Odnos između filozofije i književnosti, prema Italu Calvinu, počinje borbom fantomske lakoće ideja i težine sveta. Posredi je osećaj pripadanja opštem humanističkom nasleđu ideja koje se, sledeći tragove filozofije i književnosti, povezuju na izvoru etičkih pitanja. Filozofija i književnost dele osećaj sveta koji, budući da se nalazi u stalnim promenama, zahteva različite perspektive tumačenja. U delu filozofa Predraga Fincija, autora mnoštva knjiga iz oblasti estetike, filozofska pitanja opšteg karaktera dodiruju književnu imaginaciju neumornom potragom za unutrašnjim odgovorima na egzistencijalna pitanja. O tome ne svodoči samo veliki broj njegovih do sada objavljenih knjiga i publicističkih radova, nego i problemska otvorenost svake od njih, interdisciplinarnost i retko viđena posvećenost poetici teksta. Ukratko, pisanje Predraga Fincija obeležavaju erotična potraga za mudrošću i lepotom, dečija radoznalost i zanos stvaralaštva.
Predrag Finci (1946), rođen neposredno nakon svetskog rata u Sarajevu, odrastao je u vremenu opštih društvenih promena nakon godina sveopšteg nasilja i ratnih stradanja. Filozofiju je studirao u Sarajevu, Parizu i Freiburgu. Bio je profesor na Filozofskom fakultetu u Sarajevu do 1992. godine, a 1993. odlazi u London, gde do penzije radi kao slobodni pisac i gostujući istraživač na UCL-u (University College London). Svoj život posvetio je filozofiji i pisanju, pa se celokupna njegova osobenost još od mladosti ispoljavala u nastojanjima da odgovori na ishodišna pitanja sveta i života. Filozofski osobenjak, zatvoren u svet imaginacije i stvaralaštva čija je samoća uvek bila produktivna i izazovna, život je proveo u stalnim egzistencijalnim previranjima i u potrazi za apsolutnim izrazom bića.
Svoj životni i stvaralački put žive filozofije opisao je u poetskoj autobigrafiji Sve dok (Fraktura, Zagreb, 2021) na čijim stranicama donosi esejističko svedočenje o prošlom i sadašnjem životu, ali i o fenomenima, ljudima i situacijama koji su uticali na njegov stvaralački svet u celini. Sve što sam u životu učinio, svedoči Finci, bilo je delo ljubitelja mudrosti i čoveka koji slavi lepotu. U dobi kada sprovodi konačni bilans, još uvek neumoran u pisanju i svedočenju filozofske mudrosti, Finci se emotivno i bez zadrške priseća detinjstva, slika iz prošlosti koje u njemu razvrstavaju i osvetljavaju sećanja na formativne događaje. Otporan na banalnost svake vrste, njegov je svet filozofski začudan, intelektualno pronicljiv, razigran, obeležen dijaloškim iskrama Platona i Hegela, ništa manje ni književnika poput Franza Kafke ili Thomasa Manna.
Kao stilsko polazište svoje autobiografske knjige ili fragmentarnih slika vlastitoga života, Finci uzima esej jer u njegovome izrazu vidi ,,otvorenost i bliskost umetničkom delu’’. Esej je forma pisanja u kojoj se pisac otvara svim svojim nedoumicama, esej je nepoznanica, iskušavanje rubova smisla; jedino esej može filozofski tekst osloboditi ,,akademske krutosti, sačuvati njenu misaonu intrigantnost, a podariti joj slobodu u izrazu’’. U esejističkom pisanju postoji lirska nota emotivne ogoljenosti koju Finci pred čitaoca donosi rubno pokazujući time individualnu predanost slobodi izraza i delovanja, neposrednost, iskrenost i krajnju otvorenosti životu.
Rano detinjstvo je doba imaginacije. Već tada postaje mu jasno da njegov duh teži univerzalnim pitanjima. Pred očima iskrsavaju slike koje pričaju priču. Sećanje se razvija u fragmentima slika koje su formirale ličnu perspektivu sveta. Finci sećanju pristupa sa filozofskim temperamentom, u dijalogu, ne dopuštajući mu da ostane samo iščezla forma prošlosti i nepovezan sled događaja. Za njega je sećanje ono što izrasta u mišljenje, ,,promišljanje u preoblikovanju, re-konstrukcija’’. Sećanje je, piše Finci, proces, a uspomena ukočena, zaustavljena slika.
Slika dečaka koji kupuje svesku u knjižari dok se nepoznat gospodin interesuje za knjigu Položaj čoveka u kosmosu. Te noći nije spavao, znao je da će ga pitanje čoveka mučiti do kraja života. Potom slika mladića koji strastveno gleda filmove, čita knjige, igra šah, pleše i izlazi. Nezainteresovan za školu, sklon imaginaciji i umetnosti, maštar nadolazećeg sveta u kome je priželjkivao idealno. Intelektualne i duhovne granice širio je čitanjem, strasnim gledanjem filmova, slušanjem jazza koji je tada bio ,,znak slobode izbora i otvorenih mogućnosti, individualizma i kapitalizma (“slobodnog svijeta”), težnja ka drugačijem društvenom ustrojstvu, ukratko: pritajeni politički stav’’. Igra je za njega bila trenutak istinske pobede mašte. Ona je ,,logos slobode, logos u kojem osoba oslobađa sebe samu, svoje mogućnosti’’. Igra je naličje slobode kojoj je Finci oduvek i do kraja težio, ,,bežeći’’ u svet umetnosti i filozofije, učeći ono bitno na pesničkim tribinama, neformalnim okupljanjima mladih filozofa, na programima Kinoteke ili filmskog kluba Riječ mladih, na plesnim podijumima sarajevskih klubova gde je osetio draž flertovanja i prve ljubavi. Noćni razgovori obeleženi su važnim metafizičkim pitanjima, a svet mu se preokreće kada odigra ulogu Gavrila Principa u filmu Fadila Hadžića (1968). To je bio njegov svet imaginacije, krajnja sloboda jedne mladalačke žudnje.
Sarajevski studij filozofije obeležavaju ličnosti koje su presudno uticale na filozofski razvoj Predraga Fincija. Uz Ivana Fochta, Milana Damnjanovića, Kasima Prohića, Abdualaha Šarčevića shvata da je filozofija nadolazeće razotkrivanje slobode. Učiti filozofiju je moguće samo uz pretpostavku da se filozofija nikada do kraja ne može naučiti. Filozofija je iskušavanje filozofirajuće filozofije. Ona se može tumačiti, a istinsko filozofiranje događa se u čoveku koji je za to obdaren retkim darom. Odlazak u Pariz na studije oslobađa ga ,,mladalačke, pomalo provincijske krutosti i straha od Autoriteta’’. U Sarajevu predaje sve do rata, što deli njegov život na pre i posle. Rat i opsada postaju presudni događaji njegovog života.
U opkoljenom Sarajevu proveo je sedam meseci. Početak rata doneo je novi način ponašanja, razorne podele. Duh grada se promenio, govor je postao pun žestine i grubosti. U London odlazi sa slikama tužne stvarnosti Sarajeva. Iz sveta uvek zabrinutih, svedoči, dođoh u svet stalno nasmejanih. Fincija, uz sve to, ne napušta želja za pisanjem i filozofiranjem. Ne napušta ga ni osećaj nepripadnosti svetu koji se vrednosno urušava, dok osećaj boravka u tuđini donosi novi način i pogled na neminovnost života. Pred njim se otvara stvarnost drugačija od one iz detinjstva kada je sanjao o putovanju, nomadskom načinu života, odlasku, o tome da otputuje dalekim šumama, da plovi morima, ,,otići, i, bez razloga otići, otputovati, u daljinu otići, nestati’’.
Posle odlaska u London posvećuje se pisanju i u knjizi Sve dok donosi niz izvanrednih eseja na temu ljubavi, slobode, bola, zdravlja, smeha, humora, starosti… Ljubav je za njega osećanje i odnošenje. Ljubav izgrađuje, ona je stvaralačka istina bića, puna je nežnosti i naklonosti, vodi nas Drugom i vraća nama samima. To je Rilkeov ideal ljubavi, zapravo spoznaja apsolutne prevlasti ljubavnog osećanja nad svakim drugim osećanjem u životu. U ljubavi su istina i radost; istina da jesi za Drugog i radost što jesi svoj uz Drugog. Prijateljstvo je, pak, redak događaj jer se zasniva na apsolutnom prihvatanju Drugog. Zato je razočarenje u prijateljstvu težak emotivni lom. Finci ovim velikim istinama života svedoči emotivno i potresno, bez ogorčenja, sa iskrama duhovitosti, shvatajući da svet više opterećuju različitosti, nego sličnosti. A prijatelji moraju biti duhovni srodnici, osećajni i otvoreni jedan prema drugom, bliski bez krajnjih namera.
Knjiga Sve dok Predraga Fincija svedoči o izvanredno pronicljivom filozofskom duhu, ona je vredno svedočanstvo našeg mentaliteta, opomena našim slabostima, savest našem egoizmu. U njoj su ispričane velike istine jednostavnim jezikom što je pokazatelj literarnog dara filozofa Predraga Fincija. Zauvek odan slobodi i lepoti, svedočeći početku rata i opsade Sarajeva napisao je – ,,U pozivanju na “moje”, na pravo krvi i tla, započinje otimačina, nepravda, poniženje i uništenje Drugog. “Ovaj planet svima pripada” – to je možda najčešće ponavljana rečenica u čiju istinitost vjeruje najmanji broj ljudi.’’
NENAD OBRADOVIĆ 