Hugo von Hofmannsthal i njegov lirski putopis o Grčkoj
Istorija je, kao Kasandra, proročica. I kao od Kasandre, svako i od istorije okreće glavu. Pobednici, jer im više odgovara da ne znaju kako se sve završava porazom, pobeđeni, jer ne vole pomisao da nevinih žrtava nema.
Šta nas to spasava u časovima pometnje i užasa? Neophodnost da zaradimo ili umesimo hleb, san, ljubav, čisto obučeno rublje, ponovo pročitana knjiga, osmeh crnkinje ili poljskog krojača iz kraja, miris zelenih borovnica i sećanje na Partenon. I sve što je u časovima uživanja bilo lepo, postaje vredno u časovima bola. Oni koji u nesreći promene mišljenje su poput onih koji na samrti promene veru: priznaju da su pogrešno živeli. (1942) Marguerite Yourcenar, prevela Ivana Hadži Popovič, Eseji, KZ Novi Sad, 1991, str. 47
Do ovoga zapisa Marguerite Yourcenar došao sam nakon čitanja lirskog putopisa U Grčkoj koji je 1922. godine napisao Hugo von Hofmannsthal. Očaran njegovim jezikom i stilom, uz uzbuđenje kakvo sam doživeo još čitajući putopisne zapise iz Grčke Lawrencea Durrella, odlučio sam napisati ovaj esej uz Hofmannsthalovu knjigu Eseji i propovjedna proza (preveo Vahidin Preljević, Vrijeme, Zenica, 2024). Tragajući za onim bitnim što su o grčkom duhu, civilizaciji i kulturi izrekli Friedrich Nietzsche, Martin Heidegger i Henry Miller, došao sam u svojoj biblioteci do knjige eseja Marguerite Yourcenar, čije zapise i knjige godinama čitam, ali svako novo čitanje neminovno otkriva nove dubine i donosi nove spoznaje. Susret Yourcenar i Hofmannsthala u mom slučaju dogodio se na tragajućem putu koji vodi u staru Grčku. Hugo von Hofmannsthal u svom putopisu oživljava na najlepši poetsko narativni način duh i krajolik stare Grčke, mirise, cveće, puteve i staze, doline i kamene uvale, potom Odisejevo lukavstvo, Platonovu ironiju, Aristotelovu meru, nadalje Korint i Parnas, Akropolj čije statue predstavljaju susret snage i lepote, prevlast mere i razotkrivaju čitav filozofski i misaoni svet Grčke. Svi duhovni i telesni tragovi ovako intenzivnog susreta savremenosti i starine vode čoveka izazovu neizvesnosti, »u jazbinu lava«. Pastirskim i monaškim zajedništvo manastira sv. Luke, gde se susreću mirisi akacije, jagode i tamijana, odzvanjaju glasovi raspevanih mladih monaha koji čine da se na tom mestu oseti kako »pjeva sama tajna, nešto besuštastveno«. Sjajni Parnas i iz daljine razotkriveni Delfi čine da se ovde, na tlu kojim su hodili stari Grci, oseti blizina onog nedokučivog. »Pod ovim zvijezdama, u ovoj dolini, gdje spavaju pastiri i stada, ovdje je blizu, kao nikad dosad. Isto tlo, isti zrak, isto činjenje, isti spokoj«. Duhovna blizina priziva neiscrpnu snagu jednostavnog o kojoj je najdublje mislio Martin Heidegger, a najlepše je književno oblikavala Marguerite Yourcenar u svojim esejima koji za mene predstavljaju najuzvišeniju odanost harmoniji života, lepoti i nadahnuću.
1.
Austijski pesnik, dramatičar i esejista Hugo von Hofmannsthal (1874-1929) slutio je dekadenciju modernog doba i postao jedan od najpoznatijih zastupnika bečke moderne i kritičara duha vremena u kome se intelektualno formirao. Rano je počeo da piše poeziju i eseje pod uticajem filozofije Friedricha Nietzschea. U poetskom stvaralaštvu koristio je motive impresionizma i simbolizma, dok se tematski najčešće bavio melanholijom, dekadencijom i problemom estetske forme u doba sloma imperijalnih vrednosti. Novo doba koje sluti okreće se modernizmu i slobodnijoj formi umetničkog izražavanja, a jedan od bitnih simptoma takvog razvoja očitovao se u tome što je kultura salona zamenjena kulturom književne kafane. (O tome više videti u pogovoru Vahidina Preljevića knjizi Eseji i pripovjedna proza, str. 250-251) Hofmannsthalov modernizam obeležen je stalnom potragom za drugačijom formom; pisanju nije pristupao manifestno, već impulsivno u skladu sa društvenom klimom dekadencije bečkog modernizma. Hofmannsthal, kako ističu pojedini njegovi tumači, piše pod okriljem imperijalnog diskursa koji je u umetničkom smislu objedinjavao raznovrsne kulturne težnje i razlike. Suočen sa krizom stvaralačkog identiteta on, posebno nakon rata, zastupa estetiku aristokratske poetike, koju vidi kao dekadentnu senku umetničkog prelaza iz predratnog u postratni Beč. Imperijalni kontekst njegovog dela oblikuje melanholični osećaj sveta u kome se događa konačno rušenje imperije i svih njenih tradicionalnih vrednosti. Rušenje Bečkog carstva nakon rata srušilo je zamisao imperijalne ideje kulture.
Jezičku krizu koju je doživeo oko 1900. godine opisao je u poznatom imaginarnom pismu Lorda Chandosa u kome pojašnjava stvaralačku blokadu i nemogućnost pisanja. Tekst objavljuje 1902. kao fiktivno pismo Lorda filozofu Francisu Baconu. U njemu Lord i pesnik, zapravo Hofmannsthal, pojašnjava svoju egzistencijalnu i stvaralačku krizu. Celinu sveta koju je do tada osećao celim svojim bićem kao veliko jedinstvo duhovnog zajedništva raspalo se u fragmentaciju svakodnevnih nauka. »Sve mi se raspadalo na delove, delovi opet na delove i više se ništa nije dalo obuhvatiti jednim pojmom. Pojedinačne reči lebdele su oko mene; zgušnjavale su se u oči koje su zurile u mene i u koje i sam iznova moram da zurim: one su vrtlozi od kojih me hvata vrtoglavica ako u njih pogledam, vrtlozi koji se neprekidno okreću i kroz koje se dospeva u prazninu.« (Imaginarna pisma, preveo Relja Dražić, Nojzac, Novi Sad, 2011, str.12) Da izađe iz toga stanja nisu mu pomogli ni Seneka ni Ciceron, osećao je u tako rascepkanom svetu strahovitu usamljenost. Za egzistencijalni preokret odlučio se time što je počeo da živi, kako piše, neduhovno, poput običnih ljudi, pri čemu su jednostavnosti svakodnevnog života sve više poprimale uzvišeno i dirljivo obeležje teško iskazivo rečima. Jezička kriza za Hofmannsthala uznemirila je njegovo biće u samom temelju. U njemu je ona pokrenula egzistencijalnu krizu koju opisuje osećanjem vrenja; »kao da provaljujem plikove, talasam se, iskrim. A celina je neka vrsta grozničavog mišljenja, ali mišljenja u jednom materijalu koji je neposredniji, tečniji, blistaviji od reči. To su takoreći vrtlozi, ali ne takvi koji poput reči izgleda vode u bezdno, već nekako u mene sama i u najdublje krilo spokoja«. (Imaginarna pisma, str. 19)
Pored imaginarnih pisama, dužih proznih zapisa, drama, libreta, putopisa, eseja i pesama Hugo von Hofmannsthal pisao je i aforizme u kojima je sa preciznošću sažeo svoju bludnju. Možda je opisu njegovog stvaralačkog sveta najbliži Heideggerov uvid da je onaj velik u mišljenju, velik i u bludnji. Pesnik polazi od slika stvarnosti da bi kroz nadahnuće dospeo u duhovnu dimenziju što poeziju istodobno udaljava i približava životu. U predavanju Poezija i život (1896) Hofmannsthal poeziju svrstava u duhovne umetnosti, dok pesnik mora ostati sam i prodreti u svoje unutrašnje biče, prepoznati samoću, poniznost i snagu. Samo tako, svedoči on, »što idemo putevima života, umorni u ponorima, umorni na vrhovima, steći ćemo razumijevanje duhovne umjetnosti. Ali putevi su toliko daleki, neprestani doživljaji na njima tako nemilosrdno izjedaju jedan drugoga da se besmislenost sveg objašnjavanja, sveg govorenja spušta na srca kao smrtonosna i božanska uzetost, pa su oni koji istinski razumiju opet šutljivi kao oni koji istinski stvaraju.« (Eseji i pripovjedna pisma, str. 27) U ranu zoru moderne Hofmannsthal tako odbacuje normativno tumačenje poezije, smatrajući da ona mora govoriti unutrašnjim glasom samoga života; pesme moraju govoriti same za sebe, iz sebe, u sebi sluteći govor vlastitog ispoljavanja.
2.
Putopisni esej U Grčkoj (1922) predstavlja jedan od najdubljih uvida u nasleđe grčkog duha u savremenom svetu. Putopis je to koji doživljamo iz intimnog iskustva Grčke, iz svih onih predanja i legendi kojima smo o grštvu kao iskonskom principu mišljenja i duhovne snage promislili unapred, još pre nego smo stupili na tlo Grčke. Jer stara nas Grčka okuplja u takvom sabiranju koje do danas širi naše duhovne poglede. Na njenim temeljima uspostavio se matafizički horizont bivstvovanja. Grčka je civilizacija zapadnoj kulturi donela proporciju, meru i znatiželju; u njoj se rodila ideja kulture kao celine duhovnog sklopa iz koga se život može i mora promisliti kao harmonična objava smisla. Zato je za Hofmannsthala putovanje u Grčku duhovno hodočašće.
Sledeći platonističku metaforu svetlosti kao principa više spoznaje Hofmannsthal strogost i škrtost krajolika moderne Grčke predočava tumačenjem svetlosti koja obasjava neizrecivo oštro i blago u isti mah. To je svetlost dubine koja obasjava uzvisujućim zastiranjem. To je, na kraju, svetlost samoga duha, »oličenje mladosti koje zadire u samo jezgro duše«. Grčka je svojim duhovnim nasleđem sačuvala metaforičku po(r)uku o svetlosti koja isceljuje. Živeti u svetlu znači živeti tako da u sebi spoznamo dubinu sopstvenog mraka, a da pritom ne zapadnemo u patološku usamljenost. Svetlost je iskra koja prodire u zagušljivu Platonovu pećinu i budi čoveka koji spoznaje meru i proporciju, time i lepotu života. »Pogled sa Korinta obuhvata dva mora s puno otoka, snježne vrhove Parnasa, brda Ahaje: svjetlo sve ovo oblikuje u nešto, u poredak koji oduševljava srce; nemamo zato bolje riječi od muzike, ali to je više od muzike. — Kakvu samo lekciju ovo svjetlo daje zahvalnom promatraču! Nema pretjerivanja, nema miješanja — pogledaj sve za sebe, ali pogledaj to u njegovoj prvobitnoj čistoti. Ne odvajaj, ne pribijaj jedno uz drugo: sve je odvojeno, sve spojeno; ostani opušten; diši, uživaj i budi.« (Eseji i pripovjedna pisma, str. 214)
Bogovi Olimpa otvaraju misterijski prostor tajne. To je svet moralnog usavršavanja smrtnika, svet preobraženja nastao iz harmonične uobrazilje. Bogovi i ljudi čine sklad sveta. Gde je luk tu je i lira. Oružje i pesma prate svoje zvukove i znakove. Kada Nietzsche u knjizi Rođenje tragedije iz duha muzike piše o homerskoj naivnosti on dovodi u vezu svet smrtnika i svet bogova, jer su smrtnici tek kroz sferu lepote stanovnika Olimpa ugledali svoju sliku u ogledalu. Vrhove duhovnosti u kojima lepota dodiruje snagu Hofmannsthal uočava u skulpturama i građevinama starog sveta Grčke, ali i u samom krajoliku koji na tom tlu spaja svet okcidenta i orijenta. Ono na čemu Hofmannsthal kao putopisac insitira, što mu daje autentičnost i lepotu izraza, to je opis grčkog krajolika, puteva, uvala, brežuljaka i pastirskih poljana. Uz statue bogova prepoznaje on prolečno cveće i padinske livade, mirise i šumske stranputice koje povezuje sa duhovnim doživljajem Celine koju nam moderna grčka prenosi vrhovima svoje neuništive duhovnosti. Prepoznaje time i duhovnu snagu jednostavnosti o kojoj je u gore navedenom zapisu svedočila Marguerite Yourcenar. To je jednostavnost koju Hofmannsthal prepoznaje u posetu manastiru sv. Luke, kada u putu susreće idilično pastirsko prostranstvo, bezboj ovaca, kamenite uvale i mladog pastira koji, poput kakvog evanđeoskog proroka, za vratom nosi malo jagnje. I tu se, uprkos kamenitom brdu, probija svetlost i donosi spokoj uzvišenog duhovnog doživljaja. Na tom mestu sjedinili su se Akropolj i Parnas, Homer i Epikur, mitologija i hrišćanstvo; u toj nadsuštastvenoj sintezi »vječita svjetla lelujala su tiho u zraku, bremenitim tamjanom i medom…Tu i tamo zablejalo bi pokoje janje iz prekinutog sna. Ćukovi bi vrisnuli, svici jeknuli, a ipak je vladala tiha, vječita noć«. (Eseji i pripovjedna pisma, str. 224)
NENAD OBRADOVIĆ 