Italijanska filozofkinja i profesorka Donatella di Cesare, autorica desetaka knjiga sa područja političke filozofije, potom nekolicine uz delo Martina Heideggera i Hansa-Georga Gadamera, u svojoj novoj knjizi Tehnofašizam (Tecnofascismo, Einaudi, 2025) nastoji da poveže novu društvenu paradigmu digitalne tehnokratije i savremeni trend ksenofobnog nacionalizma. Ona uvodi pojam tehnofašizma pojašnjavajući njime da su svi klasični politički termini prevaziđeni i da živimo pod novim i osnaženim političkim mehanizmima kontrole. Godinama istrajavajući u borbi protiv ekstremne desnice Donatella di Cesare bila je neretko izložena pretnjama i progonu, pa je u jednom trenutku dobila čak i policijsku zaštitu. Prema njenom shvatanju politika se udaljila od izvorne demokratije i postala nekropolitika, dok je društvo zarobljeno vlašću eksperata i specijalista. Ekspertsko društvo novoga doba samo je jedan od simptoma novoga totalitarizma – tehnofašizma. Nekropolitika odraz je straha od uništenja što posledično vodi ka uništenju drugoga. To je politika rata gde vlada zakon jačeg, politika koja smrt vidi kao sredstvo za postizanje višeg cilja. Društvo eksperata, pak, lišava građane stvarne političke moći čime se i sama demokratija dovodi u pitanje. Egzofobija, strah od drugih naroda, kultura i uticaja, užas pred onim što je izvana, srozava kulturu na nivo isključivosti. Nije kulturan onaj ko je pohranio znanje, piše di Cesare, nego onaj ko sebe prepoznaje i priznaje u drugome.
Tehnološki militarizam o kome opširno piše Donatella di Cesare zasniva se na nekoliko bitnih osnova. Najpre na tehnološkoj učinkovitosti koja podstiče produktivnost i pragmatičnost, potom na održavanju osećaja konstantne krize pod uticajem digitalnog nadzora i prevelikog broja banalnih informacija, naposletku na sve jačem usponu neofašističkih tendencija u politici koje u osnovi isključuju svaku drugost i različitost. Moderna lica fašizma ne potrebuju Mussolinija, Hitlera ili Franca, njima nije potreban totalitarni teror i oružano zastrašivanje, ona uspostavljaju svoju moć tehnološkom militarizacijom nevidljive kontrole. Di Cesare pravi razliku između neo-fašizma i post-fašizma. Prvi se zasniva na okupljanju ekstremnih grupa koje se formiraju pod određenim ideološkim manifestima, gestama i simbolima. Post-fašizam odnosi se na bio-tehnološki uslovljenu transformaciju koja svoj uticaj širi posredstvom činjenice da svedočimo sveopštoj eroziji demokratije.
U uvodu knjige Tehnofašizam autorka, koja se zadnjih godina bavila političkim problemom migracije i sve izraženijim valom rastućega antisemitizma, naglašava da novi totalitarizam nagriza demokratiju. To, pak, znači da demokratija kao politički princip načelno opstaje, ali da je u njoj previše pukotina kroz koje prodiru totalitarističke tendencije. Centralna teza knjige, piše di Cesare, glasi: »Tehnička suspenzija demokratije pravi simbiozu sa disciplinovanjem naroda na etničkoj osnovi. Dva principa, naizgled udaljena, oko kojih se organizuje neototalitarni svet jesu tehnika i krv.« Donatella di Cesare pritom naglašava da se i sama demokratija, usled jezičke konfuzije, tumači na pogrešan način. Potreba za učvršćivanjem demokratskih instutucija zaziva novi totalitarizam, budući da »demokratija nije režim, ona se ne zasniva na stabilnom osnovu. Upravo su njena fleksibilnost i otvorenost, naprotiv, bedemi protiv svakog nasilja koje bi je, kako iznutra tako i spolja, moglo isprazniti i lišiti moći. To se manifestuje u frapantnom obliku demosa bez kratosa. Narod je bez moći, istisnut, svrgnut, lišen svog političkog kapaciteta – ne brutalnim metodama, već putem sve neuhvatljivijih i varljivijih sredstava«.
Vladavina znanja – scientia potestas est – nosi sa sobom novi rizik po demokratiju. Tendencija da se politički problemi rešavaju kao epistemički problemi, da se politika pritom svodi na problem čistog znanja, dovodi do toga da se politika pretvori u tehničko pitanje. Tako se tehnificirana politika olako prepušta u ruke tehničkoj vladi ili komitetu stručnjaka. Ovime se problematizuje odnos etike i politike u kome prevladava treći element – planetarni trijumf tržišta. Država pod upravom eksperata održava fiktivnu ravnotežu; štiteći gvozdene zakone ekonomije, bezbednosni aspekt svodi na upravljanje koje sprovodi i kontroliše grupa stručnjaka. Politika ispraženjana od svakog utopijskog zanosa postaje nekropolitika. U njoj dominiraju smrt i moć.
Oslanjajući se na etiku odgovornosti Donatella di Cesare i u ovoj knjizi staje u odbranu drugog i drugačijeg tragom filozofije Emmanuela Levinasa. Odgovornost nije dopuna, piše ona, »već konstitutivna kopča svake egzistencije. To je razlog zašto ona prethodi samoj mogućnosti tu-bitka (postojanja). Bez drugog, ja ne bi ni postojala. Odgovornost prethodi slobodi… Ako je etika optika, onda se nezaobilaznom ukazuje jedna nova budnost, koja je uslov političke egzistencije. Samo bdenje puno pažnje, prepuno odgovornosti, koje se rađa iz bavljenja tuđim bolom, iz košmara nasilja, iz muke zbog izgubljenih života, prekida policijsku nesanicu, katastrofalno mesečarstvo«.
Pojam rada u novom obliku tehničkog totalitarizma koji se, da rezimiramo, sastoji od erozije demokratije, netolerancije i tehnološke produktivnosti koja se širi kao kontrola i pretvara u moć, zamenjen je pojmovima nastanjivanja, teoritorijalnim skloništem, okućnicom i naseljavanjem. Prelaz granice novi je oblik nasilja. Tehnika i teoritorija zauzimaju važno mesto u savremenoj demokratiji. Kuća kao mesto intimnog samovanja zamenjena je simbolički Platonovom pećinom ili bunkerom. Živimo nenastanjeno u metroima, tržnim centrima, grad je naše stanište i u njemu ogromna i nepopravljiva razlika između onih sa okućnicom i onih drugih, bezdomnih, koji su naši stranci, gotovo krvni neprijatelji. Di Cesare tako poentira: »Dovoljno je prošetati u noćnim satima zalazeći na periferiju, u takozvane rizične četvrti, u marginalne zone čak i samog centra, gdje se okupljaju beskućnici, klošari, tražitelji azila, migranti odasvud, taj goli život, koliko krhak toliko i lišen odbrane. Mi i oni, mi s krovom nad glavom, oni izloženi svakom nevremenu, mi imuni i zaštićeni, oni izloženi i ranjivi. Posljednjih godina ovaj se jaz produbio, razdvajanje se povećalo; pandemija nije učinila ništa drugo nego što je zaoštrila taj kontrast i učinila ga očiglednijim.«
Donatella di Cesare otvorila je u svojoj kratkoj knjizi urgentna pitanja savremenog sveta – od nekropolitike do egzofobije, od korporacije do prljavog ćoška na ulici gde spavaju drugačiji od nas, beskućnici života. Za nju ne postoji dilema – živimo u opakom svetu moći gde vlada rasizam, sve veća odbojnost prema drugima, netrpeljivost, ekonomska nejednakost i borba za prevlast koja otvara ratne frontove širom sveta. Glavni je naš zadatak, instistira di Cesare, da se otvorimo dijalogu, da prevladamo sve izraženiji savremeni antisemitizam i autocenzuru, da napustimo svetove smrti i dezertiramo iz njega. Moramo, kako je nedavno napisala u jednoj svojoj kolumni, zahtevati povratak istinskoj demokratiji. »Unatoč svekolikom konformizmu, više ne vjerujemo u heroje umrljane krvlju, niti u utemeljiteljske mitove zemlje, velike majke koja zahtijeva žrtvovanje tijela. Naš identitet nije zatočen u ovaj užas, jer se artikulira zajedno s drugima – a ne protiv drugih. Oni koji su danas odgovorni ili suučesnici ove nekropolitike, sutra će se, kada se započnu osjećati razorne posljedice rata, praviti da se ne sjećaju. Bit će prekasno, a platit će drugi.«
NENAD OBRADOVIĆ 