Varijacije na temu filozofije tišine
Najlepši su dani provedeni u tišini. To je još moguće samo u okruženju sopstvene radne sobe, među ličnim predmetima, uz knjige, muziku i filmove, možda tokom meditativnih večeri uz čašu belog vina, u idiličnoj osamljenosti krajnje posvećenosti. Priroda više nije mesto tišine, šetnja nije garant mira, posvuda su zvučne reklame, buka šetača, lavež pasa, opšta karnevalizacija fenomena samotnog šetača. Civilizacijski napredak i uspostavljanje totalne tehnološke kontrole nad delovanjem pojedinca odigrava se brzo i bučno. Tišina je u vremenu sveopšte mobilizacije materijalnoga fenomena postojanja čoveku postala neprijatelj, ono čega se neminovno treba kloniti. Bučne šetnje, bučne zabave, bučni sastanci, bučni radnički pogoni, bučne umetničke postavke, bučne književne promocije, sve u službi toga da se čovek utiša toliko da mu buka postane normalno i čak poželjno stanje duha. Buka je odlika krajnje tehnološke opredmećenosti čitave stvarnosti. Zvučnik i slušalice simboli su modernoga doba već time što je njihova funkcija ta da uvek i u svakom trenutku buka može prevladati tišinu, zagaditi misao i banalizovati stvarnost. Buka je širina, ona se proteže u nepoznato, demonstrira jedinstvo banalne prepuštenosti impulsu kolektivne opijenosti, ona je masovna. Tišina je, pak, skučenost u kojoj se događa suočavanje i duhovno zrenje. Ovako definisani pojmovi ostavljaju prostor za drugačije poimanje stvari; lako se može uočiti da je buka stanje krajnje skučenosti u jednoličnost postupaka, dok bi tišina predstavljala prostor nedostižnog i nadolazaćeg smisla.
Masovna upotreba buke u svrhu tehnokratske moći savremene civilizacije ima samo jedan cilj – čoveka udaljiti od njegove iskonske potrebe za stvaralaštvom i imaginacijom. Buka negira mističnu dimenziju života. U religijskoj tradiciji tišina podrazumeva osamljenost koja je uslov svake molitve i duhovnog rasta. Tako u jednoj budističkoj pesmi stoji:
K’o jelen u šumi ničim nesputan
što ide na pašnjak kuda god hoće,
budi mudar, čuvaj neovisnost,
osamljen se kreći kao nosorog.
Okolina će ti se obraćati
u stanu, na putu i putovanju.
Ostaj nepoznat, čuvaj neovisnost,
osamljen se kreći kao nosorog.
(Nosorog, u: Čedomir Veljačić, Pjesme prosjaka i prosjakinja, Veselin, Masleša, Sarajevo, 1990, str.7)
Stanje tišine je sabranost koja se utemeljuje u biće; takva je ona tišina koju Béla Hamvas naziva stanjem dublje spoznaje i krajnje oslobođenosti svakoga viška. Buka je višak, tišina manjak, ali takav manjak u kome dozreva samo ono najintenzivnije obličje bića. To je oslobođenost za spoznaju mistične dimenzije postojanja. Poezija je ulaz u tišinu, njen trajni zaklon je muzika. Tišina se ispoljava glazbom koja se od muzike kao nadahnuća (muze) razlikuje u tehničkom činu umeća stvaranja, uobličenja. Stanje melanholije, pak, najdublja je odanost spoljašnjoj tišini, nemosti bića, ali je istodobno pokretač intezivnog previranja unutrašnje tišine koja se u čoveku javlja naglo poput prirodne katastrofe, iznenadne poplave, požara ili oluje. Pustoš ostavlja iza sebe samo ono najistrajnije, samo ono što je najdublje korenom pričvršćeno zemlji. Tu snagu svačemu daje tišina koja uslovljava rast, snagu i postojanost.
Ideja tišine kao momenta uunutrašnjeg preobraženja krajnje destrukcije, u dihotomiji između buke i muka, prisutna je u filmu Lekcije o tami (Lektionen in Finsternis) Wernera Herzoga. Film prikazom uništenja Kuvajta nakon prvog zalivskog rata simbolički donosi sliku pustoši totalnog raspada civilizacije. Dve strane te pustoši su buka i tišina. Rat je višak civilizacije, njena najsurovija moć koja prekoračuje mogućnosti samog postojanja. Rat je smrt, crnilo iza života. Rat je buka, pustoš je spokoj, tišina, mogućnost novog početka. Buka uništava nepovratno, tišina još daje nadu spasonosnog početka koji se može još uvek dogoditi samo ljudskim nastojanjem da se samoostvari u duhovnom horizontu potrage za smislom vlastite egzistencije.
Umetnost je tišina prekrivena porukom. Iza tišine reč. Tišina kao govor. To je eksplicitno prisutno u slikama Théodorea Rousseaua, Jean Siméona Chardina i Fernanda Khnopffa, u muzici Ludwiga van Beethovena, Claudea Debussya, teatru Antonina Artauda i Samuela Becketta, potom u književnim delima Marguerite Duras i Franza Kafke. Tišina je simbol dublje potresenosti; ona je specifičan govor. Umetnost nastaje u tišini, ćutanje je preduslov svake umetnosti. Tišina je intimnost potrage bića koja jedino u svome zanosu može da stvori umetničko delo visoke estetičke vrednosti. U knjizi Istorija tišine francuski istoričar ideja Alain Corbin piše o aspektima tišine, između ostalih o muta eloquentia (nema rečitost) koja je u slikarstvu bila i ostala predmet mnogih istraživanja. On se poziva na istoriju likovnosti u širokom vremenskom razdoblju, da bi tišinu na kraju povezao sa idejom pisanja.
,,Vrtoglava belina prazne stranice prožeta je tišinom, vezom koja spaja ništavilo i stvaranje. Na drugom nivou, u knjizi Postanja, ono što prethodi stvaranju jeste nema prazna stranica. Pisanje je uzaludno, smatra Maurice Blanchot (1907-2003): ,,Brana od papira naspram okeana tišine. Tišina – jedino ona ima poslednju reč. Jedino ona poseduje značenje rasuto kroz reči. I upravo prema njoj, u suštini, mi stremimo (…), težimo (…) kada pišemo. Prikloniti se ćutanju, to je ono čemu svi težimo – a da toga nismo svesni – kada pišemo.’’ Prazna stranica je kreativan prostor.’’ (Istorija tišine, prevod Vojna Guteša, Karpos, Beograd, 2025. str. 75)
Tišina je, dakle, erotična mogućnost pisanja i stvaralaštva uopšte. Svaka umetnost tišinom razotkriva svoju intimnost, isto kao što priroda tišinom ukazuje na svoju prikrivenu stranu spoznaje. Od gole pustinje do šumskih brežuljaka prepunih zelenila, od gužve gradskih ulica do vrištine, tišina je ta koja nam omogućava da vidimo i čujemo prikrivenu bit prirodnog čuda, ona nas tako uvodi u misteriju spoznaje. Na osamljenom mestu u prirodu, u blizini jezera, na brežuljku na kome rastu retke biljne vrste, na čistini pašnjaka ili u središtu pustinje, svuda je ono što čoveka priziva sebi potreba za tišinom. Što je čovek, dakle, bliži izvoru, potreba za tišinom je sve veća. Udaljen od izvora postojanja, čovek teži galami; buka je u takvom svetu jedina mogućnost pripadanja.
Tišinu prati ćutanje. Ono može biti deo kontemplacije, spoznaje ili taktike vladanja, može biti deo ljubavne igre, ali naposletku može da označava i dodiruje simbolički poredak krajnjih metafizičkih spoznaja. Otuda je tišina bliska misteriji i tajni. Belgijski slikar simbolizma Fernand Khnopff (1858-1921) na slici Tišina (oko 1890) prikazuje muškog modela koji u rukavicama stavlja prst preko usta i time priziva tišinu. Daje nagoveštaj. Osim što je naziv slike simbolički opravdan, u njoj postoji jedan dublji umetnički entitet koji je povezan sa prirodom tišine kao takve. Posredi je boja koja nagoveštava krajnju otvorenost, nedodirnutost, belina koja ovaploćuje samu ideje dubljeg stvaralaštva. Naslikani model nosi rukavice, prst stavlja na usta, dok melanholično i zamišljeno gleda u daljinu. To bi se, dakle, moglo protumačiti na sledeći način. Ne postoji niti jedna mogućnost dubinskog sagledavanja života u svim njegovim dimenzijama bez krajnje prepuštenosti tišini. Samo tada i tako čovek kao pojedinca pred iskušenjem smrti može da otkrije ponor unutrašnje tišine, kovitlac potisnute individualnosti. Ova slika, takođe, nagoveštava i drugu stranu tišine, onu koju Corbin naziva tragičnom stranom. Baš kao što tišina može da podstakne na kreaciju i stvaralački nemir, isto tako se tišina pred nama često pojavljuje u rukavicama. Ona na sebi nosi masku ispod koje se kriju strah, malodušnost i mržnja.
U današnje vreme stvar sa tišinom stoji bitno drugačije nego pre sto godina. Dok je nekada tišina bila deo života koji je podrazumevao trajanje, danas je tišina stvar izbora. Možemo da živimo u tišini jako dugo, ali takođe možemo jednim klikom da tišinu prekinemo. Klupko koje se odmotava pred nama, ljudima 21. veka, buku i tišinu spaja u jednu postojanost, u neku vrstu fizičkog proračuna, stvar inteziteta. Tragom filozofa Maxa Picarda (1888-1965) koji je smatrao da tišina, upskos svim smetanjama sa strane, poseduje vlastiti, potpun i autonoman svet autorka knjige o socijalnoj dimenziji tišine Jane Brox ističe da je po Picardovom mišljenju ,,moderni život, sa svojim neprestanim žagorom i klepetom uništio tišinu pretvorivši je u „mesto u koje buka još nije prodrla“, u „puki prekid kontinuiteta buke“… „tišina više ne postoji kao svet, već samo u fragmentima, kao ostaci sveta. A pošto čoveka ostaci uvek plaše, on se plaši ostataka tišine.“
Ako uzmemo u obzir sve aspekte tišine, sve njene puteve, staze i prečice, dolazimo do toga da je današnja civilizacija opterećena bukom iz jednog razloga. Samo se, naime, u buci može banalnost života predstaviti idealom višeg smisla. Tišina izjednačava sve neravnine, uspostvalja ravnotežu, njena je postojanost zalog opstanka sveta. Ako bi tišina nestala svet bi se rasprsnuo pred nesnosnom količinom buke i time se pretvorio u pustoš, novi početak, opet u krajnju i spasonosnu tišinu.
NENAD OBRADOVIĆ 