Moralna dilema Ursule K. Le Guin
Sloboda svakako pre leži u otvorenosti nego u tajnosti, a sloboda je uvek vredna rizika. Ursula K. Le Guin, Čovek praznih šaka
Kratka priča Ursule K. Le Guin Oni što odlaze iz Omelasa (1973) tematski se zasniva na moralnom kontrastu. Sa jedne strane veličanstvena svetkovina sreće u malom gradu pokraj mora, ulične povorke, muzika, ples i zelena poljana idiličnog pejzaža, sa druge strane mala, zagušljiva prostorija, prašnjava ostava duga tri koraka, u kojoj godinama sedi zarobljeno maloumno dete, uplašeno i nemoćno u sopstvenom izmetu. Dve narativne slike prikazane u ovoj priči podstiču moralnu dilemu koja suštinski potiče od Dostojevskog, ali je Ursula K. Le Guin došla do nje čitajući predavanje američkog filozofa Williama Jamesa Moralni filozof i moralni život (1891). Dilema se sastoji u sledećem pitanju – Da li sreća većine ljudi može i treba da bude zasnovana na patnji makar jedne, nevidljive i sićušne duše poput maloumnog deteta? Može li se, naime, istinska sreća zajednice zasnivati na patnji pojednica? Ima li harmonije života, ako postoji individualni pakao postojanja?
Dostojevski je ovaj moralni problem izložio u Braći Karamazovima (1880) i to posredstvom lika Ivana Karamazova koji za takav svet u kome nevina deca pate u ime iskupljenja i opšte sreće – vraća ulaznicu. Odriče se sveta u kome nevine duše pate do iznemoglosti, sveta gde patnja postaje uslov sreće. U razgovoru sa bratom Aljošom, monaškim misionarom, Ivan predočava da ne prihvata takav svet u ime neke buduće harmonije koju će natopiti suze nevinih.
”Ja hoću da vidim svojim očima kako košuta liježe pokraj lava i kako zaklani ustaje da se zagrli sa svojim ubojicom. Hoću da sam ovdje, kada svi budu odjedanput saznali zašto je sve tako bilo…” Dostojevski, Braća Karamazovi 1, preveo Veljko Lukić, Naprijed, Zagreb, 1963, str. 284.
Ono što Ivan Karamazov odbacuje kao predlog brata Aljoše – pobunu – Ursula K. Le Guin u svojoj priči svodi na individualni čin odbacivanja zla – odlazak. Stanovnici Omelasa su kolebljivi i svesni toga da u mračnoj i memljivoj prostoriji neko dete pati za njihovu sreću, ali poriv za ispunjenjem materijalne sreće i udobnostima građanskog života odnosi pobedu, savest je na ispitu, imanje je ispred bivanja. Svima u Omelasu bilo je jasno da njihova sreća i savršen život ispunjen prijateljstvom i nežnošću zavisi od patnje toga deteta, ali savest nepokolebljivo propada pod pritiskom objašnjenja. Ovime se dovode u pitanje dve moralno bitne stvari. Prvo, koliko smo indivualno spremni da žrtvujemo udobnost vlastite sreće i materijalnog konfora? Drugo, koliko je tanka linija između saosećanja i nemog posmatranja patnje? Oba pitanja u priči o stanovnicima Omelasa – jer ovo je suštinski priča o njima, a ne o zatvorenom detetu – dobijaju pojašnjenje. Teško se odričući materijalnog blagostanja stanovnici Omelasa brzo pronalaze način da opravdaju svoje postupke. Znajući da dete pati godinama, da nije naviknuto na slobodu, da je zatvor čitav njegov život, oni sebe uveravaju da je previše patilo da bi uopšte spoznalo pravo zadovoljstvo života.
Zlo je u fenomenologijskom smislu povezano sa, kako piše Rüdiger Safranski, dramom slobode. Tragom Kanta koji celu svoju transcedentalnu idealističku filozofiju gradi na antinomiji slobode i primatu praktične filozofije, Safranski u knjizi Zlo ili drama slobode ističe važnost glasa savesti u čovekovom indeterminističkom položaju, naime odluci da umesto zla odabere dobro. Čovek, za razliku od životinje i ograničavajućih zakona prirode, može da postupa neuslovljeno, što znači da kao umno biće uvek može da prekorači datost situacije kako bi time zadobio moralnu autonomiju. Tek kada zadobije tu vrstu slobode čovek može da postane duhovno slobodan jer je za Kanta ,,moralnost uzvišena tajna sveta”. Sebeozakonjenje, autonomija svoga uma, izlazak iz nezrelosti, garantuju slobodu samo ukoliko ona postane moralni zakon. To da čovek ima predispoziciju za nečovečnost i animalnost nije loše samo po sebi, već je podsticaj za umnog čoveka da izgradi moralni zakon koji će slobodu učiniti takvog da se zlo izbegne, a izabere dobro.
,,Kad se zadubio u moralnu slobodu, Kant je prirodno morao da se suoči sa zlom. On tumači zlo kao jednu opciju slobode. Zlo nije, recimo, kao što se često pogrešno tvrdi, „priroda”, shvaćena kao nagon, požuda itd. Ono izvire iz napetog odnosa između prirode i uma, ono nije prirodno zbivanje kod čoveka, nego jedan čin slobode. Postoji, doduše, neka „sklonost” (Hang) ali ne i „prisila” (Zwang) prema zlu, pošto kao umna bića uvek još posedujemo prostor za odluku o tome kojim podstrecima ćemo dopustiti upliv na „maksime” delanja. Taj prostor je dimenzija slobode. Zlo je stoga rizik i cena slobode. Ono je zastrašujuće, ali nije ništa patološko, i zato je, pretpostavimo li slobodu, takođe, i uračunljivo. Ono je pogrešna upotreba koju čovek može da učini sa svojom slobodom.’’ Ridiger Zafranski, Zlo ili drama slobode, preveo Saša Radojčić, Službeni list SCG, 2005, str. 133.
Ako je moralno postupanje uslovljeno našom slobodnom odlukom u njegovom je korenu indeterminističko shvatanje slobode. Ali šta ćemo u toj situaciji sa zlom? Zašto se čovek, ukoliko ima mogućnost izbora, odlučuje za dobro kada radi vlastitih interesa može izabrati zlo? Za razliku od Kanta koji traži apsolutno dobro, Marquis de Sade traži apsolutno zlo. Sadeova maksima – sve je dozvoljeno radi zadovoljstva – takođe je jedna otvorena mogućnost slobode na koju se ovaj radikalno drugačiji mislilac od Kanta poziva braneći se prirodnim tokom stvari i čovekovim energičnim položajem na zemlji koji podrazumeva prekoračenje dozvoljene granice. Sadeova vizija sveta nije samo prirodna, nego i protivprirodna, on u slobodi izbora bira tako da prekoračuje granicu i na određen način otvara sve mogućnosti slobode. (O zlu kao estetskom iskušenju više videti u knjizi: Drama i zlo slobode, str. 134-145)
Immanuel Kant u središte svoje praktične filozofije postavlja predispozicije za dobro u ljudskoj prirodi. Sve predispozicije smeraju na dobro, one suštinski promiču održavanje dobra kao principa postupanja i date su kao neotuđive mogućnosti ljudske prirode. U spisu Religija unutar granica pukoga uma (Die Religion innerhalb der Grenzen der bloßen Vernunft) Kant predispozicije deli na ono životinjsko koje je nagonsko, gde um nema doticaja i gde se javljaju poroci ,,sirovosti prirode”. Potom na čovečno kao potragu za vrednostima unutar zajednice, zapravo staranje o samom sebi posredstvom uzora, pri čemu se mogu javiti ,,poroci kulture” poput zavisti, nezahvalnosti ili zluradosti. Predispozicija za osobenost jedina u sebe uključuje potpunu autonomiju uma pa se zasniva na poštovanju moralnog zakona ,,kao za sebe dostatan poticaj samovolje”. Moralni zakon, pritom, nije prirodna predispozicija nego je poticaj samovolje. Njega utemeljuje slobodna hotnja što se u filozofskom smislu može protumačiti kao događaj samoostvarenja ideje čovečnosti.
Uz predispoziciju Kant uvodi pojam nagnuća (propensio) zlu u ljudskoj prirodi. Ono je bitno drukčije od predispozicije time jer je stečeno; njime upravlja dobro ili zlo srce. Drugim rečima, Kant nastoji da pokaže da je zlo nagnuće koje čovek sam sebi nameće svojim odabranim načinom života. Tome je uzrok krhkost (fragilitas) ljudske prirode, pomućenost (impuritas) moralnih poticaja i na kraju korupcija (corruptio) srca, ,,zloćudnost ljudske prirode i ljudskog srca”. Nagnuće je predispozicija u tome smislu da čovek, uprkos potencijalnoj moralnoj autonomiji, usled slabe prirode vrlo lako teži zlu kroz korupciju srca, moralnu izopačenost i loša dela. Čovek je biće uma i time okrenuto moralnom zakonu, ali to da li će činiti dobro i zlo zavisi od materije maksime, zapravo različitih formalnih poticaja u zavisnosti od toga da li oni proishode od moralnog zakona ili osetilnog poriva.
,,Dakle razlika je li čovjek dobar ili zao nije u razlici poticaja koje prihvaća u svoju maksimu (ne u toj njezinoj materiji) nego mora biti u podređivanju (njezinoj formi): koji je od tih dvaju poticaja za njega uvjet drugoga. Čovjek je, prema tome, (i najbolji) zao samo time što, prihvaćajući ih u svoje maksime, izokreće moralni poredak poticaja: moralni zakon, doduše, prihvaća uz poticaj ljubavi prema sebi, ali budući da postaje
svjestan kako jedno ne može postojati pokraj drugoga, nego se jedno mora podrediti drugome kao svojem vrhovnom uvjetu, postavlja poticaj ljubavi prema sebi i njegova nagnuća za uvjet pridržavanja moralnog zakona, dok bi se zapravo ovaj drugi kao vrhovni uvjet zadovoljenja prvoga trebao prihvaćati u opću maksimu samovolje kao jedini poticaj.’’ Immanuel Kant, Religija unutar granica pukoga uma, preveo Kiril Miladinov, Naklada Breza, Zagreb, 2012, str. 38-39.
Kant zagovara moralni zakon kao najviši akt slobode u kome nema mesta za, kako piše, melanholične litanije optužbi protiv čovečnosti uz naglasak mnogih filozofa na tome da postoji neminovnost zla koja isključuje svako dobro. Filozofski se hilijazam, prema Kantu, posvuda ismejava kao fantaziranje. Da li je onda vera u mogućnost večnog mira kroz vlastitu samorealizuju moguća bez krajnje revolucije duha, preokreta u moralnom smislu čitave zajednice? Kako u Braći Karamazovima ne postoji pobuna, jer ona ne menja ništa u hijerarhiji moći, tako i u priči o gradu Omelasu odlazak pojedinih stanovnika razrešava moralnu delimu, ali suštinski ne umanjuje moralnu degradaciju pojedinca. Ursula K. le Guin to naglašava u pogovoru ove priče koji završava upadljivim rečima.
,,Omelas već postoji: nema potrebe da se on gradi ili izabere. Već živimo u njemu – u tesnoj, smrdljivoj, mračnoj tamnici za koju smo dopustili da je naše neznanje i mržnja izgrade za nas i drže u njoj, usred ovog velelepnog, divnog grada života…’’ Oni što odlaze iz Omelasa, preveo i priredio Aleksa Golijanin, Beograd, 2023.
Svet u kome živimo doista je već odavno Omelas. U njemu ne postoji ljudski odnos, tek materijalno zasnovan sporazum. Pojedinci koji stiču materijalno blagostanje, to uspevaju svodeći one koji im pribavljaju materijalnu pobedu na potrešne stvari. Čovek je lako zamenljiv, premda nijedan suštinski to nije. U svetu u kome pojedinci pate da bi se drugi bogatili gubi se ravnoteža i duhovna dimenzija degradira u čistu otimačinu. Uz tihi odlazak koji suštinski znači okretanje leđa surovom svetu u kome moć moćuje do neslućenih granica prevladava izgovor kao još jedna mogućnost da sami sebi obezbedimo moralnu nadmoć. Izgovor da su drugi sami krivi za to što se nalaze u smrdljivoj sobi, izmučeni i gladni, još jedan je način da pobedi zlo i to presvučeno u ruho dobra.
Kako reče Ivan Karamazov svome zbunjenom bratu Aljoši:
,,Možeš li se ti složiti s idejom da bi ljudi, za koje ti gradiš, pristali sami da prime svoju sreću uz cijenu neopravdano prolivene krvi onog malog mučenika, a ako bi i primili, mogli biti vječno sretni?’’ Braća Karamazovi, str. 286.
Odlazak je poraz čovečanstva. Nastavak agonije.
NENAD OBRADOVIĆ 