Dva romana Dalibora Pejića (1984)
Ono što je svojstveno pisanju, ako je verovati Margerit Diras, jeste neprolazna prisutnost inspiracije, „nepovrediva samoća pisanja“. Pisanje kao čin radikalnog otpora i samozatajna posvećenost dodiruje rubove života i stvaralaštva. Igra na rubu ipak podrazumeva izvesnu narativnu metodičnost koja znači samo jedno: slediti put autentične otvorenosti jeziku. Zatvoreno pisanje ne dopušta da se jezik razvije i pokaže, to je pisanje opštih mesta, ideja i situacija, dok se autentična otvorenost tekstu pokazuje kao jedina mogućnost iskušavanja rubova jezika, stvarnosti i ideje pisanja.
Dalibor Pejić (1984) svojim prvim romanom Mesečari (Geopoetika, Beograd, 2022), knjigom koja je bila u najužem izboru za Ninovu nagradu, izgradio je autentičan stil pripovedanja. Otvorene simboličke asocijacije i poetska narativizacija teksta doprineli su tome da jeziku pristupi kao živom organizmu u kome se neprekidno događaju tektonski poremećaji. Njegovo pisanje je, stoga, oslobođeno norme i opštih mesta, likovi su postavljeni u koloplet emotivne promenljivosti pa se tako u naraciji sve dovodi do krajnosti. Patnja i radost prelivaju se u čoveku poput nemirnih talasa, ideali i razočarenja su dve strane istog novčića. Ljubav je blesak mogućnosti, igra svetlosti i tame, ona je poput bistre svetlosti koja nas dočeka kada izronimo iz vode. Postoji i smrt kao stanje šoka, preobraželnje koje pokreće na neminovno sabirajuće prisustvo u svetu. Odsutnost paradoksalno otvara čoveka najintimnijoj prisutnosti.
Pukotine, naprsline života
U romanu Balada o ubici i ubici i ubici Pejić se poigrava sa granicama jezika prilično radikalno da bi se tematski fokusirao na egzistencijalni kolaps svojih književnih junaka. Pejić tako svoje likove sagledava u celovitosti njihovih postupaka, uvek ostavljajući prostor za potencijalno traumatsko isceljenje iz nametnutih okolnosti društvenog i ličnog beznađa. Ono što mi se čini kao etički bitno unьegovim romanima, možda izraženije prikazano u Mesečarima, tiče se autorskog glasa koji događajima i ljudima pristupa slojevito, sa nijansiranom pažnjom, insistirajući pritom na krhkosti unutrašnjih osećanja, lomova, usamljnosti, bolesti. Nijedna slika nije iste boje, svaki je život neponovljiv u svojoj neminovnoj prolaznosti. Spas je u zaboravljenoj іednostavnosti, u prepuštanju morskoj tišini, suncu koje tromo zalazi dok se čita Bernhard, Delez ili Gombrovič. Ono bitno se u čoveku kristališe kroz vrtlog ponavljanja sitnih, svakodnevnih rituala.
Ljubav lebdi svojom bezazlenošću, dok se pukotine, naprsline života talože u glavi poput „mrtve dubine koja truje”. Pejić je pisac egzistencijalističkih romana nadahnutih filozofijom i poezijom. To je vidljivo iz unutrašnjeg pejzaža njegovih likova koji se, od Mesečara do Balade o ubici i ubici i ubici, spajaju u jednu celinu. Po sredi je egzistencijalna potraga koju prati neizvesnost i stalni strah pred (možda) nadolazećom slobodom. U Mesečarima pisac sažima svoj filozofsko-narativni postupak sledećim rečima: „Čovek je ceo jedno šivenje, zakrpa do zakrpe, lutka plišana, sve dok se ne odšiješ, dok ne presečeš konac i otmeš se iglama, posle si traganje, traganje za čovekom, što je jedino vredno čoveka…”
Ovime je jasno da autor čoveka sagledava iz perspektive egzistencijalne otuđenosti pri čemu i društveno-političke okolnosti utiču na njegove postupke. Mesečari okupljaju grupu idealista, anarhista i filozofa koji tragaju za istinom, dok se u Baladi o ubici i ubici i ubici društveno-politička pitanja odvijaju na marginama života glavnih junaka. Pejić ne piše ideološki ostrašćeno, on uspeva da jezički dešifruje znakove vremena. To čini uz maglovita intimna sećanja na vreme devedesetih, kada su „stasavali isključivo ubice i pesnici, svi laki na obaraču i snovima“, da bi se drama razrešila u jeziku. „Posle se“, piše Pejić, „orala istorija i plevili jezici od korova tuđih reči. Posle je jezik morao biti čist da bi se razumeo, jer čistoća je pola zdravlja.“
Moćni talas snage
Praveći portrete Relje, Jane i Pepola, u poslednjem romanu Pejić uspeva da stilski i narativno uspešno poveže njihove priče i od njih napravi kolaž potisnutih trauma i individualnih iscelenja. Oni su, poput svih Pejićevih likova, nomadi kojima je tesno u svojoj koži pa se odlučuju na putovanje u nepoznato. More je u ovom slučaju simbolički kontrast teskobi, nasilju, strahu, ratu i mržnji. More postaje metafora promene, pri čemu se dubina morske otvorenosti preliva na ljude. U romanu se izvanredno kombinuju simbolički pejzaži, čime se utekstu odlučno pojačava filozofski ton. Tako se, uzmimo jedan primer, na stranicama gde se propituje (ne)mogućnost revolucije morski talasi simbolički povezuju sa snagom ljudskog bića. Jedan moćni talas raste u ljudima dok se „svakodnevno štrika iglama konformizma”.
Kada se troje junaka – Relja, Jana i Pepolo – susretnu na putovanju ka moru, u staroj „škodi”, dolazi do intimnog preispitivanja katarzičnih obrisa.
Janin lik je najbolje izgrađen, budući da ona isceljuje traumu sadašnjosti i prošlosti, porodičnog i ljubavnog nasilja. Janina majka je stradala u bombardovanju, dok je otac bio na ratištu, što je samo po sebi traumatično iskustvo rane emotivne oštećenosti. Jana sada ulazi u nasilnu vezu sa filmskim rediteljem koji je „imao kovrdže kao kad crtaš vetar”, što se posledično završava ubistvom. Opisi nasilja i emotivne manipulacije su najpotresniji delovi romana. Pejić pritom ne piše patetično i ogorčeno, nego kroz isečke sećanja, sugestivno i melanholično. Jana je u neizdrživom grču stvarnosti, otuđena i malodušna, zaboravila na jednostavnu stranu života, pa suočena sa Reljinim i Pepolovim mamurlukom „s čežnjom pomišlja na mamurluk kao kad mirišu sveža iscepana drva – tako joj to izgleda naspram truleži koju oseća u sebi”. Relja je zanesenjak i begunac, Pepolo piše roman i traga za leptirom kog je video negde na ratištu, Jana je zauvek obeležena požarom jezika i života. Za njih postoji jedan spasonosni beg. More i prepuštanje talasima, pogledima u daljinu, opojnim umiranjima jer „jedino na plaži metafore o prolaznosti ne bole, nego opijaju kao miris borovine”.
Dalibor Pejić je pisac retkog talenta koji je svojim romanima do sada uspeo da se nametne kao autentičan i posvećen autor mlađe generacije. U njegovom slučaju jezik je neistražena teritorija, dok je čovek necelovit u individualnom traganju. Čovek je to koji nabija šestar u srce života i vrti ukrug…
Objavljeno u Kulturnom dodatku Politike, 20. septembar 2025.
NENAD OBRADOVIĆ 