NENAD OBRADOVIĆ

Tajna pisanja Jovana Hristića

Šta znači pisati ,,o nekome’’? Šta znači pisati ,,o nekom delu’’ ili ,,o nekom piscu’’? Može biti da je posredi želja da se nametne svoja ideja pisanja, svoj pogled na prirodu fenomena koji je u fokusu pažnje, ali mi se presudnim ipak čini to da je pisanje ,, o nekome’’ borba da se rečima otkrije nova teritorija. Pisanje je u tom teorijskom kontekstu faktor destabilizacije, deteritorijalizacija, novi i neistražen predeo, nepoznatost i potraga. Pisanje kao čin stvaranja u kome dolazi do metafizičkog spoja lepote i smisla ujedinjuje čovekovu iskonsku potrebu za formom, oblikom i harmonijom, nasuprot čemu stoji ono u nama nepovezano i fragmentarno. Pisanje je, naravno, krajnja izloženost jer ne postoji potraga koja sebe čuva u celovitosti vlastitoga postojanja. Svaka potraga, posebno takva kakvu proizvodi pisanje, dovodi čoveka na nepoznato i strano područje, izlaže ga iskušenju da se u toj ogoljenosti izgubi, u nepreglednosti iščezne. Pisanje je otuda blisko smrti, jer pisati se može samo u takvoj neizvesnosti koja sve stavljajući na kocku, sve dovodi u pitanje.

Bit pisanja kao fundamentalnog odnosa prema svetu i životu, u ontološkom i ontičkom smislu postojanja, dotakao je u svom pisanju o poeziji i filozofiji esejista i teatrolog Jovan Hristić (1933-2002). U kratkoj i stilski vrhunski oblikovanoj knjizi Poezija i filozofija, posebno u esejima posvećenim peeziji Dušana Matića, Hristić se odlučno bavi odnosom reči i života, ukratko fenomenologijom pisanja. U svim njegovim esejima pisanje je iskonski stvaralački čin najvišega ranga, stvaranje u kome se na najpresudniji način reflektuje ljudska drama postojanja. Tako eseje o Matiću autor započinje pitanjem o (ne)mogućnosti pisanja kao takvog. Za njega je pisanje iskonski fenomen postojanja u kome se traži sklad istine, dobrote i lepote nasleđen još iz antičke poetike. Hristić, pritom, čoveka razume iz njegove polifoničnosti i nastojanja da mnogostruke tokove svoje ličnosti dovede u sklad. Za njega je, u odnosu na fenomenološko stanovište pisanja, od presudne važnosti da odgovori na pitanje: šta znači svesti jedno delo na objekt analize? Pisati ,,o nekome’’ znači dopustiti mu da uđe u tvoj tekst, dodeliti mu mesto.

,,Primam li, naime, nekoga u svoj rukopis, time pokazujem ili da se on u njemu već nalazio, ili ga je izmenio toliko da više nisam u stanju da ga zamislim bez njega. Čovek ne piše zato da bi ispisivao svoj uvek isti rukopis, naprotiv. Čovek počinje da piše u onom trenutku u kome je osetio da njegov rukopis mora odjednom da se izmeni. Jovan Hristić, Poezija i filozofija, Matica srpska, Novi Sad, 1964, str. 99.

Povratna sinteza reči o kojoj piše Hristić, svojevrstan angažman pisanja, približava poeziju kao reč filozofiji kao mišljenju. Jer pisanje je u svojoj narativnoj dimenziji uvek određena poezija, pa se tim tragom može govoriti i teorijski promišljati o pesničkoj inspiraciji filozofije. Da li je poezija na rubu filozofije ili je filozofija na rubu poezije? Jovan Hristić u Matićevoj poeziji prepoznaje mogućnost, što je za naše razmatranje bitnije, da se dogodi esencijalni susret poezije i filozofije, da se filozofija konkretizuje pesničkom slikom, a poezija filozofijom oslobodi svakoga viška.

U fenomenologiji pisanja prisutan je fenomen nadahnuća koji je takav da u svom nemiru često nadire na granice jezika i prevazilazi red stvari. Nadahnuće je mogućnost pisanja jer tek posredstvom njega dolazimo do onoga što je istinsko mišljenje u smislu simfonije reči i misli. Tako Giorgio Agamben u svojoj fragmentarnoj knjizi Ideja proze piše:

,,Mišljenje je blisko svojoj stvari samo ako se gubi u toj latentnosti, ako više ne vidi svoju stvar. U tome je njegov karakter diktata: mora postojati dijalektika latentnost-nelatentnost, zaborav-memorija, zato da bi se riječ mogla zbiti, a ne da njome neki subjekt jednostavno rukuje (Ja – jasno je – ne mogu sebe u-dahnuti). Giorgio Agamben, Ideja proze, preveo Ivan Molek, AGM, Zagreb, 2004, str. 41.

Nadahnuće svetli u seni svoga nepostojanja. Istinski je pesnik onaj koji izgubi nadahnuće, koji piše iz početka, belinom papira, jer ,,ovo gašenje nadahnuća, koje izvlači mišljenje iz sjene svojeg zapada, izlaganje je Muze: ideja’’. Poezija na određen način iskušava filozofiju, već time što je od Platona filozofija tekst. Rečima se otkriva smisao, jezik pravi strukturu mišljenja. Otuda su pitanje i pisanje srodni u potrazi za smislom. U osnovi našeg postojanja nalazi se metafizički temelj samoga bića, ontološko jezgro bivanja, život kao dar.

,,Svet ne odgovara na naš poziv, u redu, ali mi zato odgovaramo svetu svojim pitanjem na koje samo mi možemo da odgovorimo. Čovek se, najzad, pita zato što postoji, i postoji zato što se pita.’’ Poezija i filozofija, str. 105.

Zašto Jovan Hristić uspeva da tako maestralno objasni suštinu pisanja i postojanja baš posredstvom poezije Dušana Matića? Otuda što je Matić u svojoj poeziji čoveka predstavio kao nesavršeno, lomno biće. Pesnik Matić je filozofu Hristiću izuzetan sagovornik jer pesnik čoveka ne definiše, već sve u njemu i oko njega dovodi u pitanje. Čovek nije niti može biti u bilo kojoj krajnosti definisan, nikada nije zadubljen u samo jedno stanovište, on je najpre bezgraničnost, ničija zemlja, on stoji između nemogućeg i mogućeg. Za Hristića je to savršen podsticaj kako bi pojasnio temeljne postavke svoje fenomenologije pisanja. Ukratko rečeno, pisanje je za njega fenomen postojanja, harmonična ideja estetičkog sklopa najvišeg ontološkoga ranga, posredovanje između blizine i daljine.

Putovanje je metafora pisanja. Povratak sa puta je smiraj koji pretenduje da se ispolji u rečima. Sve ono što savremeni turista naziva ,,utiscima sa putovanja’’, onaj koji piše sakuplja u određenu formu estetske dimenzije kako bi istinsko putovanje započelo tek u njegovom nepovratnom iščeznuću. Pisanje i putovanje smeraju na razotkrivanje tajne, na ideju neminovnog susreta poezije i filozofije. Otuda je za putovanje od presudne važnosti čulo vida koje upija utiske tako da u samom biću ostavlja tragove. Pisanje je jedan vid ispoljavanja tih tragova, ogrebotina, ono što nastaje i ostaje između čoveka i predela.

Za mene najbitnije u Hristićevoj fenomenologiji pisanja jeste stalno pozivanje na ontološku perspektivu postojanja, na viši smisao koji se mora (raz)otkriti kako bi se prevazišao puki svet u banalnoj i tehničkoj predvidivnosti svoga postojanja. Ključne reči fenomenologije pisanja Jovana Hristića su beskraj i sloboda, kroz njih se prelamaju svi čovekovi pokušaji da se iskaže i očoveči kao biće koje svojim duhom smera izvan svakodnevnog rutinom okupiranog života. Na tom tragu Hristić tumači i filozofiju pa se poziva na misao Jeana Greniera – ,,Cilj filozofije nije politehnički, pre bi se reklo da je panoraamski.’’

Za Hristića je to odlučujuća stvaralačka pozicija jer on filozofiju sagledava kroz videlo poezije. Pritom se pita da li je filozofija kao pojmovno mišljenje strana poeziji? Za njega je odgovor negativan, a glavni je dokaz tome čin pisanja koji univerzalizuje i smera svojim stvaralačkim zahvatom na celinu kao apsolutnu ideju čiste harmonije duha. Filozofija se, da bi prešla svoje granice, otvara jeziku, njoj je potreban poetski impuls. Za njega je poezija kao vid pisanja najuniverzalniji književni rod u kome se ostvaruje efekat koncentracije.

,,Poezija je jedna od književnih vrsti koja nema svoj određeni predmet, u onom smislu u kome, recimo, drama ima svoj predmet u ljudskim akcijama i ponašanju. U tom pogledu, poezija je najuniverzalniji književni rod, što ne znači kako je ona i suština celokupne književnosti. Ona je univerzalna zato što je neograničena, ili, ako hoćete, otvorena, i što svaki novi pesnik od značaja pokazuje kako poezija može da postane i ono što se dotada smatralo principski nepesničko.’’ Poezija i filozofija, str. 161.

Smeranje na beskraj, na čemu insistira Hristić, nije puka praznina nepostojanja, mračna niština neplodnosti, nego je to pokušaj da se čovek u svim dimenzijama svoga postojanja sagleda kao celina, u svim antinomijama i paradoksima, između svih krajnosti. Fenomenologiju pisanja tragom dela Jovana Hristića možemo razumeti samo kroz unutrašnju dijalektiku poezije. Za njega to znači da pitanje nije samo kako poezija odgovora na stvarnost, već i kako stvarnost odgovara na poeziju. Drugim rečima, Hristiću je presudno važno da pokaže da se u nesavršenosti čovekova bitka skriva potencijalna snaga poetske imaginacije koja je u svojoj idejnoj širini spoj razuma i emocija. Pisanje je, zaključimo, dodir paradoksa života, utihnuće koje smera beskraju.