NENAD OBRADOVIĆ

José Ortega y Gasset, tehnika i bit ljubavi

Vreme ubrzanja savremenog čoveka dovodi u slepu ulicu. Tamo gde su sve njegove želje i vrednosti uprosečene i time lako dostupne društvo se afirmiše kroz nadmoć mase. Na prvi progled može zvučati paradoksalno da se u vremenu opšte slobode pojedinca, u situaciji gotovo agresivne individualnosti, nadmoć mase uzima kao ishodišni fenomen društvenih previranja. To je tako jer se savremeni teror individualnosti uspostavlja na materijalnim, a ne duhovnim osnovama. Društvo mase je društvo tehničke predvidivosti. Drugim rečima, nadmoć mase znači da se trend individualizacije savremenog društva događa kao potvrda istosti, pri čemu u svakodnevnom ophođenju preovladava univerzalna maska koja odgovara svakom pojedinačnom licu. Istost je krajnji ishod tehničke opredmećenosti sveta.

Opasnost mase kao društvenog fenomena koji u svojoj opštosti negira temeljne civilizacijske vrednosti filozofski je najdublje problematizovao José Ortega y Gasset (1883-1955), time što je, ukratko rečeno, masi kao neartikulisanoj celini suprostavio duhovnu ideju čoveka – aristokratu duha. Masa proizvodi čoveka po meri istosti, negirajući time izvorni fenomen postojanja – čovekovu potrebu za promenom. Svaki čovek, za razliku od životinje, iskušava imaginarnu mogućnost vlastitog sebenadilaženja i time usavršavanja. Tako se i tehnika, prema tumačenju Ortege y Gasseta, može tumačiti dvojako. Sa jedne strane ona čoveku pomaže da usavrši praktičnu stranu svoga postojanja, dok sa druge strane njena sveprožimajuća moć čoveka dovodi u stanje opšte ravnodušnosti. To je, naime, jedan od simptoma mase istosti. Trgovac i pesnik imaju različite vizije života, premda ih spaja univerzalna težnja da postanu bolji. Promena je neminovna odlika ljudske egzistencije. Društvo je zrelo tek onda kada prevaziđe ideju jednakosti, kada transformacija društvenih odnosa nastane iz uvažavanja činjenice da su ljudi različiti i neponovljivi, pre svega u duhovnoj dimenziji svoga postojanja. Jedino čovek svet vidi u problemu, za njega postojanje nije zadato i određeno.

Prema tumačenju Ortege y Gasseta, čovek se sudara sa prirodom i svetom, on je bačen u svet, pri čemu da bi zadržao egzistencijalnu sigurnost svetom mora ovladati tehničkim putem. Nevolja je sa tehnikom ta što je ona u savremenom svetu vladavine mase doživela radikalan preobražaj u odnosu na antički pojam tehnike. Moderni tehnicizam zaobilazi čoveka u ime produktivnosti radnje, čime se radikalno preokreće izvorno tehničko posredovanje između čoveka i sveta.

”Novi tehnicizam, u stvari, postupa baš onako kako bi postupilanuova scienza. Ne ide dalje od slike o cilju koji želi da ostvari dok traga za načinima koji će mu u tome pomoći. Zaustavlja se pred zadatkom i radi na njemu. Analizira ga. Odnosno, cilj kao jedinstvo kome se u početku jedino teži razbija na delimične ciljeve, na ,,uzroke”, na sastavne delove iz kojih nastaje u procesu geneze.” Hose Ortega i Gaset, Razmišljanja o tehnici, prevela Jelena M. Savić, Gradac, Čačak, 2014, str. 76.

Specijalizacija tehničkoga posredovanja dovodi do toga da čovek u istosti mase, opčinjen stimulacijom gomile, izgubi svoju temeljnu životnu osobenost – preobražaj ličnosti. To bi značilo da savremena tehnika ,,ubrzava” život do krajnjih granica pri čemu pojedinca poništava u vrtlogu virtuelnog sveta funkcionalne posebnosti. Tehnika više ne posreduje, ona moćuje. Lepota nije više stvar tehnike, umeća stvaranja, nego je zamenjena osobenim iskazivanjem moći kroz materijalizaciju sveta. Tehnicizam modernoga doba, uslovljen tehnologijom i bezdanom informacija, prevazišao je tradicionalno posredovanje tehnike i ljudske prirode, već time što je čoveka doveo u situaciju da ,,ne može da živi bez tehnike kojom je ovladao”. Martin Heidegger i Hose Ortega y Gasset filozofski se susreću baš na pitanju tehnike koja čoveka raskrinkava i stavlja u položaj opasnosti. Ta je opasnost u tome da tehnika više ne misli tehnički, nego programski. Po-stav oblikuje tehnički svet. Za Heideggera je, u pitanju tehnike, najbitnije razotkriti bit onoga tehničkoga.

”Po-stav prikriva sijanje (Scheinen) i vladanje istine. Uput/sudba, koja puti u ispostavljanje, jest – dakle, krajnja opasnost. Ono opasno nije tehnika. Ne postoji nikakva demonija tehnike, naprotiv – postoji tajna njene biti.” Martin Heidegger, Pitanje o tehnici, preveo Josip Brkić, u: Uvod u Heideggera, Zagreb, 1972, str. 112-113.

Mesto gde tehnička moć savremene civilizacije pokazuje svoju istinsku bit skriveno je u fenomenu ljubavi. Iskustvo ljubavi je iskustvo posredovanja koje prevazilazi tehničko, dakle materijalističko ustrojstvo sveta, i dospeva do onoga svetog, nematerijalnog principa života. Ljubav je okrilje lepote. Ljubav je danas u krizi budući da je čovek izgubio iskustvo svetoga u ime afirmacije materijalnih vrednosti koje ga smeštaju u masu istih. Čovek je granica svetovnog i svetog, materijalnog i duhovnog horizonta bivstvovanja. Čovek ne može istinski živeti programski, ne može biti tehnički otvoren svetu, jer takav svet ne poznaje tajnu promene kao iskustva života.

Ljubav nije izuzetak, ona na najbolji način pokazuje masovnost opšte ravnodušnosti. Jer danas je ljubav poništena u ime raznih ljubavi koje to suštinski nisu poput opsesije, želje, inata, samodopadnosti ili banalnosti. Otuda Ortega y Gasset u svojim meditacijama o ljubavi, zapravo kraćim i fragmentarnim filozofskim esejima uz fenomen ljubavi, pronicljivo demaskira crte ljubavi kroz odnos između ljubavi i mrženje. Poput sveta tehnike koji moćuje čovekovom željom za ovladavanjem drugim, tako se i izvorni fenomen ljubavi danas pogrešno tumači kao želja. Razlika između ljubavi i želje nalazi se u intezitetu odnosa; želja je pasivna i njeno zadovoljenje donosi privremeni mir, dok je ljubav aktivna i stalna, ona je neposporazum i nezadovoljstvo. Kada volimo tragamo i preobražavamo se poput reke koja neprestano izvire. Mržnja je, poput ljubavi, uzajamni odnos, ali odnos negativiteta u kome se drugi poništava. Ljubav potvrđuje život u njegovim menama, ona je naličje promenljivosti ljudske egzistencije. Želja je fenomen tehničke moći savremene civilizacije jer se ona obnavlja tako da uvek nailazi na novo nezadovoljstvo vlastitog učinka. Ortegi y Gassetu je bliska Stendhalova teorija kristalizacije koja ljubav vidi kao stanje halucinacije, stalne izmeštenosti i potrage.

”Ljubav nije jednostavno biti takav, već usmjeravanje prema voljenom. A pod tim ne mislim na fizičko ili psihičko usmjeravanje koje ljubav izaziva, već da je ljubav sama, po svom biću, emocija koja struji ka drugom, akt u kojem voljenom idemo u susret. Čak i kada smo mirni i hiljadama milja od njega udaljeni, i kada uopšte na njega ne mislimo, ako ga volimo, teče iz nas ka njemu neka bezimena rijeka topline i potvrđivanja. To postaje još jasnije ako ljubav suprostavimo mržnji. Nekoga ili nešto mrziti nije pasivno biti takav kao biti žalostan, već je u izvjesnoj mjeri djelovanje, stravično, negirajuće djelovanje, idealno uništavanje objekta.” Jose Ortega y Gasset, O ljubavi, preveo Slavko Marojević, Svjetlost, Sarajevo, 1989, str. 111-112.

Tehnicizam našeg doba smera na čoveka u želji za ovladavanjem, time se ljubav i lepota danas sjedinjuju u apsolutnu nedostižnost dalekog sveta. Ljubav je postala utopija. Iščezava težnja. Tehnički svet programira život tako da ljubavno i lepo postanu nedostižne apstrakcije. A ljubav nije ništa drugo, kako je to znao i Platon, nego rađanje u lepoti.