Vladimir Jankélévitch i neizreciva bit muzike
Da bi pojasnio kako muzika otkriva smisao smisla filozof i esejista Vladimir Jankélévitch poziva se na Heraklitove reči o delfijskom proročištu – ,,ono ne kaže niti skriva, ono aludira’’. Time se smisao muzike utemeljuje u nečemu metafizičkom, određenoj tajni i čaroliji, koja je po svojoj suštinskoj prirodi, za razliku od drugih umetnosti, neiskaziva. Muzika u sebi kontrira različita afektivna osećanja, ona je Drugo, suprotnost, večna tajna koja se čoveku otvara posredstvom doživljaja. Pošto se nauka, kako je poznato, trudi da racionalizuje i sistematizuje znanje i značenje pojmova kako bi izbegla čaroliju doživljaja da li onda muzika, pita se Jankélévitch, predstavlja ,,objektivizaciju naše slabosti’’?
Muzika objedinjuje i suprostavlja razum i osećajnost, ona je stvaralačka dimenzija čovekovog postojanja, sveukupnost bića. Na tom tragu, između ostalog, možemo da govorimo o ontološkom karakteru muzike koji se na izvoru svoga posredovanja ka svetu, u svojevrsnom muku i neiskazivosti, rađa u okrilju nevinosti. Stoga teoretičar i muzikolog Massimo Donà u knjizi Filozofija muzike piše da ,,možda svaka prava muzika nastaje kao dokaz idealne nevinosti koja se čuva samo savršenim usaglašavanjem sa svetim ritmom celog kosmosa, bez drugih pobuda i ciljeva izuzev čistog i slobodnog pokreta nalik plesu’’. Donà zastupa tezu o nevinosti muzike kao idealnoj metafori života. Nevinost je ono neiskazivo stanje čiste postojanosti u kojoj prebiva samo smisao celine, dok se život, možda baš preko zvuka (odzvanjanjem), javlja u svojoj rascepkanosti, varljivosti postojanja i trajnom iskušavanju svojih egzistencijalnih rubova.
U onome što bitno određuje suštinu muzike nalazi se njena etička i metafizička dimenzija postojanja. Muzika je bliska mudrosti i na etičkom planu harmoničnom društvenom poretku, što je znano još od Platona, budući da je za funkcionisanje države neophodno ispravno i temeljito muzičko obrazovanje. Muzika je celina posredstvom koje se uočavaju vrline. Ona svojom bukom stišava. U etičkom, platonističkom tumačenju muzika, kako piše Jankélévitch, ,,kroti čudovišta nagona i pripitomljava zveri strasti… ona je pre moralna nego muzikalna, pre didaktička nego uverljiva…’’ Ostaje otvoreno pitanje da li izvan moralnog delovanja postoji u muzici dublji, skriveniji smisao? Ima li muzika svoj vlastiti jezik i smisao? Da li se taj smisao može saopštiti, protumačiti i iskazati?
Pošto muzika deluje doživljajem ona skriva metafizički karakter u dubini iskonske tajne svoga bića, dok se pred čovekom otvara tragom imaginacije, kroz metafore htenja i klonulosti. Otuda Jankélévitch dolazi do uvida da se filozofija muzike uvek ,,jednim delom svodi na metaforičnu psihologiju želje’’. Pod uticajem Arthura Schopenhauera, koji u knjizi Svet kao volja i predstava, muziku opisuje kao neposrednu objektivizaciju i sliku čitave volje, kao refleks same volje, Jankélévitch muziku tumači kao tajnovito jezgro bića na čijem se vrhu nalazi svest, a u podnožju materijalni svet stvarnosti. Pošto muzika izlazi iz vremena, raspršuje se u nadvremensku dimenziju kosmosa, ona se u svom izražaju usmerava na simboličku čaroliju, metaforu postojanja. Kao što misli imaju svoj tok kretanja, nezaobilaznu putanju, tako se i muzika kreće u dimenzijama svojih zakona koji su u suprotnosti sa materijalnim svetom opšte buke i besomučnog naglašavanja.
Muzika se ispoljava u sebi svojstvenom značenju, u umetničkom smislu višeg reda koji se suprostavlja koherentnom sistemu značenja. Filozof teži logici i racionalizaciji sveta, dok muzičar bira harmoniju kao ,,racionalnu sintezu suprotnosti’’. Takav antisistemski karakter muzika, uostalom kao i poezija, pojačava ponavljanjem koje može doprineti inovaciji i otkrivanju ,,novih odnosa, tananih saglasja, nevidljivih lepota, skrivenih namera. Polifonska stepenasta raspoređenost nekoliko nezavisnih, pa ipak međusobno usklađenih glasova, višesmislena neodređenost koja otuda proističe, implikacije i aluzije koje ti jedan iznad drugog stepenasto raspoređeni nivoi podrazumevaju, zadnje misli koje oni skrivaju – sve to, bez sumnje, predstavlja izvor neiscrpnog zadovoljstva.’’ U takvoj izolovanoj hermeneutičkoj posebnosti koja podrazumeva specifičan osećaj sveta otvara se problem imenovanja i razumevanja. Da li je muzika sposobna da se izražava? Ima li muzika svoj jezik?
Upravo tragom ovih pitanja Vladimir Jankélévitch uspostavlja metafizički horizont razumevanja muzike, ali i daje svojesvrsnu kritiku savremenog doba koje primarno određuju buka informacija i okret ka semiologiji. Usled nepodnošljive buke stvarnosti ostali smo uskraćeni za zvuk primarne suštine, gluvi za metafizičku bit postojanja. Umetnost je stvaralaštvo najvišeg reda upravo stoga jer smera na ispoljavanje celine bića, na ontološku suštinu samog postojanja. Kada piše pesme pesnik ne pravi nikakvo odstojanje između razmišljanja i delanja, on stvara iz celine stvaralačkog bića. Muzika je dimenzija takve životne otvorenosti u kojoj se afektivna kolebanja našeg postojanja otvaraju dubini koja se suštinski i jedino ispravno može protumačiti kroz relaciju slobode i postojanosti.
Duboka muzika je, prema Jankélévitchu, raznolik predeo za čije nam otkrivanje i razgledanje treba puno vremena. Svaka je dubina dokučiva, a njena je bit u neiscrpnoj mogućnosti otkrivanja novih svetova, u strasti postojanja, ,,u otporu gađenju, u trajnoj svežini velikih dela’’. Dubina muzike je njena širina, nepreglednost predela i bogatsvo duha koje se intezivira u trenutnim naletima sreće i ushićenjima pred nekim vrednim i velikim događajem života. Otuda je tajna muzike tajna života; neizrecivo koje se, prema Jankélévitchu, terminološki razlikuje od neiskazivog. Tamna noć života je neiskaziva jer takvi prizori čoveku oduzimaju moć govora, dok je ono neizrecivo poput muzike ,,neizrecivo zato što o njemu treba beskonačno dugo da se govori’’.
U jednoj pesmi Paula Valéryja najbolje je pojašnjena metafizička pozicija neizrecive muzike za kojom traga Vladimir Jankélévitch.
Metafizička ptica gonjena s mesta na mesto,
zadirkivana na tornju, bežeći iz prirode,
uznemiravana na svome gumnu, vrebana u jeziku,
koja se gnezdi u smrti, među slikama, u muzici
Gnezdo u smrti koje simbolizuje prepuštajuću toplinu krajnjeg ishoda najbliže je osećaju koji nam pruža muzika u svojoj neizrecivosti. Ona je toliko široka i sveobuhvatana da su reči izvan njenog dometa, one su margine, tek pokušaji da se dođe do suštinske muzike. Trag zvuka svedoči o bitnom filozofijskom osnovu umetnosti i naposletku muzike, koju Giorgio Agamben tumači kao ,,nemogućnost pristupa izvornom mjestu rijêči. U njoj dolazi do izraza nešto što se u jeziku ne može reći. Kao što je neposredno jasno pri muziciranju ili slušanju glazbe, pjesma u prvom redu slavi i oplakuje nemogućnost kazivanja, slavi i oplakuje – bolnu ili radosnu, himničnu ili elegičnu – nemogućnost pristupa događaju rijêči koji ljude čini ljudima.’’
Neizrecivo je ono duboko potresno, poput noći koja skriva u svojim dubinama ponor svakog otkrića. Metaforu noći Jankélévitch koristi u svom kratkom, poetsko filozofskom tekstu Nokturno (1942) dovodeći u vezu filozofiju noći sa onim tajnovitim, neobjašnjivim, naposletku umetničkim. Koje su tajne, pita se on, ,,iznenadile sve te noćobdije romantizma, Novalisa, Mendelssohna, Roberta Schumanna, na njihovu putovanju do granica Noći?” Na primerima stvaralaštva velikih kompozitora poput Liszta i Chopina prikazuje se, rečima Vladimira Jankélévitcha, manija sumraka kao ono odlučujuće za spoznaju autentične umetnosti, apsolutne muzike. Suština apsolutne lepote stvaralaštva neće se otkriti spavačima, nego samo onima koji u noći traže mesec, a po danu senku jer su previše voleli svetlo. Muzika u svojoj ,,buci’’ stišava, čoveka priziva izvornim osećanjima i mudrosti vrline. Otuda je muzika u savremenom dobu toliko degradirala u svom izrazu, baš iz razloga krajnje otuđenosti današnjeg čoveka od pojma umetnosti i celine bića. Sve je osvetljeno i do kraja ogoljeno. Ne postoji iskonska tajna. Muzika je lice mudrosti jer ona u sebi objedinjuje katarzično iskustvo metamorfoze. Jankélévitch stoga u ključnom, završnom poglavlju svoje knjige Muzika i neizrecivo, iskustvo muzike tumači kao ,,prelaženje iz stadijuma poricanog čoveka u stadijum oslobođenog čoveka, sa ratnog stanja na stanje mira, sa brige na bezazlenost – zar sve to nije uobičajeni rezultat delovanja mudrosti?’’ Muzika se u neizskazivosti svog bića danas nalazi u krizi poput filozofije koja se rasipa u opšte i banalne rasprave niskog inteziteta. Tako čovek ne uviđa značaj tišine, muka i samoće, stanja preko kojih jedino može da doživi istinsku čaroliju postojanja, muziku života. Baš onako kako Jankélévitch završava svoju knjigu, rečima filozofski nadahnutog proroka – ,,Poezija je ostrvo zvuka u okeanu proze; ili, da se poslužimo drugim slikama, živa oaza muzike i poezije nekako se gubi u nemoj i neizmernoj pustinji prozaičnog postojanja…’’
Tri tačke na kraju rečenice takođe su muk, priziv da se zastane i sluša.
Vladimir Jankelevič, Muzika i neizrecivo, prevela Jelena Jelić, KZ Novog Sada, 1987.
Vladimir Jankélévitch, Nokturno, Europski glasnik, br. 29/2024., Zagreb, preveli Mario Kopić i Dalibor Davidović
Masimo Dona, Filozofija muzike, prevela Alenka Zdešar Ćirilović, Geopoetika, Beograd, 2008.
Pol Valeri, Poésie brute, preveo Kolja Mićević, Matica srpska, Novi Sad, 1979.
Giorgio Agamben, Najviša muzika, preveo Luka Kuveždić, časopis Nemo, 2024.
NENAD OBRADOVIĆ 