Nežnost kao izvorna žudnja za lepotom
Prvi oblik nežnosti je darežljivost. Samo u darežljivosti nežnost uspeva da pokaže svoju postojanost. Jer u drugim oblicima svoga ispoljenja nežnost ne može da uspostavi vlastitu autonomiju, rasipa se poput cveta maslačka u kasno proleće. Samo u darežljivosti nežnost udiše život celinom postojanja, harmonijom čitavog svemira. Kada je čovek darežljiv on je spreman da voli, da prihvati i da odbaci. Darežljivost je čovekova postojanost jer se samo pomoću nje može u biću bitka dogoditi proboj ka apsolutnoj spoznaji. Okrilje darežljivosti je nežnost. Drugi i niži oblik nežnosti je ljubav. Za razliku od darežljivosti ovde je nežnost pod težinom vlastite odlučnosti. Posedovanje je prvo lice ljubavi. Ljubav je uvek nasrtaj na drugo biće, posesivnost koja se kupa u nežnosti, ali koja ne uviđa izvor svoga rasta. Nežnost teče poput vode, napija se i napaja druge, održava život, snaži i voli. Vide se samo plodovi koji su ljubav, ali ne i nežnost koja je osnažila koren da utemelji sam život.
U životu životinja nežnost je jedini zakon. Životinje ne mrze, ne prete, ne ratuju, one čitav svet doživljavaju taktilno, kroz mrežu nežnosti. Ptice lete u jatima, zveri love u čoporima, mravi se kuće u zajednici. Pčela je primer nežne posvećenosti izvornom životu kao daru. Tamo gde su pčele tu je prijateljstvo. Tamo gde životinja deluje tu je svaki postupak reakcija nežnosti. Pogled zveri upućen ka svome plenu ne potiče od mržnje; ne, životinja ne zna za mržnju i zlo uništenja drugog, taj je zakon stvoren za čoveka. Pogled životinje je njen odgovor na nepisani zakon nežnosti, urođenu srodnost sa prirodom, na ono što je izvorište samog njenog postojanja a što se najčešće naziva željom za opstankom. Jedino čovek mrzi i ubija iz zabave. Pogled jagnjeta koje poslednji put gleda u čoveka koji je nad njegovim vratom izvadio oštar nož čoveka ne dotiče; on je usmeren na izvršenje zadatka i ništa više. Jagnje gleda zakonom nežnosti, čovek zakonom sile.
Čovekova nežnost ispoljava se u tragovima lepote. Sklad i mera nisu samo deo umetnosti, oni su metafora potencijalne harmonije života i njihova je postojanost tragična jer je najčešće neostvarljiva. Tragovi lepote su ogrebotine života, momenti dubokog prožimanja duše i duha, kada nežnost ostvaruje svoj puni potencijal u darežiljvosti. Takvi tragovi su retki i krhki, oni su poput malog cveta pokraj puta koji samo čeka da ga zaspe val prašine ili pregazi čovekovo stopalo. Uprkos tome, cvet cveta, neponovljiv u svojoj lepoti ne vene jer je njegov život kratkotrajan i neizvestan. Živi dok živi. Biljke, dakle, poput životinja opstaju po zakonima nežnosti. Jedino je čovek kao misleće biće u trzaju egzistencije i tragičnom razdoru između onoga što jeste i što sluti da će biti. Živimo u strepnji i slutnji. To je zakon sile, a ne nežnosti. Nežnost je strpljivost i pažnja, sila je uznemirenost i buka.
Između strpljenja i uznemirenosti stoji postojanost duše. Darežljivost koja znači celinu i harmoniju. Svet u kome je život dar i radost. Možda će doći vreme, kako piše Maurice Maeterlinck, kada će se naše duše gledati bez posredovanja čula. To bi vreme značilo da život čovekov postane život nežnosti. Do tada mi pripadamo, volimo, živimo, umiremo. Živimo linijski i stihijski. Čovek je neotporan na dodir jer mu je strano iskustvo nežnosti. Malo jagnje odmah nakon poroda priljubljeno je uz majku koja ga liže jezikom, sjedinjuje se sa njegovim bićem taktilnim putem. Za čoveka dodiri su potresi, on se pred njima najčešće rasipa poput prezrelog cveta ruže. Dovoljan je samo jedan blagi dodir da se latice rasprsnu, odlete i približe zemlji.
Ljudi su retko bili nežni prema meni. To samo znači da su retko bili nežni prema sebi. Jer nežnost nije poput ljubavi isključiva i prolazna žudnja koja najčešće želi da poseduje, nežnost je dopuna i sjedinjene suprotnosti. Nežnost priznaje drugost kao najveću vrednost. Samo u nežnosti čovek može da miluje sebe i drugog a da kroz njega prolazi univerzalni osećaj pripadanja harmoniji sveta. Jer milovanje stoji nasuprot udarcu, milovanje je prostranstvo, udarac kavez. Milovanje je takva vrsta delovanja u kojoj se onaj koji miluje uspostavlja kao centar sveta. Onaj koji miluje u trenutku milovanja u sebi nosi sav zakon nežnosti, kao što onaj koji udara isporučuje kroz sebe sav zakon sile. Pljuvanje, ogovaranje, dobacivanje, sve su to pasivni mehanizmi zakona sile koji su svojstveni ljudskom svetu. Nasuprot njima, život nežnosti znači posvećenost, pažljivost, dobronamernost i strast. Nežnost je zato širi pojam od ljubavi jer se u njemu preslikava opšta zakonomernost sveta koja uvek teži harmoniji i dobru kao takvom.
Smirenost nije odsustvo života, nego ispovest osetljive duše. Strpljivost je snaga lepote, njeno sazrevanje i slast. Ljubav je sazreo plod koji pod teretom propasti pada na zeleno tlo, kotrljajući se pred noge usamljenog prolaznika. Nežnost nije ustreptala vlažnost usana, ona nije ljubavni zagrljaj ili suza u oku. Nežnost je nasrtaj našeg bića na tminu sveta. Lakoverni će pomisliti da nežnost spava. Slepi je neće videti, gluvi neće čuti njene vapaje. Ali će svi nežnost osetiti u njenom opiranju korenju zla koje prekriva zemlju teškom opnom. Nežnost smanjuje težinu sveta, zemlju oslobađa tereta zla. Kad ne bi bilo nežnosti svet bi bio tužan. Njegovo srce probola bi oštrica sečiva i krv bi se sjedinila sa crnilom zemlje. Kad bi nežnost iščezla iz ovog sveta zemlja bi od težine postala nesnošljiva kolevka mrtvih ljudi. Bio bi to svet čije je nebo prekriveno ranama.
NENAD OBRADOVIĆ 