Vetar u pustinji

Gilbert Kit Česterton, Sv. Toma Akvinski, Nemi vo, Dereta, Beograd, 2024.

Biografije su predvidive. U njima se najčešće literarno razvija takav sled događaja koji popunjava praznine na način hronološke određenosti. Teoretisanje o ovom pitanju, fenomenu biografske literature, može se tumačiti iz nekoliko aspekata. Najpre, hronološke biografije su tačne, ali u njima se suštinski ne odigrava život kao događaj. Podređene velikim datumima iz života pojedinca ovakav tip biografije, koji je u znatnoj meri prisutan u našem dobu, zadovoljava, tek jednu od mnogih – istorijsku perspektivu života. Drugim rečima, biografije hronološke određenosti ne poznaju kontekst niti zadiru u duh vremena. Jedino se u metaforičnim biografijama svet glavnog junaka otvara nečem toliko živom i savremenom da se iz njega može osvetliti priroda ličnosti i duh vremena. Metafora kao sredstvo služi tome da se neminovnoj biografskoj hronologiji pridoda životni princip stvaralačke vitalnosti koja, možda najbolje, razotkriva dubinske svetove prividno jednoličnog sveta. Takve biografije pisali su Margerit Jursenar i Štefan Cvajg, nastojeći da u njima osvetle ne samo psihologiju ličnosti kao što su Jukio Mišima i Onore de Balzak, nego i duh vremena i filozofske afirmacije. U takvim nastojanjima dogodio se susret svetova različitih epoha pokazajući da se umetnička pitanja, u duhu hermenutike, ne završavaju u epohama, nego se odmotavaju u vremenu poput klupka na glatkoj površini. Bio je to dašak vetra u pustinji.

Gilbert Kit Česterton (1874–1936), književnik, esejista, dramaturg, teolog, kompozitor, stvarao je puno i možda najvažnije što uz to treba dodati – pisao je zagonetno i zavodljivo. Pisao je detektivski, najčešće dovodeći u pitanje istine koje se u pristojnom svetu ne propituju, povezujući na taj način epohe i svetove. Postao je tako jedan od likova popularne kulture našeg doba. Česterton je bio hrabar i dostojanstven pisac, vernik i mislilac tajne; zauzimao se za svoje ideje gotovo napadno, osuđujući pritom svako nasilje i mržnju. Hitlera je prozreo još na samom početku njegove tzv. nacističke karijere govoreći javno protiv njega i ideje nacizma, uz žestoko protivljenje rasnoj teoriji. Česterton je znao da je čovek pre svega stvaralačko biće, baš koliko je u situacijima borbe na život i smrt plašljivo i bespomoćno stvorenje spremno na najmonstruoznije postupke. Ceo njegov život posvećen je stvaralaštvu i duhovnoj potrazi. On je poput blagog zemljotresa činio da ljudi nakratko zastanu i razmisle o sebi i svetu oko sebe. Česterton je, između ostalog, pisac metaforičnih biografija u kojima osvetljava živote Sv. Franje (1182–1226) i Sv. Tome Akvinskog (1225–1274), autor biografija u kojima gotovo poetski nudi tumačenje velikih filozofskih problema iz života svetaca. Ono po čemu je neponovljiv bio je stil njegovog pisanja, prepun metafora i anegdota iz kojih je uvek afirmisao suštinski važnu poruku koja je zadirala u srž problema kojim se bavio.

Biografija Sv. Tome Akvinskog (preveo sa engleskog Milan Miletić, Dereta, 2024) je paradigmatičan primer biografski metaforičnog pisanja. U njoj se sakupilo ono najbitnije, osvetlilo najtamnije. Za Čestertona biografija je svojevrstan uvod u filozofiju, budući da se kroz ličnost otvara čitav spektar filozofskih problema na svome izvoru. Već u podnaslovu ove knjige nagoveštava se anegdotalna forma pisanja. Podnaslov biografije Sv. Tome Akvinskog glasi Nemi vo, prema nadimku koji je ovaj srednjovekovni mislilac dobio tokom studentskih dana u Parizu. Upoređujući ga sa Sv. Franjom, mršavim, okretnim čovečuljkom sklonom skandalima, koji je sebe prozvao magarcem, Sv. Toma Akvinski bio je „ogroman, težak vo od čoveka, debeo, usporen i tih; veoma krotak i plemenit, ali ne naročito društven; stidljiv, čak i na stranu od svetačke poniznosti…” U zoološkim metaforama, gotovo komičnim opisima dvojice svetitelja, Česterton pronalazi izvor za pokretanje pitanja duhovne situacije vremena i uopšte odnosa čovekova prema teologiji i pitanjima vere. Sv. Franjo je bio sklon misticizmu, otporan na vreme, dok je Sv. Toma svojom pojavom donosio posvećenost i nepotkupljivost, bio je zaokupljen vremenom. Jedan je pisao narodnu poeziju, drugu racionalističku prozu, ali su obojica pripadali istom pokretu duha koji je neminovno vodio pomirenju uma i tela, očovečenju teologije.

Česterton se susprostavlja raširenoj tezi o „mračnom srednjeg veku” zastupajući stav da je Sv. Toma Akvinski bio veliki oslobodilac čovekovog intelekta. On je bio mudrac koji je čoveka sagledavao u celini njegovog postojanja zbog čega je aktuelan i preko potreban u 20. veku koji Česterton karakteriše „dobom neobičnih besmislica… kome je potreban svetac, ali pre svega potreban mu je filosof”. To da je Sv. Toma Akvinski čoveka oslobodio straha od svojih čula, smatrajući da telo i um pripadaju čoveku u njegovoj celovitosti, bila je toliko jaka revolucija u pogledu tadašnjeg vremena da je neminovno uzdrmala poredak i otvorila nepoznatu perspektivu čoveku koji je od tada delovao „poput biljke koja sopstvenom snagom izbacuje svoje listove prema suncu; ne poput nekog ko samo propušta svetlo u tamnicu”.

Sv. Toma Akvinski pomirio je veru i razum, tragom Aristotela koga je uzimao za veliki autoritet, smatrajući da je Bog kao savršeno biće čoveka obdario razumom baš da bi spoznao nadahnuće svakodnevnog života. Razum i čula se ne isključuju, nego dopunjuju. Drugim rečima, Česterton insistira na tome da ljudi površno shvataju teologe kao samotnjake zadubljenje u Sveto pismo, dok potpuno zanemaruju njihovu urođenju znatiželju i strast za knjigom. Sv. Franjo je čitao Vergilija, na njegovo pisanje uticao je Ovidije, dok je Sv. Toma snagu argumenata crpeo iz Aristotela i antičkih autora. Otuda je bitno naglasiti da je Sv. Toma apsolutno napredan čovek svoga doba. On je, među prvima, dokazivao da čovek ima dušu i telo i da može da bude u harmoniji tek ako sjedini te sve stvari. Prigovor je tu neizostavan, čak se ovo može protumačiti kao izvesno udaljavanje od hrišćanskog učenja. Ono što ipak treba shvatiti, prema Čestertonu, jeste da svako očovečenje božanstva ne znači opaganjenje božanstva. Naprotiv, „očovečenje je u stvari najjača, najčvršća i najneverovatnija dogma u simbolu vere”.

Česterton insistira na tome da je sa delovanjem Sv. Tome, njegovim tomovima argumentovanih rasprava, govora i poema, istorija filozofije doživela veliki prelom jer se od tada vladajući platonizam preokrenuo u formu aristotelizma. To bi značilo da je Sv. Toma Akvinski teološke argumente razvijao na podlozi Aristotelove logike, smatrajući za neophodan korak da osvedoči religiju zdravog razuma. Takva revolucionarna promena bila je, prema Čestertonu, prepuna straha i predrasuda pa je etiketiranje Sv. Tome Akvinskog kao specijaliste, značilo omalovažavanje njega kao univerzaliste.

Sv. Toma Akvinski bio je snishodljiv, dobroćudan, gotovo nevidljiv čovek. Njegova skromnost dolazila je do izražaja u svim prilikama. Nije se razmetao ni slavom, ni pameću, ni bogatstvom. Kada je bio pozvan na dvor kralja Luja IX, poznatog kao Sveti Luj, na ulasku u Pariz neko iz pratnje se oduševio veličanstvenom bogatsvu pred njihovim očima. Na to je Sv. Toma tiho odgovorio: ,,Pre bih hteo da imam rukopis Zlatoustog, do kojeg ne mogu da dođem’’. Toma je suštinski bio skroman naučnik koji se nije libio da proučava stvari u krajnjoj jednostavnosti. Njegova težina stila pisanja odavala je, prema Čestertonu, redak utisak iskrenosti. Akvinski je ostao samozatajni peripatetičar koji je mudrost ispoljavao bez lične dosetljivosti. Kada je njegov učitelj Albert Veliki čuo da ga kolege nazivaju Nemi vo uzvratio je: „Vi ga nazivate Nemi vo; kažem vam, ovaj Nemi vo rikaće tako gromoglasno da će njegova reč preplaviti svet”.

Sv. Toma insistirao je na tome da je naš um osvetljen sa pet prozora koje nazivamo čulima. Time je želeo da kaže da svakom mraku treba svetlosti, da se iza svakog čoveka kriju neotkriveni svetovi. Za njega je najbitnije da nešto postoji jer samo to postojanje već je dokaz da Bog postoji. On je u tom smislu realista koji uviđa da je misterija Čoveka fascinantna i da „Čovek nije balon koji se diže u nebo, niti krtica koja samo rije u zemlji, nego nešto nalik drvetu čije se korenje ishranjuje od zemlje, dok njegove najviše grane kao da se uzdižu gotovo do zvezda”. U iskazu – nešto postoji – krije se tajna postojanja od Boga, punina Bića, zajedništvo u postojanju. Međutim svepostojanje, ne znači i svejedinstvo; sve je u postojanju oko nas različito u svojim svojstvima i time promenljivo u svojim težnjama. Česterton, valja naglasiti, daje izvanredne uvide lingvističke prirode navodeći da se mnoge reči srednjovekovlja drugačije tumače u savremenom dobu. Jedna od njih je forma. U savremeno doba forma se tumači kao nešto površno, dok je u srednjovekovnoj teologiji formalno bilo suštinski svojstveno, nešto što poseduje odlučujuće svojstvo.

U biografskoj knjizi o kojoj je ovde reč postoji bezbroj aluzija, metafora, situacija i uvida koji nagoveštavaju ono što je za Čestertona od izuzetne važnosti. Sv. Toma Akvinski je mislilac našeg doba budući da je u njemu objedinjeno znanje ispisano na toliko papira da bi se njegovim knjigama brod mogao potopiti. Takva posvećenost argumentaciji odraz je prosvećenosti duha. Bio je inspiracija slikarima poput Đota i Karla Krivelija, u znatnoj meri uticao je na Džojsa, dok mu je Umberto Eko posvetio nekoliko knjiga iz domene estetske teorije koja lepotu tumači jedinstvom tela i duše, neraskidivim savezom božanske harmonije. Sažimajući uticaj Sv. Tome Akvinskog na savremeno doba Česterton sa zanosom piše: „On je osigurao to da glavni obris hrišćanstva, onaj koji je stigao do nas, mora da bude natprirodan, ali ne i neprirodan; i nikad ne sme da bude pomračen lažnom duhovnošću, koja odbacuje Stvoritelja i Hrista, koji je postao Čovek”.

Biografija Sveti Toma Akvinski, sa podnaslovom Nemi vo, inspirativna je i neobična u posvećenosti da se život tako kolosalnog mislioca predstavi na ljudski, gotovo jednostavan način sa crticama iz svakodnevnog života. Česterton je ovom knjigom dokazao da je u tome uspeo pre svega pokazavši da je svetac stvarao iz zanosa i vere, ostajući zauvek intelektualni aristokrata, nikada ne postajući intelektualni snob kako su ga kroz vekove mnogi pogrešno tumačili.

*Objavljeno na portalu Teologija.net