NENAD OBRADOVIĆ

Gadamerov vek

U čemu se sastoji strast učenja? Ima li danas, u vremenu brzine i izloženosti učinkovitim proračunima vremena, još uvek strasti u odnosu na ideju, knjigu, predavanje ili pesmu? Ima li još zanesenjaka kojima stihovi odzvanjaju kao spasonosne reči višeg smisla? Ima li još učitelja koji poput munje obasjavaju prostorije neznanja i čine da iz početnog straha konačno uvidimo suštinu fundamentalnih pitanja? Hans-Georg Gadamer, autor kapitalne filozofske knjige Istina i metoda, u kojoj izlaže suštinu hermeneutičkog učenja, kada piše o vlastitim sećanjima na mladalačko doba i školovanje koristi reč – intimnost. Prilično neuobičajeno, ali opet apsolutno zadivljujuće. Gadamer je odrastao u Wrocławu, da bi filozofske studije nastavio u Marburgu, uprkos protivljenju oca farmaceutskog tehničara koji je u slobodno vreme recitovao stihove Horacija. Na izvoru zadivljen takvom strašću za znanjem, Gadamera formiraju Shakespeare i Dostojevski, potom knjiga Razmatranje jednog nepolitičnog čoveka Thomasa Manna, da bi apsolutno najveći uticaj na njegovu mladu ličnost izvršila predavanja Nicolaia Hartmanna i Martina Heideggera. Dve različite ličnosti sa kojima od početka oseća nepojmljivu intimnost. Hartmann je bio čovek igre, uvek se predavao filozofiji na jedan neodoljiv, gotovo dečiji način, da bi pisao noću, u nezagrejanoj prostoriji ispraljavajući rukopise sve do jutra. Sedeo je u svojoj hladnoj sobi i ,,držao ruku kojom je pisao savitljivu tako što je njome s vremena na vreme obuhvatao debelu glavu svoje poludugačke lule“. Gadamera, dakle, u to vreme, neposredno nakon Prvog svetskog rata, pokreće strast i odanost učiteljima. Maxa Schelera koji 1920. u Marburgu drži dva predavanja – Suština kajanja i Suština filozofije – Gadamer opisuje kao čoveka krajnje posvećenosti. Bilo je u njemu ,,nečeg demonskog, da se ne kaže satanskog, u njegovoj filozofskoj strasti“. Ipak, odlučujući uticaj na njegov filozofski razvoj ima susret sa Heideggerom. Bio je to ,,potres preranog samopouzdanja“ Zbog drugačijeg, sasvim novog jezika, usmerenosti na čisto fenomenološka pitanja filozofije, govora i strasti, neprekidne diskusije koja se oko njega vodila, Gadamer odlučuje da sledi Heideggerov put. Nakon prvih susreta svedoči – sve nas je omađijao.

Čime je Martin Heidegger toliko privukao svoje studente? Bila su to njegova rana predavanja čija je tema bila usmerena na pitanja fenomenologije i religije u kojima je na, do tada neuobičajen način, doveo u pitanje nasleđeno samorazumevanje filozofije. Dečak Schwarzwalda, piše Gadamer, ,,koji je od detinjstva rastao sa skijama, često je učestvovao i u našoj Faustballspiel u kojoj smo dostigli visok sportski nivo, a ponekad i u našim borbama boćanja koje su se u Marburgu odigravale gore na Damelzbergu i kojima je on sam prisustvovao s detinjom strašću“. Predavanja je držao u cik zore, već u sedam sati studenti su bili raspoređeni ispred učitelja, da bi posle predavanje odlazili na aristotelovske doručke na kojima se vodila živa diskusija o filozofiji i temama predavanja. Ovime postaje predvidivo koliki je na studente, među njima i Gadamera, mladi profesor ostavio snažan utisak. I to ne samo zbog Heideggerovog radikalno drugačijeg pristupa držanju nastave, koju je pratila neka vrste dijaloške otvorenosti, koliko zbog strasti u nastupu što se afirmisala time da ,,se on potpuno pojavljivao u svom radu i to iz sebe zračio“. On je sakupljao svoje misli, rastvarao ih i izlagao polemici da bi pri kraju semestra iz njegovih rečenica ,,sevale munje što su nas ostavljale ošamućenima“. Ovaj donekle mitski preobražaj koji je donosio Heidegger slutio je dubinu radikalno novog mišljenja u nadolazećem dobu tehnike; bio je to korak napred usred magle koja je sve prekrivala već postojećim mrakom. Otuda i tolika budnost učitelja i učenika i njihova krajnja i doživotna posvećenost filozofiji. To je vreme kada se filozofija nije samo predavala, nego istinski živela. Gadamer tako, sa sentimentalnim zanosom, piše o tome da je u jesen 1923. godine Heidegger kod sebe, gore u Schwarzwaldu, pozvao velik broj prijatelja, kolega i studenata na jednu letnju večernju svetkovinu. Uz zapaljenu vatru govor je počeo rečima prizivanja Grka. ,,Grci… Bila je to odlučnost jednog mislioca koji je ujedno video Danas i Tada, budućnost i grčku filozofiju“.

O značaju učitelja u životu i onoga što iz predavanja nauku učitelja proističe kao iskra nadirućeg mišljenja, Gadamer je često pisao pokazujući time da je za potpunu posvećenost filozofiji i novim putevima mišljenja neophodna utemeljujuća osnova slušanja. On nastoji da svoju nauku o tumačenju odredi kao metodu slušanja. Osnovni je čovekov zadatak, prema njemu, da bude slušalac drugog i to je duša hermeneutike. Slušajući mi zapravo dobijamo presudan duhovni podsticaj, baš onakav kakav je Gadamer dobio od Heideggera. Taj učiteljev uticaj imenuje kao moć impulsa koji ga je ,,osposobio da prikupi sopstvenu snagu, pristane na odricanje i potpuno se usresredi na svoj zadatak“. Iskustvo slušanja za Gadamera postaje iskustvo filozofiranja. U onome što govori Platon, grčka tragedija i potom književnost modernog doba, on prepoznaje utemeljujući nit sopstvenog rasta. Jezik je suština zajedništva. Pomoću jezika postavljamo pitanja i otvaramo se svetu. Tek govorom uspostavljamo relaciju i ,,vežbamo moć suđenja. Kant ima pravo kada smatra da se moć suđenja ne može učiti, već samo praktikovati. Svako mora da je uvežbava u sebi – to smo svi iskusili. Govoriti znači govoriti sa drugim – a na taj način radimo na obrazovanju pojmova i na svojoj orijentaciji u svetu“.

Pesništvo i pitanje jezika, odnos umetnosti i filozofije i naposletku odnos filozofije i književnosti trajne su Gadamerove preokupacije. U nastojanjima da odgovori na dodire i razdore između njih nastala je hermenutika. Ono što je za njega utemeljujuća stvar mišljenja to je bezuslovna uslovljenost našeg doba grčkim nasleđem. Pitanja početka filozofije počinju sa Grcima i još uvek nisu zatvorena; to su naša pitanja, nas modernih savremenika. Takva pitanja otvaraju se tragom jednog nesporazuma koji se svodi na sledeće pitanje – Koliko su filozofska pitanja grčkih filozofa primerena nama današnjima? Između tih svetova postoji napet odnos, pre svega u pesrpektivi samosvesti, ali je usmerenost ka Grcima jedini put ka spoznaji naše suštinske samosvojnosti u svetu. To je opet rasvetlio Heidegger. Niko pre njega, svedoči Gadamer u eseju Filozofija i književnost, nije dao razrešenje napetosti istoricizma. On nam je ,,otvorio oči za to da su pojmovi u kojima mislimo, uvek već mislili na nas. Drugačije rečeno, da je pojmovnost u kojoj pokušavamo da shvatimo svoje mišljenje, unapred odredila ono što polazeći od sopstvenog misaonog iskustva možemo da pojmimo. To je za problem istoricizma značilo njegovo kritičko osporavanje, utoliko što sad središno mesto ne pripada više subjektu, objektu, svesti i samosvesti, nego vremenitosti razumevanja, razumeti-se-na-nečemu i razumeti-se-kao-nešto“. Osnov hermenutike postaje razumevanje kao mogućnost mišljenja u njegovoj oslobođenoj bitnosti. Čistina je izraz razumevanja. Pesma sažima tragom takve čistine.

U onome što Gadamer prilikom uspostavljanja univerzalnog hermenutičkog aspekta tumači kao estetski fenomen događa se preplet dve vremenitosti. Estetskom biću svojstvena je bezvremenitost koja se ne može misliti bez odnosa sa vremenitošću koja protiče u afirmaciji individualnog iskustva sveta. Iskustvo tragičnog zahvata vreme u njegovoj poroznosti, dok se u teoriji tragično afirmiše ne samo kao estetski, nego i životni fenomen. Gadamer fenomen tragičnog uzima kao mogućnost da pokaže da je umetničko delo oslobođeno konačne istine i sa fenomenološkog stanovišta definisano kao iskustvo sakupljeno u sebi samom. Tragedija antičkog doba korespondira sa savremnim vremenom na univerzalan način posredovanja što suštinski omogućava hermenutički univerzum. Gadamer se pozova na Aristotela i ide korak dalje dovodeći u pitanje pojam katarze kao unutrašnjeg pročišćenja. U Istini i metodi prizor jeze pred propašću nevinog junaka tragedije afirmiše se pojmom tragične sete kao vrste oslobođenja pri čemu se na svojstven način povezuju bol i radost. Ono što je, pak, zanimljivo Gadamer setu ne tumači tako da ona potresa biće u njegovoj unutrašnjosti, nego tako da ova vrsta tragične potresenosti vodi pročišćenju budući da se u njoj događa ,,bolno razdvajanje…univerzalno oslobođenje stegnutog srca“. U tragičnoj seti postoji afirmacija ispoljavanja emocija koja suštinski povezuje vremena u koloplet univerzalnog iskustva tragedije. Od antičke do savremene tragedije zadržala se nepodnošljiva surovost sudbine koja nevinog junaka tragedije neminovno vodi u propast. To podstiče značenje metafizičkog smisla. U susretu sa prekomernom tragedijom sudbine savremeni čitalac (ili gledalac) doživljava ,,spoznaju samog sebe i svoj sopstveni konačni bitak suočen s moći sudbine“. Takvu spoznaju Gadamer naziva tragičnom afirmacijom uviđanja ,,pomoću smisaonog kontinuiteta u koji se sam gledalac postavlja“. Ovom je poentom umetnost dovedena u samo središte čovekove potencijalne samospoznaje budući da tragična seta proishodi iz prisustva tragičnom prizoru, svedočenja i individualnog tumačenja. Gadamer apsolutizuje čin umetnosti pa u Istini i metodi zapisuje da je ,,izvođenje pjesničkog djela i muzike nešto suštinsko, a nikako nešto akcidentalno. Samo u njima se dovršava ono što sama djela umjetnosti već jesu: opstojanje onoga što se njima prikazuje. Specifična vremenitost estetskog bitka, da svoj bitak ima u tome biti-prikazan, u slučaju reprodukcije postaje egzistentna kao samostalna i izdvojena pojava“.

Hermeneutika prožima estetiku na njenom izvoru. Prilikom Gadamerovog tumačenja univerzalnog hermeneutičkog aspekta uspostavljaju se dva polazišna uporišta. Prvo, umetničko delo prevazilazi istorizam estetskog iskustva. Drugo, razumevanje umetničkog dela nije samo subjektivni odnos nego je sa ontološkog stanovišta bitak onoga što se razumeva. Pojam obrazovanja stoji na samom izvoru razumevanja kulture uopšte. Gadamer suprostavlja dva pojma, obrazovanje i učenje, kako bi time naglasio važnost utemeljujućeg smisla obrazovanja za izgradnju obrazovane svesti koja može prepoznati opšte čulo (sensus communis). Umetničko delo je deo celine ljudskog bivstvovanja koje neizostavno osetljava hermenutički aspekt svepromižanja stvarnosti. Iskustvo umetnosti je ono bitno ukorenjivanje lepote u sve nijanse sveta. Univerzalno iskustvo umetničkog doživljavaja cepa značenje na raznovrsne delove, osvetljava nespojive i udaljene simbole. Umetničko delo je, kako piše Gadamer u eseju Estetika i hermeneutika, simboličkog karaktera, ,,pripada svemu bivstvujućem, i dovodi do pojave… Prisnost s kojom nas umjetničko djelo dotiče ujedno je na zagonetan način potresanje i urušavanje onoga naviknutog. Ono nije samo ono: To si ti! koje se otkriva u radosnom i plodnom treptaju – ono nam također kazuje: Moraš mijenjati svoj život.“

Odlučujuće stavove o hermeneutici Gadamer izriče u analizi poezije. To nije tek književno teorijska dimenzija koja sažima dela pesnika – od Friedricha Hölderlina do Paula Celana – već radikalno drugačiji pogled na istoriju sporazumevanja, na ono što su pesme ostavile iza sebe tumačenjem i dijalogom. Susretanje sa sobom i drugim, upkos niskostima života, to je poruka Kafkinih romana i priča u kojima Gadamer prepoznaje otvorenost umetnosti spoznajom da ,,niko ne može razumno da kao zadatak postavi da iskaze umetnosti shvati kao konačne reči i da ih svede na pojmove“. Blizina pesništva i mišljenja postaje temeljna za razumevanje hermeneutike budući da je, kako piše Abdulah Šarčević, ,,hermenutičkoj ontologiji stalo da ukaže i na granično mesto književnosti, da opravda njen način iskustva istine“. Celanovi stihovi takođe kazuju dublju istinu; u njima je razotkrivena krhkost života u kojoj još ostaje samo reč sporazumevanja. Spasonosna, nadolazeća reč iskupljenja. To je relacija ja-ti-mi. U tom odnosu razumevanje postaje moguće samo kao suodnos, pri čemu niko ne donosi konačnu istinu. Čovek nije sudija, nego pesnik. Pre svega, on je tumač. Pesnik je posredstvom univerzalnog iskustva da svedoči u ime svih nas, da pritom iskazuje i pokazuje tako da nas se stihovi tiču, da pokreću i preobražavaju. Tumač je sagovornik. Jezik je zaklon, baš ono što Gadamer tragom Celana zaključuje kada piše – ,,Pre svih drugih sigurno je pesnik taj koji ovde govori o sebi ono što možda važi za sve nas. Pokrivač reči je kao neki krov nad nama. On osigurava ono prisno. Ali dok nas sasvim opasuje prisnošću, on nam zakljanja svaki pogled na ono što je prisno. Pesnik – ili svi mi?“ Neumoljivo dalje, kroz potragu i otvorenost u jeziku, to je zalog hermeneutike koja, kako Gadamer odlučno negira, nije nikakva metoda. Za njega je ona potraga, čovekov odlučni stav u nameri da se razume drugi, u slutnjama nadirućeg tumačenja koje uvek ide ispred i izvan postojećih formi, u nepoznato koje nam je istodobno najbliže i najdalje.

Hans Georg Gadamer, Godine filozofskog učenja, preveo Danilo N. Basta, Dosije studio, Beograd, 2024.
Hans Georg Gadamer, Evropsko nasleđe, Plato, Beograd, 1999.
Hans Georg Gadamer, Filozofija i poezija, preveo Saša Radojčić, Službeni list, Beograd, 2002. 
Hans Georg Gadamer, Čitanka, preveo Sulejman Bosto, Matica hrvatska, Zagreb, 2002.
Abdulah Šarčević, Iskustvo i vrijeme, Svjetlost, Sarajevo, 1981.

*Tekst je u skraćenoj verziji objavljen u kulturnom dodatku Politike