Drevni čovek negovao je zemlju i tako duhovno oblikovao svoj život. Nije slučajno da se latinska reč cultura može prevesti kao negovanje zemlje. Cultura animi znači negovanje duše. Hesiod u Poslovima i danima onoga koji zemlju obrađuju savetuje sledećim rečima:
Pripazi na to da celu godinu doista imaš,
Deleći ravno na noći i dane, sve dok ponovo
Zemlja, rodilja svega, ne pruži obilan plod. (Poslovi i dani, 560-563)
Negovanje zemlje otvara smisao harmonije i mere, dok čoveka vraća budnosti. Drevni čovek prekopavajući zemlju i sadeći plodove vodi otvoren život, koji prema Beli Hamvašu, poseduje metafizički vazduh, osećajnost za celinu i jednu jedinu stvarnost – dušu. Za Hamvaša duša je jedina stvarnost, jer ona nije delatna, nego sveprožimajuća bît. Glavno je pitanje stvarnosti koja jeste duša – kakva je duša prema duši? U zatvorenom životu budnost je uspavana, takav se život ne može održati sam po sebi bez poriva da se izloži opasnostima delovanja izvan svojih granica. Budnost je neumoljiva draž koja se u istorijskoj perspektivi povukla unutra pa se otuda čovek današnjice utopio u »atmosferu dremeža«. Postoji individualno i univerzalno Ja. Svest je noćni organ koji pripada individualnom Ja, dok budnost pripada univerzalnom Ja. Svest sve svodi na svoju meru, budnost se širi u univerzalni princip bujanja svega što jeste. Budnost je, Hamvaševim rečima, ,,nesavladiva osetljivost duše na sve što jeste duša’’. Čovekovo Ja je degradiralo jer je ispalo iz celine i svedeno na individualno Ja koje gubi draž budnosti i neposrednosti. Samo metafizička budnost prepoznaje snagu duše, iskustvo duševnog poniranja u visinu koje znači »uzdizanje u otvoreno bivstvo«. Istinska tajna bivstva je neduša, budući da je duša večna, neprolazna stvarnost.
Najbolja metafora budnosti drevnog čoveka njegova je ishrana. On ne jede plodove svoga rada da bi uživao, nego da bi sjedinio budno oko tela i prirode. Za njega je ishrana misterija koja svoj metafizički vrhunac ima u obredu gozbe. Hrana je isto što i svetinja. Pripadanje zajednici i podela obroka utemeljuje bliskost koja je jedna od odlika čiste budnosti. Ako je ljubav čarolija, bliskost je njena najbliža čar. Za drevnog čoveka, piše Hamvaš, »učenje i znanje, isto tako kao i jedenje, nisu bili sebične delatnosti, delatnosti usmerene prema sebi. Učiti nije ništa drugo do jesti, nešto što je spoljnje pretvoriti u unutarnje. I što učim, nije moje i što znam, nije vlasništvo moga Ja. Duhovnost isto tako nije predata na milost i nemilost ljudskom Ja, kao što mu nije izručena zemlja, bližnji, životinje i kao što na svetu nije izručeno ništa. I duh je dat za negovanje. I učenje i znanje su isto tako kultovi zlatnog doba, kao i sve ostale delatnosti«.
U otvorenom bivstvu život se neprekidno dovodi u pitanje. Otvorenost je putokaz, stalna tajanstvenost koja lako može postati omamljenost. Otuda što duša poseduje intenzivnu osetljivost, čovek otvorenog bivstva budi u sebi ono duševno kako bi time svoju svest izbavio iz puke omamljenosti. Čovek savremenosti sve meri i graniči svojom svešću, dok u sebi nosi vitalnost istorijskog i genetičkog sveta. Razvoj je moderan pojam individualnog Ja, geneza je pak »kosmičko zbivanje u svetu«, mesto osvetljenosti čovekove granične situacije. U takvom rascepu između drevnog i modernog principa čovekov je primarni zadatak, prema Hamvašu, izgraditi zlatni vrt. Ne graditi palate, hodnike i lavirinte, ne sakupljati zlato, predmete i novac; imati svoj vrt koji je zlatan jer je oličenje drevnog duha. Sve na svetu u sebi čuva seme milosti (χάρις) baš »kao što u sebi zlatni vrt čuva svoju drevnu sliku i uspomenu da zapravo pripada zlatnom vrtu«. Osobena simbolika zlatnog vrta nije ništa drugo nego metafizički priziv da se iz materijalnog sveta »korumpiranog bivstva« čovek uzdigne u visine, onde gde je duh otvoren poput zlatnog snopa svetlosti.
*Navod iz Hesioda preveo je sa strarogrčkog Marko Višić
*Navode iz Hamvaševog dela sa mađarskog je preveo Sava Babić
NENAD OBRADOVIĆ 