Sabirajuće iskustvo noći
Noć je prva tema umetničkog stvaralaštva. Svaki umetnik čezne za spokojem noći, za neprobojnom tišinom crnog obruba zemlje u kojoj caruje mir usnulih. Noć je zemlja (misaono) budnih ljudi. Ko je noću otvorenih očuju, vidi dublje i oseća jače. U noći je sabrano, sasvim neočekivano, iskustvo jasnoće, misterija prozirnog. Mrak nazire, raspliće mrežu. Borgesova poezija najdublja je noćna meditacija. U njegovim pesmama i kratkim proznim zapisima susreću se metafizika i istorija. Zvezda i pustinja. U predgovoru za zbirku Pohvala seni (1969) Borges slavi ljudsku pogrešku jer se pomoću nje proslavlja čovek kao stvaralačko biće koje ostavlja trag u zajedničkoj lepoti. Sve je pojedinačno, osim lepote koja je zajedničko iskustvo sveta. Noć je potvrda te lepote, iz nje je postalo sve, pa i dan obasjan sunce. Zato je zvezda metafizika, a pustinja istorija.
Noć je neiscrpna Borgesova tema, pre svega, jer se tokom noći događa misterijsko čudo snivanja, susret stvarnog i onostranog, zagrljaj života i smrti. Nije dakle iznenađujuće da je o noći Borges pisao prizivajući likove Anaksagore i Heraklita, filozofa u kojima se dogodilo presudno misaono zrenje, sabirajuće iskustvo razdora, raz-rez. U sličnom razdoru bitka, na rubovima noći u povečerje ili svitanje, zbiva se piščeva tajnovita odanost knjigama, rečima, mitologiji, sećanju, istoriji i tišini. Jer pisac uvek, prema Borgesu, menja svoje odredište, on je kameleon, kako stvara tako i uništava, lako prelazi put od baroknosti stila do skromnosti i otajstva složenosti. Dante je pisac metamorfoze, autor najbolje knjige svetske književnosti, kome stoga Borges posvećuje devet ogleda, pri čemu 13. stih I pevanja Čistilišta – ,,Prenježna boja istočnog safira” povezuje sa Byronovim – ,,Korača u blistavilu, poput noći”, a njega sa Baudelaireovim stihom da se ,,tihi hod noći ne bi smio čuti”. (Više u: Jorge Luis Borges, Devet ogleda o Danteu, prevela Ines Troha, Disput, Zagreb, 2023, str. 63-65.) Danteova noć je mračna šuma (selva oscura) duha, izgubljenost na sredini našeg života, usred guste šume koja simbolizuje prelaz iz greha u iskupljenje. Zvezda je kraj svakoga pevanja Komedije, kroz mrak svetleći izlaz, samospoznaja. Za Borgesa noć je ono poniruće iskustvo bez koga ne bismo ugledali svoj lik. Bezlični su oni kojima je noć nepoznata teritorija.
U proznom zapisu Dijalog o dijalogu Borges problem besmrtnosti otvara pod okriljem noći, bez upaljenih sveća, tamo gde se ne vide lica sagovornika. Prisabirajuća je unutrašnja svetlost iskra koju mrak ne prepoznaje. To je metamorfoza bića i preobražaj koji slutimo u pesmi Nesanica iz zbirke Drugi, isti (1964). Posredi je noć kao potvrda besmrtnosti, ,,potresna ravnodušnost svih koji su usnuli ili mrtvi’’. Kružna noć, u istoimenoj pesmi, vraća se kao kod Anaksagore. Krug noći je vrtoglavica života. Vraća se, dakle, nous, um, pokretačka sila koja usmerava kosmički kovitlac. Nigde izraženije nego ovde Borges briše granicu stvarnosti i sna i slavi noć kao iskustvo nesanice odabranih. Noć je, dakle, metafizičko ogledalo koje Borges u eseju Istorija noći naziva kontemplacijom koja teži Apsolutu. Noć je tamna i zvezdana, suprotnost jedinstva i duboko iskustvo spoznaje u kome caruje mašta. U pesmi San pesnik uzdiže darove noći naspram tužnog ranog buđenja koje ukida iskustvo sna ,,tamo, s druge strane njegova zida?’’
Noć je jezgro postojanja. Borges piše o lavirintu noći, o besanim, teškim noćima, o pročišćenim noćima, prozirnosti i tajni noćnog iskustva, o snovima i groznici snoviđenja, uzbuđenju praskozorja, o tome da se kada veče pada, jače ćuti. Najdublju pohvalu mraku, osobenu filozofiju noći, Borges ispisuje u pesmi Heraklit, koja pripada ciklusu Pohvala seni (1969). U toj pesmi suprostavljaju se motivi i simboli koji započinju večernjim sumrakom, a završavaju senom iz koje ,,izviru, kobni varljivi, dani’’. Večernji sumrak sabira nadolazeće iskustvo jutarnjeg sumraka, zora postaje osvit, jutro dan. Heraklit je ovde filozof sabirajućeg mnoštva, njegova je filozofija metafora reke ,,što nosi mitologije i mačeve’’.
Teče u snu, u pustinji, u podzemlju.
Ta me rijeka grabi, i ja sam ta rijeka.
Od tvari sam krhke stvoren, od zagonetnog vremena.
Možda je vrutak taj u meni.
Možda iz moje sjene
Izviru, kobni i varljivi, dani. (prepev Marko Grčić)
Tama i svetlo Heraklitove su teme. Dan i noć, mena koja razdeljuje jedinstvo. Razabiranje sabiranja. Martin Heidegger na seminaru u Le Thoru iz 1966. u Heraklitu nalazi ,,prisutnost svega što se od nečeg drugog odvaja, da bi se to prisnije k tomu okrenulo’’. I nadalje kroz njega mnogostrukost pojma koji stvara jedinstvo, harmoniju, puninu. Iz vatre ,,plamen koji se uspinje, žar koji peče i blistajuće svjetlo, sa cijelom puninom kontrasta što ih ta mnogoznačnost omogućava’’. (Više u: Martin Heidegger, Četiri seminara, preveo i priredio Damir Barbarić, AGM, Zagreb, 2014, str. 9-25.)
Jorge Luis Borges u svojoj pesničkoj viziji Heraklita samerava tragovima noći, slutnjom koja bistri ono tajnovito, dok jutarnji sumrak nazire spoznaju, kao ,,osvit šutljivi i u osvit strepnja jednoga Grka’’.
*Navodi poezije iz: Jorge Luis Borges, Sabrana djela, 1952-1969, GZH, 1985.
NENAD OBRADOVIĆ 