih duša zatvorenih iza svojih vrata, dok plava svetlost ekrana treperi po zidovima njihovih domova’’ naziva allope što je skraćenica od stiha All the lonely people iz pesme Eleanor Rigby grupe Bitlsi. Ova umetnička perspektiva knjige značajno doprinosi tome da se osvetli potencijalna dimenzija umetničkog zahvatanja celine života koja naše emocije uzdiže iznad političkog konteksta neprekidne manipulacije.
Važnost ove knjige sastoji se u njenoj otvorenosti za intimno osećanje života pomoću koga se prevazilize sve nametnute barijere koje nam društvo agresivno nameće. Kenig piše tako da uvažava identitetske procepe i etikete, smeštajući čoveka na rub svoje ograničenosti. Ovaj rečnik je intimna gramatika života, čitav jedan svet univerzalnih osećanja koja podstiču na brižnost i zajedništvo. Pored toga što neguje ideju zajedništva, Kenig ovim pristupom daje važnost osećanju sveta i to se, u vremenu opšte simplifikacije znanja, može tumačiti kao krajnji vid subverzije.
Vreme koje život manifestuje uspehom i veštačkom inteligencijom nije vreme naklonjeno čoveku. To da je osećanje sveta presudna odlika naše egzistencije u takvom vremenu iščelo je kao anahrono i naivno stanovište ljudskog postojanja. Okružen nepodnošljivim teretom digitalnog sveta razorne moći, čovek je svoja osećanja potusnio do neizdržljivosti. Svet iščezava dok čovek malodušno posmatra svoju propast. Živim ga održavaju još male, čudnovate tuge u kojima se prelivaju sve nijanse života. Jer mi suštinski ne tragamo za uspehom, nego za intenzivnim osećanjima u kojima smo život iskusili na vrhuncu. To su glasovi svih voljenih, slike prošlih ljubavi, lica prijatelja, stranice starih knjiga, albumi fotografija, stare šolje i magneti sa putovanja, bezbrižna otuđenost na zadnjem sedištu auta dok se približavaš moru… Čudnovata tuga teži da se iskaže i oslobodi – zato su reči u ovoj knjizi nastale, prema rečima autora, uz ,,osećaj da ovo nije sve, da postoji još jedna dimenzija skrivena ispod površine svega oko nas… Radost je skočiti u dubinu. Radost je juriti nemoguć san. Radost je osećati, osećati bilo šta’’.
Objavljeno u Politici, dodatak Kultura, umetnost, nauka, 14. jun 2025.
NENAD OBRADOVIĆ 