Tri fragmenta o smrti
Život nas nekada obuzme i prođe neuobičajenim tokom, poput trenutka, u nesvesnom iščekivanju događaja. Praznina je tada nenadoknadiva, nikada se više ne može popuniti izgubljeno vreme propuštenog života. Baš u takvu vrstu nesvesne prolaznosti života zapao je tokijski birokrata Kanji Watanabe, glavni junak filma Živeti (1952) Akira Kurosawe, starac kome je ostalo još par meseci života. Život je proveo u ničemu, na dosadnom, birokratskom poslu, gde je udarao pečate, svaki dan jeo istu hranu, prolazio istim putem, dolazio u isto vreme na posao, bez odsustva i bolovanja. U trenutku kada saznaje za smrtnosnu bolest postaje svestan protraćenog života koji je pregazila birokratska mašina. Gde je on u svemu tome? Nespreman da umre bez ispunjenja velike ideje počinje da traga za smislom. Na izmaku života nazire tračak smisla. Tek kada postane svestan da, kako kaže, ne zna ni koja mu je bila svrha života, pritom nedovoljno hrabar da se samoubije, službenik Watanabe iznenada počinje istinski život. Prolazi kroz niz neuobičajenih situacija, od odlaska u kafanu, na striptiz i klizanje, stalno ponavljajući da mu je život prošao u dosadnoj rutini i da se iz njega ne seća ničega vrednog sećanja. Ipak, pre nego što umre u snežnoj noći na ljuljašci u parku, usuđuje se da jedan namerno zaboravljen i potisnut predmet izvadi iz fioke i ilegalnu deponiju pretvori u dečije igralište. Uspeva tako da ostvari bar jednu veliku ideju života i stvori delo više vrednosti. Pred smrt ugleda zalazak sunca na čiju je lepotu, priznaje, zaboravio u poslednjih trideset godina neprekidnog birokratskog rada.
2.
Kreativnost je vitalna energija stvaralaštva koja ne samo da nas održava živim, nego nas čini i otvorenim ka drugima. Slikar Paul Klee će ideji o stvaralačkoj imaginaciji kao neophodnom impulsu života posvetiti stranice svoga dnevnika. Između ostalog, u sred svetskog rata, osuđen na mrkli mrak nasilja i mržnje, ovaj umetnik piše: ,,Da bih se izvukao iz ruševina, morao sam da letim. I leteo sam. Ostao sam u ovom razorenom svetu samo u sećanjima, kao kada se ponekad osvrnemo na prošlost. Zato sam ,,apstraktan, sa uspomenama… Napuštamo ovostrano, da bismo gradili u onostranom, u kojem je moguća potpuna afirmacija.’’ Zalazak u onostrano je ono što životu daje smisao; to je mesto gde se susreću naša stremljenja i nade kao krajnja životna afirmacija ostvariva jedino u stvaralaštvu i nadahnuću. Klee je totalni umetnik zbog afirmacije stvaralaštva kao životne mogućnosti koju ne iskoriste svi, premda nam je otvorena kao potencijalna i spasonosna ideja nadolazećeg. Martin Heidegger, stoga, u njegovom delu vidi nešto sasvim novo u umetnosti, ,,slikarstvo drugog početka’’. Stvaranje živi, piše u svom dnevniku Paul Klee, ,,kao postanje iza vidljive površine dela. Unazad gleda sve što je duhovno, napred (u budućnost) sve što je stvaralačko’’. Paul Klee je patio i umro od skleroderme (tvrde kože) do kraja ostajući posvećen ideji apsolutne umetnosti.
3.
Paul Celan je pesnik nadolazeće reči. Kao Židov preživeo je svetski rat, u njemu izgubio sve i ostao do kraja sam, siguran jedino u mogućnost imenovanja zla. Da nije pisao, ubio bi se ranije. Pisao je mahnito, gotovo bez prekida. U govoru oktobra 1969. godine u Društvu hebrejskih pisaca u Tel Avivu poziva se na ,,radost pri svakoj novodobivenoj, sobom ispunjenoj riječi, koja dolijeće da okrijepi onoga tko je prema njoj okrenut’’. Mudrost ogoljenog srca Celan ispisuje u kratkim stihovima, uvek u nemiru pred onim što je čitav jedan narod gurnulo u provaliju smrti. Svet je tuđina jer je sve sveto otišlo u nepovrat. Svet je krvlju uprljan, tragovi su neizbrisivi. Celan zna da je svet iščezao u očima mrtvih, da je iz tih smrti sve novo rođeno.
Sve,
i ono najteže,
uzletjelo je, ništa
se nije zadržalo. (Završni stihovi pesme Les Globes, prevela Truda Stamać)
Gisèle Celan-Lestrange, 10. maja 1970, šalje pismo pesnikinji Ingeborg Bachmann. U njemu, između ostalog piše: ,,Paul se bacio u Seinu. Izabrao je najosamljeniju i bezimeniju smrt. Što da drugo kažem, Ingeborg. Nisam mu mogla pomoći, kako god to rado htjela.’’
Paul Klee ima jednu grafiku iz 1913. godine naslovljenu Samoubistvo na mostu (Der Selbstmörder auf der Brücke). Na tom prizoru uvek vidim Celana na mostu, dok ispod njega orgija neminovno zlo. Dok Watanabe na dečijoj ljuljašci čeka smrt spokojan jer je iz oklopa banalnog života izašao kao pobednik, vidim Celana koji nervozno žuri ka Seini svestan da tuđinstvo sveta znači zazivanje drugog koga nema. Nepodnošljiva jeka nemosti. Odjek njegovog samoubistva je neiskaziva praznina postojanja u svetu koga je do smrti pritisnula rešetka jezika.
*Objavljeno Ajfelovom mostu Miljenka Jergovića
NENAD OBRADOVIĆ 