Pokušaj jednog filozofskog samo-utemeljenja
U čitanju filozofskih dela uvek treba ići napred, u ono neizvesno. Odbojni su i iritantni današnji hvalospevi o pojedinim filozofima – od Platona do Heideggera – autora koji time prave samo egzegeze njihovih dela. Oni pišu verno, ali se pritom koriste gotovim koncepcijama mišljenja, već razrađenim idejama. To je jalovo epigonstvo. Vernost Heideggeru ili bilo kom drugom filozofu može biti samo u tome da se razvije dalje njegova stvar mišljenja, da se razvije ona dimenzija filozofije koja smera napred, u neizvesnost nadolazećeg pitanja.
*
*
Ono odlučujuće za čoveka je mogućnost razabiranja koje mu daje čovečnost. Čovek vidi i razabira pogledom prema gore, njegovo je ,,oko procvalo’’, on žudnjom neprestano traga za znanjem. Svestan neznanja žudi (za spoznajom) mističnom potragom izgubljene celine. Za to mu je potrebna demonska manija i neobuzdana hrabrost. Otuda je čovek kao ἄνθρωπος onaj koji erotično traga za istinom u nekoj vrsti demonske manije. Kako piše Platon u Kratilu čoveka od zveri razlikuje to što on čim nešto vidi, on to i razabira. (399c1-6) Razabiranje znači da je to ἄνθρωπος upućeno na glagol ἀνατρέπω u značenju – nešto preokrenuti, uzdići, postaviti u uspravan položaj. Čovek razabire erotičnom predajom koja je za Platona ništa drugo nego herojsko uzdizanje do znanja koje vodi krajnjoj vrlini – mudrosti. Na tom mestu razotkriva se veza između imena ἔρως i ἥρως (398d-e). Duhovno uzdizanje ostvaruje jedino ἄνθρωπος kao razboriti znalac (δαίμονας). Otuda veza dijalektike i erotike, pre svega u značenju toga da se žudećom žudnjom spoznaje bit stvari na način da se tek erotskom predajom pitanju početka ostvaruje događaj rađanja istine.
*
U svakom mislećem životu postoji egzistencijalna praznina, mirovanje, sabiranje. Poput intenzivnog utiska čin mišljenja nekada je toliko jak da u našem biću izazove onu vrstu nelagode svojstvenu početku filozofije. Pravi početak filozofije znači početi filozofirati. Ne prikupljati znanje u jednom istorijskom nizu, nego stvari mišljenja dovoditi u blizinu njihove biti. Izvorna grčka reč za začuđenost – τὸ θαυμάζειν – znači da ta vrsta izvornog afekta onoga koji se čudi pred pitanjem i potencijalnim odgovorom filozofije na samom izvoru otvara duboki ponor neizvesnosti, ali takve vrste kratkotrajne neizvesnosti koja usled velike zaljubljenosti prevladava svaku teskobu i strah, pa žudeći žudi za onim što voli bez bilo kakvog interesa. Filozofija je, dakle, erotična predaja dubini žudnje koja manično obuzima čoveka u svim dimenzijama njegovog postojanja. Vizija znanja je vizija manije – μανία – krajnje prepuštenosti onom demonskom i herojskom. Filozofija na izvoru zahteva drugačije utemeljenje svekolike spoznaje, sve je u pitanju i svemu je kraj neki početak. Čovek kao ljubavnik mudrosti, dakle onaj koji žudeći žudi za spoznajom celine, nalazi se na putu slutnje intelektualnog zora, gde još uvek mnije znanje samoga početka, pa bi ga se u istinskom začetku mišljenja suštinski trebalo ticati jedino pitanje bitka bića ili onoga što se javlja kao tajna čistoga bitka, koji u sebi zahvata i čistu ništinu. Ceo put je staza koja vodi κάθαρσις-u, onome što se na latinski prevodi sa purificatio – pročišćenje u telesnom i duhovnom smislu, spoznaja novoga početka. Takva potraga sledi odlučujuću metamorfozu duha koja u svakom pojedinačnom životu mišljenja smera na blagostanje krajnjeg mira – blaženstvo dobra. No naša bačenost u svet, kako bi rekao Martin Heidegger, nosi sa sobom teret koji nas na određen način poništava, budući da naše postojanje često pretvara u teskobnu želju da smo ništa i da se poput paučine širimo u nepreglednu nevidljivost. Takva osećajnost praćena teskobom, koju Schelling naziva ‘’tugom koja prijanja uz svaki konačni život i služi večnoj radosti prevladavanja’’, ne znači da u nama nužno postoji potreba za samouništenjem, niti malodušnost kakvu prati nihilizam, koliko znači da mi kao ljudska bića imamo metafizičku predispoziciju da sve dovodeći u pitanje pod znak pitanja stavimo i vlastito postojanje. Posredi je metamorfoza bića koja težnjom za povlačenjem (ne odustajanjem) u nevidljivu mrežu života traga za onim početnim, a naknadno izgubljenim mirom, prepuštenošću u mišljenje slobode koje ostaje izvan svake rasprave, represije, ,,istine’’ ili ideologije. Mislilac je okupan bistrinom, on misleći, kako piše Ivan Urbančić u Povijesti nihilizma, ,,zbori misliocu, dakle ponajprije sam sebi, kako bi u samoći osvijestio svoju samost kao Darežljivošću podarenog bića Bitka i u nju smjestio svoje čovještvo kao zasnovanu mogućnost biti čovjeka budućnosti’’ (str. 18). Zato je (za mene) odlučujuća stvar mišljenja u filozofiji ontologija kao jedina mogućnost da se dopre do biti stvari, onoga u sebi utemeljenog kao suština, a kako su sve filozofske discipline nastale na tom pitanju biti-ja, onoga po čemu ne-što jeste to što jeste, onda su sve one nužno ontološke na svome izvoru. Kada Sokrat kaže da zna da ništa ne zna, on time podriva temelj čitave spoznaje novom spoznajom višeg smisla koja se još jedino ima pitati o biti vlastitoga postojanja i u njemu naše spremnosti da prihvatimo svoju smrtnost kao integralni deo bića i poslednju istinu postojanja. Pomenuta čistina bića sluti istinu – ἀλήθεια – kao neskrivenost, ono što proishodi iz mistične spoznaje samih temelja našega bivstvovanja, čime se propituje svaki početak (filozofije) u kome je već smešten i neki kraj (filozofije). Čistina je to kruga koji obuhvata početak (rađanje) i kraj (smrt). Između te dve tačke čovek se svetovno utemeljuje vlastitom snagom mišljenja, gotovo naporom da spozna i uvidi s-misao celine i time postojanja. Do celine se dolazi posredstvom pojma, opet ontološkim putem mišljenja, a ne pukom verbalizacijom (nadmudrivanjem, debatom) same filozofije. Samoizgradnja čoveka podrazumeva duhovnu potragu za takvim mišljenjem koje stupa na tlo vlastitog utemeljena kroz prepoznavanje bitka bića, na mestu gde se izvorno sreću život i darežljivost. Čovek je danas specijalizovana vrsta, u svemu je izvan celine, neosetljiv za duhovno i filozofsko poimanje sveta. Ovim odbacivanjem veze između života i darežljivosti (= celina) pitanje smisla filozofije postalo je suvišno; izgubivši ontološku osnovu svoga utemeljenja, filozofija je postala čista naučnost kojom je ukinuta i čovečnost čoveka. Onda kada se izgubi čovečnost čoveka u logici čistog jezika i nauke, tada ne ostaje ništa drugo do golih činjenica i golog života. Onde gde je bio čovek sada je mašina. Ne ostaje time prostora ni za etiku i estetiku, a najmanje za ontološko pitanje biti stvari u njihovom bitku.
*
Potrebno je napisati pohvalu nežnosti. Iza ljubavi koja se slomila pod teretom nasilja, ostala je još nežnost kao izvorna žudnja za lepotom. Prvi oblik nežnosti je darežljivost. Samo u darežljivosti nežnost uspeva da pokaže svoju postojanost. Jer u drugim oblicima svoga ispoljenja nežnost ne može da uspostavi vlastitu autonomiju, rasipa se poput cveta maslačka u kasno proleće. Samo u darežljivosti nežnost udiše život celinom postojanja, harmonijom čitavog svemira. Kada je čovek darežljiv on je spreman da voli, da prihvati i da odbaci. Darežljivost je čovekova postojanost jer se samo pomoću nje može u biću bitka dogoditi proboj ka apsolutnoj spoznaji. Okrilje darežljivosti je nežnost. Drugi i niži oblik nežnosti je ljubav. Za razliku od darežljivosti ovde je nežnost pod težinom vlastite odlučnosti. Posedovanje je prvo lice ljubavi. Ljubav je uvek nasrtaj na drugo biće, posesivnost koja se kupa u nežnosti, ali koja ne uviđa izvor svoga rasta. Nežnost teče poput vode, napija se i napaja druge, održava život, snaži i voli. Vide se samo plodovi koji su ljubav, ali ne i nežnost koja je osnažila koren da utemelji sam život.
NENAD OBRADOVIĆ 