Satirikon (1969) i vreme dekadencije
Zašto je još uvek aktuelan Fellinijev Satirikon? Savremeno filmsko čitanje fragmentarno sačuvanog teksta pisca i konzula Petronija Arbitera sa početka nove ere ostaje do dana današnjeg neponovljiva, dakle autentična, umetnička afirmacija lepote i slobode uprkos dekadenciji jednog vremena u kome se na začudan način misterija spojila sa životom. Lepota je tu ideja koja iskušava postojanost svakog nastojanja. Film je fragmentaran i atmosferom mračan, tajnovit i estetski dopadljiv, u njemu se dočarava bit propasti staroga Rima, sjaj nezalazne tame i ona banalna predvidljivost konačnog sloma velike duhovne civilizacije. Satirikon je film o nemogućoj ljubavi, ili jednostavno neuspeloj potrazi, on je ukratko simbol sumraka (jednog) vremena gde se spajaju misterija ljubavi i banalnost života. Ovo je film eksperiment čija je vizija lepote drugačija od obične dopadljivosti. Federico Fellini maestralno uspeva da u njemu predstavi mistični mrak spoznaje, takvu vrstu više spoznaje koja se razliva u čistu iluziju trenutnog hedonizma. Glad uživanja jede mladost vlastite dece. Maskirani dečaci ljubavnici čuvaju nevinost ispraznog sveta u nadirućoj prolaznosti. Prostor je skučen, ograđen ljudskim telima, u mračnim lavirintima cvetaju orgije. Tu vrstu reprezentacijske nepodnošljivosti, gotovo negledljive ogavnosti upotrebe ljudskoga tela, reditelj prekida naglim umetničkim monologom glavnog junaka Enkolopija koji se iz mraka ljudske bahatosti uzdiže do mitološke potrage za izgubljenim svetlog iskonske lepote. Podseća nas da svi mitovi govore o ljubavi, o vezama u kojima nema suparnika, da bi mu se na sceni pridružio oskudno odeveni pesnik koji će potvrditi da beda najčešće ide pod ruku sa talentom. Umetnost je, rečima pesnika, postala potraga za novcem, dok je nekoć ,,ljudski ideal bila vrlina”. Stari svet propada u dekadenciji vlastitoga početka, u vinu i razvratu, dok umetnost i filozofija okrenuti ispraznom podražavanju postoju simptomi takve propasti. Sve je nadalje u ovom filmu baš kako treba da bude, u teskobi i borbi, u razvratu i hedonizmu, u senci smrti koja pred nama titra kao performativni spektakl opšte travestije.
Petronijev satirični roman iz sumraku staroga Rima sačuvan je u fragmentima. Pored lutanja glavnih junaka – Enklopija, Askilta i Gitona – roman obiluje opscenim scenama bludničenja i uživanja. Jedinu veliku celinu čini čuvena Trimalhionova gozba (cena Trimalchionis) koja je u filmu predstavljena u karikaturalnoj atmosferi čime se nagoveštava sama bit vremena, opšta dekadencija i banalna performativnost sladostrašća koja se, kako kod Petronija tako i kod Fellinija, obistinjuje kao parodija čovekovog konačnog egzistencijalog i moralnog pada. Ipak, na mestu čovekovoga pada rađa se drugačija vrsta lepote; takva metamorfoza koja uprkos svakom vulgaritetu postojanja osvetljava lice ljudske žudnje simbolikom dostojanstvenosti dara života. Petronije je, prema tumačenju heleniste Mirona Flašara, najmanje stoičar, on je pre svega hedonista i epikurovac ,,koji bogovima pripisuje neku nezavisnu i za ljudski rod nezainteresovanu egzistenciju”. Petronije Arbiter piše tako da strah približava uživanju, a normativni moral opštoj dekadenciji pojedinca koji je preopterećen ,,glupim predubeđenjima”. Čoveku treba dati meru čovečnosti, približiti ga prirodnoj lepoti (naturali pulchritudine) kako bi se u njemu prevazišao strah od prolaznosti. Petronijevim rečima: Quis vetat in tepido membra celere toro? Ko našim čulima brani da plamte u postelji vreloj?
Fellinijeva filmska verzija Satirikona dočarava takvu atmosferu prirodne lepote koja se u gnevu savija i uništava, propast ideala lepote označava metamorfozu duha koji nepripremljen plamti pred prolaznošću života. Otuda maske i vulgarna gestikulacija, iskrenost koja ne dopušta da se nijedna ljubav dogodi; sve je u vatri i dimu, mraku i potresu, neprijateljstvu i borbi, hedonizmu i smrti. Ipak, u takvom svetu opšte propasti duha prevladava mistična ideja lepote koja sve zagonetne epizode ove fragmentarne priče drži na okupu. Vizuelni i muzički efekti osvetljavaju tragove takve spasonosne misterije koja do kraja filma čuva iskonsku tajnu lepote. Ona nije u vulgarnoj prepuštenosti telesnoj pohoti, nije u posedovanju i moći, iskonska tajna lepote nalazi se u žudnji da se život, uprkos mraku, ostvari kao spoznaja višeg smisla. Mnogi su, dakle, sa punim pravom proglasili ovaj najskuplji Fellinijev film uznemirujućim i dubokim, smelim i ambicioznim putovanjem kroz ,,nepoznatu galaksiju” Neronovog doba. Fellini je uspeo pomoću Petronijevog predloška da objektivizuje fantaziju, da umetnički i do kraja izgradi likove u svim njihovim dijaboličkim rezovima, da uspešno prikaže erotsku atmosferu potpune goloće života čime je simbolički razotkrio amoralnost čovekove pohlepe i želje za posedovanjem. U svemu tome on uspeva da afirmiše ljubav kao sjedinjujući element svakog razdora, nasilja i destrukcije. Maske njegovih junaka pokrivaju oči plamteće ljubavi.
Koliko je Federicu Felliniju bilo stalo do ovoga filma kao umetničkog događaja najvišeg ranga svedoči i činjenica da je u njemu prvenstveno hteo da angažuje tada najveće filmske zvezde, među kojima i članove muzičkog benda The Beatles, kako bi sa njima, na vrhuncu popularnosti napravio umetničku ,,bajku za odrasle”. Nije daleko od istine da je ovakav Satirikon svojevrsna bajka u kojoj se zlo iskušava na svim nivoima ljudske egzistencije, da bi se na kraju i sama ljubav dovela u pitanje. Ono što traje kao neminovna nit života, uprkos tome što je sve podređeno poslu, zadovoljstvu i zaradi, ostaje u ljudima postojano kroz požrtvovanost i žudnju. Fellinijev Satirikon postaje tako druga plovidba samospoznaje; čin odluke da se borba pretvori u onu vrstu pesničkog hedonizma koji se može iskazati rečima: Uvek sam živeo tako da sam uživao u sadašnjem trenutku kao da je poslednji.
Kritičar i esejista Scott Nye Fellinijevu filmsku adaptaciju Satirikona vidi ,,kao uskrsuće davno mrtve civilizacije” čime tek površno nagoveštava bit ovoga dela. Glavna i neprevaziđena vrednost filma Satirikon nalazi se u umetničkoj reprezentaciji istorijskog razdoblja, pri čemu je dekadencija umirućeg Rima i propast jedne civilizacije uspešno predstavljena kroz mističnu karnevalizaciju potrage za lepotom koja pred svima nama isijava kao poziv da uprkos nesavršenosti svakog bivstvovanja budemo otvoreni krajnjim spoznajama života – uzvišenosti i ljubavi.
NENAD OBRADOVIĆ 