Dragi Pasolini…
Tvoje su ruke čvrsto grlile, stezale do granica izdržljivosti, gnječile kožu i telo, bio si obuzet strašću. Žudnja je zaposela tvoje telo, drhtao si i voleo tako da je u tvom pogledu bio vulkan. Sve je gorelo u lavi užarenog ludila, možda magije tvojih prstiju ili očiju, sve je zračilo iskrom nepodnošljive obuzetosti lepotom koje ne bi bilo bez ideje jednakosti. Za tebe je, dragi Pier, iskustvo mere značilo iskustvo slobode. Dok si milovao muške grudi i tuđe ruke, šake i noge napukle od mišića i napora, dok si ljubio vene muške telesnosti, privijao se uz njih tražeći toplinu i sjedinjenje, pred tobom je sve nosila težina sećanja, bujična reka starih rana otvarala je u tebi ponor; ljubio si i patio jer je tvoje telo podrhtavalo ne samo od strasti, nego i od laži. Dodirivao si muška tela pogledom, iz daljine neke čudne nepostojanosti tvoga bića, dodirivao si ih nagonom strasti koja je obuzimala tvoju dušu i izgarala. Bio si obuzet, gotovo sleđen poput promrzlih cvetova nakon blagih prolećnih mrazeva. U tišini vlastitog bića bio si svakome dostupan, istodobno dalek poput neba i nevidljiv poput vetra. Sanjao si i osećao muški stisak tvojih ljubavnika, milovanja, udarce, video si u snu pokoru, predanost, stradanje, obnažene majčine grudi i obuzetost koja se graniči sa ludilom.
Ubijen si, dragi Pasolini, poput psa, bačen u smeće gde si i u smrti ostao dostojanstven. Muve su zapljuvale tvoje telo, krv je obojila plažu. Kosa umrljana krvlju padala je na tvoje ranjeno čelo, bio si u rupama, ranama, ogrebotinama, lomovima, pregažen i crven od gnječenja i krvi, ležao si na toj plaži, ti uvek prepun života, mrtav prepuklog srca. Umro si sa slutnjom nedostižnog sveta, uz plažu koja doziva beskonačnost tragom lepote. Žalila te je omladina, to treba da znaš, ista ona omladina koju si voleo kao i svoj život. Za njih si bio italijanski Sokrat. Ta omladina se formirala nakon rata u raskoraku između prošlosti i budućnosti, u neizvesnosti nadolazećeg doba, kada su očevi još imali potrebu da gotovo ritualno kažnjavaju sinove. Mladom Gennariellu pišeš da si postao dovoljno hrabar i odlučan da svoju svest konačno oslobodiš strašne presude atinskog hora – otac mora kazniti sina. To je za tebe značilo da sin može biti slobodan samo ako simbolički ubije oca, tu strašnu žudnju za posedovanjem, koja bi time oslobodila svaku različitost čistom iskustvu života. Pobuna protiv tradicije, a toga si se dotaknuo u Teoremi, ispunjava čistom i dubokom strašću zajedništva. Drugačiji među nama može da živi u metalnom getu, ali izvan njega on postaje meta ubilačkog besa od koga si i ti stradao.
Živeo si poput deteta u krajnjoj slobodi, blizu reke gde si danima lutao tragajući za skrivenim mestima svoga života. Ti si, dragi moj Pier, bio Desiderio koji doziva Iasìsa kako bi se dodirnuli u tajanstvenom ozračju prirodne slobode, tamo gde je ljubav još bila nevina, a ruke nežne i krhke. Ogledao si se u reci poput Desiderija, obnažen si lutao pustarama i nepreglednim poljima, milovao svoje telo, kosu, lice i međunožje, osetio na svojim prstima vreli beli mlaz strasti, osamljeno si pohodio mesta na koja drugi nisu zalazili; bio si beskućnik i ljubavnik. Prislanjao si svoje golo telo zemlji, valjao se po usahloj travi mračnog i nemog šumskog proplanka, daleko od svih osetio si u toj prirodnoj osamljenosti hladnoću i težinu života, ali si tako obnažen danima melanholično gledao u plavo nebo kao nedostižno, slikovitošću blisko spasenje. Oko tebe su se, kako si opisao u romanu Amado mio, ,,dečaci sakupljali kao noćni leptiri oko prodavca sladoleda…’’ Bio si boem, hedonista, ljubavnik, sportista i prostački prek na svaki oblik malograđanštine. Za mene si i dalje, moj dobri Pasolini, ljubav jer u tebi vidim neku pomalo zaboravljenu nežnost, sklad delovanja i samovanja, drugačije svetove izvan svakog oblika konformizma i represije duha. Tvoje ime moja je sloboda.
Gennariella savetuješ da bude veseo. Ne dozvoli pišeš ,,da te zavedu zagovornici nesreće, idiotske mrzovolje, glupe ozbiljnosti…’’ Ljubio si usred ruševina, voleo izvan očajanja i patetike, u tebi se život obistinio čvrstom postojanošću duha, svežinom nežnosti, ti si postao pesnik marginalaca i onih koji su doslutili sutrašnjicu. Zato si ostao lep i u smrti, uprkos ranama i torturi tela, pa je svaki tvoj tekst nežno milovanje tela, reč je krv i ogrebotina, sjedinjenje ljubavi, zanos i svetkovina muškosti kao principa hrabrosti. Ti si najbolje posvedočio reči Marguerite Yourcenar da ,,prestati biti voljen, znači postati nevidljiv’’. Onde gde je bio ožiljak, tu si spustio svoju ruku, gde je bila rana, spustio si svoje usne.
NENAD OBRADOVIĆ 