Paul Virilio i estetika katastrofe
Paul Virilio (1932-2018) bio je francuski arhitekta, umetnik i teoretičar koji je u svojim opsežnim knjigama, tekstovima, performansima i komentarima razvio, ne samo samosvojan kritički aparat kako bi pojasnio fenomene brzine (dromologije) modernoga sveta, nego je utemeljio i jezički autentičan odnos prema svetu. On je u opticaj uveo čitav niz pojmova poput iskošene funkcije, dromologije, bunkera, totalnog rata, vremenskog sažimanja kako bi time pojasnio masovnu i spektakularnu tehnifikaciju sveta i čovekov položaj u svetu totalnog ubrzanja. Virilio je kao mlad umetnik eksperimentisao na gotovo svim poljima društvenog delovanja, od arhitekture do religije, da bi se potom okrenuo teoriji kao još jedinoj mogućnosti da pojmovno dešifruje ubrzano vreme koje neizostavno klizi u samodestrukciju. Katastrofa zapadne kulture nalazi se na vrhuncu sa pojavom tehnoloških pomagala jer je masovna spektakularizacija sveta doprinela iščeznuću same ideje humaniteta. U onome što bitno određuje njegovu misao skriva se otpor tehnologiji koja svet sužava, dok čoveka zatvara u sebe. To je novi oblik totalnoga rata.
Virilio je kao teoretičar iznad svega zaokupljen pitanjem vremena i brzine budući da se promena percepcije u odnosu na protok vremena uzima kao primarno izvorište savremene degradacije duha. Ono što su u umetnosti nastojali da pokažu Francisco Goya i Antonin Artaud, u filozofiji Ernst Jünger, Virilio dokazuje u jednom interdisciplinarnom pristupu kojim pre svega zahvata antropološku dimenziju postojanja. U arhitekturi, stoga, zagovara iskošenu perspektivu i time uvodi revoluciju. Namera mu je da izbegne nasleđenu pravolinijsku formu arhitekture i iskošenom građevinom ukaže na neravnotežu i fluktuaciju ljudske svesti. Iskošena forma arhitekture bila je suprostavljanje nasleđenom geometrijskom formalizmu koji je savremenu krizu duha dodatno podsticao. Virilio zato, sa grupom drugim arhitekata, nastoji da napravi talase, neravnine kako bi pokazao da je struktura građevine ,,samonoseća, što znači da postoji jedino tlo. Struktura se nalazi svuda, tako da se površine umnožavaju i istovremeno mogu međusobno da komuniciraju’’.
Za Paula Virilioa bunker je jedan od glavnih arhitektonskih figura XX veka. Bunker predstavlja dihotomiju značenja, totalni rat, kontrast kao metaforu savremenog načina života, beton nasuprot prirodi, sigurnost nasuprot strahu, destrukciju nasuprot postojanosti. Bunker je zagušljiv i zaštićen, savršena je metafora sigurnog života moderniteta. Beton kao simbol ovog veka asocira na brzinu i težinu i time je bliži ekpresionizmu nego brutalizmu u arhitekturi koji je nastao u sklopu engleske arhitektektonske poetike. Brutalizam je kostur zgrade, dok je ekspresionizam u svojoj biti simbolička površina ispisana specifičnim značenjem. Otuda je savremena arhitektura postala projekat informatičkog diskursa. Tako Paul Virilio pojašnjava:
,,Arhitektura (čoveka) poseduje. Podsećavam vas na to da u kompjuterskom žargonu govore o ,,sistemskoj arhitekturi’’. Reč arhitektura ne odnosi se samo na zgrade od cigli i betona, odnosi se na sistem. Postoji ne samo sistemska arhitektura nego i arhitektura odela. Vorik se nalazi u trenutnoj interakciji čitavim telom, ne više dejstvom volje, nego pomoću graftova, elektroda i mikročipova koji ga nastanjuju’’. Pol Virilio, Silver Lotringer, Sumračno svanuće, preveo Ivan Radosavljević, Službeni glasnik, Beograd, 2015, str. 94
Otuđenje koje nastaje u savremenom društvu posredstvom tehnologije nije, pak, samo stvar arhitekture, dakle naseljavanja, niti filozofsko sociološkog pogleda, ono se odigrava primarno na polju geografije. Virilio, kako je poznato, uvodi metaforu totalnoga rata da bi pojasnio da se u savremenom dobu rat ne vodi više oružjem, nego drugim sredstvima. Rat je posvuda odlika našeg postojanja. Ono što bitno određuju rat XX veka jeste koncentrisanje na grad kao mesto gde se može uništiti veliki broj ljudi. Sa što manje uloga dobiti što veće uništenje. Narušen humanitet civilizacije podrazumeva vremensko sažimanje, praznina između prostora i vremena afirmiše se porastom tehnoloških pomagala. Čovek je nesposoban za život sa samim sobom. Postaje žrtva ,,fagocitoze’’, on nije stanovnik, nego stanište tehnologije. Stvar među stvarima. Prema teoriji koju zastupa Paul Virilio svet se smanjio, što posledično znači da je telo postalo važnije i time pojedinac ubeđeniji u svoju nepreglednu moć. Za njega vremensko sažimanje postaje glavni dokaz tzv. glokalizacije koja ukratko i pojednostavljeno rečeno zastupa parolu – lokalno je globalno.
Brzina (dromologija) je doprinela osećanju života u ograničenoj slobodi, prividu, u okvirima bunkera, rešetki, geografskog zatvora. Otuda je globalizacija fenomen malog, stešnjenog, a ne proširenog, prevelikog sveta. Arhitektura današnjice usmerena je isključivo na vreme.
,,Arhitektura globalizacije jeste vremensko sažimanje. Za razliku od pedesetih i šezdesetih godina, kad su svi uglavnom govorili o prostoru, sada morate da govorite o vremenu. Vremensko sažimanje je tehnički termin. On ilustruje činjenicu da vreme predstavlja determinišući činilac moći. Vremensko sažimanje ja takođe nazivam dromosferskim pritiskom, prema atmosferskom pritisku.’’ Sumračno svanuće, str. 82.
Dve su ključne odlike savremenog sveta – nomadizam i biogenetika. Virilio nastoji da pokaže da je za razliku od XIX veka u kome se događao raskorak na relaciji grad – selo, XX afirmisao opoziciju grada i predgrađa, dok će XXI vek iznedriti opoziciju stanovnika i nomada. Stanovnici su ekonomski nezavisni već time što se njima obezbeđuje siguran radni prostor delovanja, pre svega ugovorima na neodređeno vreme, dok su nomadi isključeni iz bilo kakve birokratije. Oni su besputni, siromašni i gotovo suvišak u savremenom svetu ubrzanja. Stalni stanovnici su uvek kod kuće, oni to danas uistinu i jesu posredstvom mobilnih telefona, dok su nomadi oni koji izmiču ubrzanom vremenu, otuda su drugi, nepripadajući, strani.
Biotehnologija ubrzano priprema čoveka za totalitarnu utopiju novog doba. Tehnologija je uspela da uništi teritorijalno telo, samu osnovu našeg odnosa prema svetu koji nas okružuje, i time biogentiku pretvori u apsolutnu eugeniku. Biotehnologija podrazumeva program stvaranja novog čoveka, ona vrši selekciju i život usmerava opštoj robotizaciji. Ti novi ljudi trebali bi da budu otporni na sve, viša rasa, moćna i nezamenljiva. Takav je put započeo u Auschwitzu, posredstvom ličnosti Josefa Mengelea, koji je prvi prekoračio mogućnosti biotehnologije. Ljude je zamenio brojevima, logor pretvorio u eksperiment sa novom vrstom nasilja. Hitler i Goebbels su dve figure koje su anestezirale osećanja naroda kako bi istrebljenje bilo moguće. To je ono što danas nazivamo apatijom.
,,Posmatrajući bodi art danas, posmatrajući istraživanja u oblasti ljudskog genoma, ne možemo da zaboravimo da se nalazimo na ivici transgenetske umetnosti – umetnosti bića, umetnosti biotehnologije, a ne više umetnosti fiksiranih slikovnih formi. To je bio Mengelov san – da biologija postane umetnost, i to ne samo biološka umetnost – teratologija, umetnost stvaranja čudovišta. Kad vidite da ljudi po svaku cenu žele da kloniraju ljudsko biće, shvatite da ste suočeni s nečim što više nije umetnička genijalnost, već genetski inženjering.’’ Sumračno svanuće, str 131-132.
Paul Virilio doneo je sasvim drugačiju, novu terminologiju, kako bi pojasnio savremene fenomene opšte vrednosne i duhovne degradacije. Ipak, u samom mišljenju nije otišao daleko budući da je pomenute fenomene uobličio pojmovno, ali ne i na određenoj dubljoj, metafizičkoj osnovi. Vrednost njegovog mišljenja je u tome što je fenomenološki razotkrio mrak pojmovne konfuzije i time osigurao daljnja istraživanja na polju estetizacije tehnološke slike, militarizovane nauke i veštačke inteligencije koja čoveka instrumentalizuje kako bi njegovim likom čovečanstvo ugledalo svoj neminovni kraj. Jer ne postoji čovek, ne postoji transčovek, danas postoji samo infračovek koji polako umire usled preterane brzine i nepregledne moći totalne kontrole.
NENAD OBRADOVIĆ 