NENAD OBRADOVIĆ

Guy Scarpetta i imaginarni muzej baroka

Pitanje modernizma, tačnije određenja granica i smerova modernog u umetnosti, filozofiji i književnosti, postalo je nezabilazna tema savremene teorije. Nikada se ranije, niti u jednoj umetničkoj epohi, modernost nije tumačila tako intenzivno, a opet tako banalno i promašeno, budući da se danas moderno najčešće doživljava kao neprolazan trag simboličkog poretka. Modernost je tačka od koje sve počinje i sa kojom sve završava. U ovakvoj situaciji treba imati u vidu da je modernost povezana sa modom u najširem hermeneutičkom smislu i da je ona pritom u neraskidivoj vezi sa orginalnošću. Rubensova umetnost moderna je isto koliko i Picassova, kao što je Bachova muzika moderna i danas jer je ona suštinski vanvremenska, pošto je u trenutku svoga nastanka snagom vlastitog izražaja otvorila osećaj za moralnu i estetsku vrednost izvan svih kategorija. Moderno je ono što jednom vremenu daje duhovni pečat osobenosti, trag, nešto specifično njegovo, prepoznatljivo i neponovljivo. Charles Baudelaire tako u eseju Slikar modernog života modernost tumači kao spoj lepote i mode, večnog i prolaznog principa. Modernost je, piše Baudelaire, ,,ono prelazno, prolazno i neizvesno. To je samo polovina umetnosti dok je druga polovina večna i nepromenljiva. Postojala je jedna modernost za svakog starog slikara.” Ukrštanje i previranje svetova, tragovi i senke minulih osećanja, izvesna doza nostalgije, čine od umetnosti svih epoha modernu umetnost; moderno je neponovljiva osobenost epohe, kostim, gesta, moda, njen duh. Zato je postmodernizam kao pravac odraz vrednosne i pojmovne degradacije umetnosti, filozofije i književnosti, bilo da se radi o stvaranju ili tumačenju dela, što proishodi iz pojmovnog nerazumevanja modernizma kao događaja smisla u kome se umetničko delo ne tumači iz vremenskog, nego duhovnog poimanja sveta i života.

Problem modernizma suštinski je sadržan u pitanju koje na prilično radikalan način postavlja francuski esejista i filozof Guy Scarpetta (1946) u svojoj neponovljivoj ,,umetničkoj svaštari, imaginarnom muzeju”, knjizi L‘artifice ( na srpskom jeziku objavljena kao Povratak baroka, u prevodu Pavla Sekeruša, Svetovi, Novi Sad, 2003.) gde se na više mesta pita – da li umetnička dela mogu da vode dijalog izvan istorijskih uslova njihovog nastanka? Ako modernost tumačimo tako da je umetničko delo ishod pojedinačne stvaralačke snage, vlastitog lica sveta, a ne fenomena kulture kao društvene pojave, onda je moguće i potrebno otvoriti dijalog epoha, a umetnost takvog dijaloga protumačiti kao krajnji vid otvorenosti. Scarpetti je bitno da pokaže na koji način nama savremenicima pojava Picassa uslovljava pojavu Rubensa, odnosno kako se umetnost otvara čistom pozitivitetu slobode, bez ikakvih ideoloških, političkih ili vrednosnih granica. Postmoderna estetika je zapravo negativni fenomen stvaralaštva, jer ona umetnost ograničava društvenim, pre svega ideološkim okolnostima. Za nju je vreme uslov umetnosti. Povratak baroka znači otvaranje umetnosti koja ne poznaje nametnute granice određene epohe ili stila. Za kulturu koja je danas svedena na ,,igru daljinskim upravljačem”, povratak baroka znači pulsiranje onog ekstatičnoga impulsa bez koga umetnost gubi svoju verodostojnost. Barok razotkriva umetničku veštinu, njenu bit i smisao, probija opnu romantizma, psihološku ograničenosti i utopiju prosvetiteljstva, kako bi umetnosti podarila njenu najizvorniju poziciju – erotičnu predaju.

”Da u baroknoj ili neobaroknoj umetnosti postoji nekakvo ritmičko pulsiranje, neumerenost, nekakva vrtoglavica koja se direktno obraća telu i čije bi se dejstvo moglo označiti terminom koji je istovremeno svetovan i svetački – terminom ekstaza. U isto vreme tvrdim da to uživanje, po definiciji, u sebi nema ničeg ,,prirodnog”. Da je ono prouzrokovano igrom oblika, kodova, stilova – umetničkom veštinom. Po meni, umetnost je upravo zbog toga jedna od, možda, najsnažnijih dimenzija erotizma…” Povratak baroka, str. 19.

Guy Scarpetta tako zanosno i argumentovano probija sve barijere nasleđenih teorijskih utopija, da bi na ruševinama epoha umetnosti podario slobodu prepoznavanja onoga uzvišenoga principa bez koga umetnost ne bi mogla ni da postoji. On se zalaže za dijalog epoha, na rubovima, šumskim putevima, u svanuće i sumrak, bez obzira na vreme, društvene okolnosti ili političku pozadinu dela. Čista je umetnost ona koja ostaje izvan epohalnog ograničenja. Umetnost je zbog svoje snage prinuđena da se vraća baroku, jer je barok neprestano prisutan na čistini njene pojavnosti, kao pulsacija i snaga umetničkog stvaralaštva. Slikarstvo i muzika, film i književnost, moda i ples, sve su te umetnosti povezane nitima baroka. Zato je moguće u Godardovim filmovima prepoznati Rubensa ili Velázqueza, kao što se Bachova umetnička vanvremenitost može osetiti u savremenom izvođenju njegove Kantate 78 Arielle Dombasle i Octaviana Loysa, u čijem se nastupu objedinjuju uživanje i umeće.

Mogućnost da se dogodi dijalog nespojivog moguć je tzv. naknadnom logikom koja bi ukratko značila da svako umetničko delo iznova oblikuje prošlost svojim kodovima koji se posredstvom barokne niti otvorenosti prenose u sadašnjost. Moderna je umetnost prenos oblika. Pošto barok u svom talasanju poništava vreme, on ne prestaje da nam se vraća poput nepravilnog bisera (reč barok potiče od portugalske reči barroco koja znači biser nepravilnog oblika).

Bachova muzika barokna je po svome obličju jer se u njoj prepliću dramatičnost, iluzionizam i dinamika. To je muzika koja uživa u oblicima, izvan svake psihologizacije ili stroge forme; ona buja i klija što je za nas moderne najbolje uočljivo posredstvom estetskog prenosa. Bachova muzika moderna je koliko i interpretacija te muzike od strane Glenna Goulda, to su povezani svetovi izvan svake epohe i ideologije. Gould svojim čuvenim i neobičnim improvizacijama stvara novu, samosvojnu umetnost vlastite spoznaje. Sve to posredstvom Bacha koga slušamo i donekle vidimo zahvaljujući Gouldu koji svoga prethodnika smatra najvećim nekonformistom u istoriji muzike što ga zapravo ,,odvaja od zajedničkog istorijskog procesa”. Preskačući vekove mi umetnost ovim doživljavamo kao celinu jedne predanosti, možda snažne erotske zanesenosti.

Vezu između mode i modernosti Guy Scarpetta analizira na malom broju stranica ove knjige, ali na njima iznosi nekoliko ključnih stanovišta. Prvo, umetnost i moda su povezani neraskidivim kontrastom. Umetnost teži večnosti, dok je moda trenutna, ona je po definiciji uvek ,,nešto što izlazi iz mode”. U kolopletu njihove veze osvetljava se barokna nit savremene umetnosti, jer moda uvek šalje određenje kodove duha vremena. Scarpetta modu vidi kao ,,estetiku reciklaže” pri čemu je ogromna opasnost za umetnost da se podvrgne modelu mode. Moda daje znake, ona oblikuje, ali umetnost je umetnost jedino ako postane događaj smisla. Zato je opasnost savremene umetnosti u tome da se ne podredi modelu mode i time spektaklu kratkotrajnog performansa. Moda i umetnost nisu neprijatelji, ali je u slučaju njihove povezanosti bitan intezitet doživljaja. Jer umetnost je svedostupna i viralna. Ona je u vremenu tehnološke otvorenosti neskrivena tako da lako može biti banalizovana. To otvara i drugo bitno pitanje za nas – Da li danas neograničena raspoloživost svetske kulture označava slobodu, ili pak izvesnu zasićenost? Na tom tragu Scarpetta uvodi pojmove kiča i zla, odnosno ukazuje na opasnost da se privlačnost kiča sastoji u tome da nam prijaju znaci lepote, a ne lepota sama po sebi.

Obeležja umetnosti boroka su prazan prostor, dinamika i jezički znakovi, kodovi, nečistoće, ekstaza. U književnosti tome nas uče Marcel Proust čija je barokna rečenica prepuna zastoja i pokreta, ona se širi toliko da se ,,kroz nju razvija i grana mreža slika”, potom Robert Musil i James Joyce, kao i Hermann Broch koji je uvek pisao dijaloški raskošno. Ne čudi da je u ovoj knjizi najvažniji Picassov sagovornik Georges Bataille. Povezuje ih barok koji za njih znači erotičnu ekstazu, ponor iz kojega se nazire čistina. Picasso je umetnik čije je stvaralaštvo najbolji primer barokne izvornosti. U njemu je svedeno praznovanje i tihovanje. Život je zamišljao između krajnosti mise, koride i bordela. Praznik je simbol prekomernosti, opijanja, zanosa kakav je svojstven umetnosti. Tri Picassove dimenzije koje analizira Scarpetta označavaju sveto, umetničko i erotsko. One su ukratko barokni program. ,,Sveto, umetnost, čulnost… uklonite jedan od tri pojma, bilo koji, i praznik je promašen”.

Picassov stil iz poslednjih godina, prema Scarpetti, nije samo konačni povratak baroka, nego je to vrhunac slikarstva u predstavljanju erotike. Picasso i Bataille susreću se u mutnom, mračnom, grčevitom, ali se razdvajaju prilikom prekoračenja granice. Kada prekorače granicu slikar je silno raspoložen, dok je pisac silno uplašen. Picassova likovnost je otvorena muzikalnosti, tu ne postoji forma koja se dovršava, on oblike dovodi u neponovljive položaje, on je filmičan, kolažira, oblikuje i kadrira. Njegova umetnost je moderna već time što kroz njega vidimo Rubensa, što u njemu čitamo Shakespearea, i kolažiramo filmske slike Godarda. Picasso nam osvetljava vreme ubrzanih slika koje živimo, njegova formativna vulgarnost i karikaturalnost razotkrivaju duh vremena na način radikalne dezidelaizacije. Za njega je ljudsko telo neobuzdano i nepredvidivo, bezgranično gipko i rastegljivo. Pablo Picasso i Marquis de Sade pokazuju, piše Scarpetta, da ljudska seksualnost nema u sebi ničeg ,,prirodnog”. Umetnost kao erotski fenomen sa povratkom baroka potvrđuje to da priroda sama po sebi nije lepota bez stvaralačkog impulsa pojedinca koji oblikuje, stvara i razara. To je pojedinac koji svoju suštinu dozreva jedino posredstvom baroka.

Slika umetnosti kakvu nam predočava Guy Scarpetta nije formalna i povijesna, ona je radikalno drugačija u odnosu na sve manifeste i forme. To je barok koji izmiče vremenu, sažima ideje, pulsira, donosi iskošenu viziju, bunilo. U imaginarnom muzeju vodi se dijalog različitih epoha jer samo tako umetnost može biti Događaj koji životu daje smisao i potencijal metamorfoze. Ono najbitnije što ovu knjigu čini neponovljivom je insistiranje na tome da je umetnost snažan vid seksualnosti. Jer seksualnost nije samo telo, seksualnost je ,,u rečenicama, oblicima, bojama, ritmovima, zvucima, bojama glasa, slikama kao i u ,,činu”. Istinski umetnik je onaj koji je seksualan non stop – dvadeset četiri sata – a ne samo kada ljubi.”