Filozof Reiner Schürmann (1941–1993) objedinio je u svome misaonom delovanju različite filozofske i mistične uticaje, pa je u postumno objavljenom delu, troknjižju Slomljene hegemonije, izgradio jedan od najautentičnijih misaonih osvrta na istoriju zapadne civilizacije. Kretao se on po rubovima istorijski utemeljenih misaonih hegemonija, od Parmenida do Heideggera, da bi konačni izlaz našao na stazi mišljenja lutanja u sažetom geslu – živeti bez zašto – poruci nastaloj tragom mističkog opuštanja (Gelassenheit) Meistera Eckharta.
Rođen u patrijarhalnoj porodici sa nasleđem sklonosti nacističkom režimu, studirao je u Francuskoj i Nemačkoj, da bi se nastanio u Americi kao profesorski naslednik Hannah Arendt. Odlučujuća pitanja lične prirode, pre svega vezana uz njegovo poreklo, mučila su ga kroz celi život. U autobiografskoj knjizi Porekla (Les origines, 1976), objavljenoj na francuskom jeziku, vidljiva je njegova potreba da mišljenje oslobodi okova poreklâ, da ga pre-pusti lutanju i tako mu u odlučujućoj potrazi podari izvornu slobodu. »Moja sopstvena kočnica je prilično jasna: rođen sam sa milion leševa na leđima. I uz to sa previše dobrim pamćenjem. Nema veze ako je ovo konfuzno. Sročiću to jasno, to je pitanje koje me muči. I dok se spremam da ga sročim, ono ponovo počinje da me proždire: Zašto ova prošlost? Zašto je ova prošlost moja? Prošlost koju čak nisam ni poznavao?« (Les origines, 1976, str. 11) Iskustvo nacizma proželo je njegov život na odlučan način; rodio se, kako je pisao, prekasno da vidi rat i prerano da ga zaboravi. U kratkom predgovoru engleskom izdanju knjige, napisanom u zimu 1991, nepune dve godine pre nego što će umreti od AIDS-a, istrajava na tezi da duhovi prošlosti, uprkos vremenskoj distanci, sve prožimaju. Priseća se svoga partnera koga je bolest već odnela na dirljiv rečima: »Često sam se šalio s Louisom da kada bih pisao o nama, naša bi se priča zvala – Sledi me ako možeš. Ove reči danas imaju značenje koje tada nisam predosetio. Kada ga budem sledio, u strogo grčkom smislu pravde, moj će se život zatvoriti; vratiće se natrag lutanju usred kojeg je, pre pola stoleća, začet i rođen – natrag mojim korenima.«
Suočen sa nasleđen nacizma, sa likom Adolfa Hitlera, dugo se nije mogao pomiriti sa činjenicom urođene pripadnosti nemačkom narodu. Pred njim su se ređali prizori koje nije iskusio, ali ih je nasledio. Sa jedne strane toposi kao što su – Nemac, mučenje, koncentracijski logor, smrt, sud, sa druge strane njegov poratni život koji objedinjuju fotografije iz porodičnog albuma, mladalačka neprilagođenost, melanholija, maglovita jutra, Rajna, besciljna putovanja i maštanje. U autobiografiji priznaje da živi u prisilnom povlačenju. U zaklonima želeo je postati Patroklo, zatim počasni građanin svih zemalja čime bi ukinuo granice. Želeo je, kako svedoči, da povrati istoriju poput obroka. »Dodirujem svoje telo, bicepse, butine, genitalije i sve ostalo: biti rođen usred masakra, a imati telo koje normalno funkcioniše – to je izluđujuće. Međutim, imam način razmišljanja koji je neuobičajen. Za mene je razmišljanje podizanje brana. Način da se pregrade optužbe. Izmišljam vetrobrane protiv jezika, protiv nestalnih kretanja jadnih slogova. Uvek iste reči. Jevrejin ili nacista? Saveznici ili Osovina? Pobednik ili gubitnik istorije? Ja sam, naprimer, izgubio. Na kraju rata imao sam četiri godine. Zato ne znam šta znače reči i slike koje me progone. Ne znam sasvim šta je stvarnost. Ponekad mi se čini da su progoni iz prošlosti stvarniji od udobnosti sadašnjice. Ne znam ni kako da zaboravim. To uopšte ne znam. Niti da li imam pravo da se posvećujem ovim lažnim sećanjima na nacizam. Niti šta sve to na kraju znači.« (Les origines, 1976, str.9-10) Oslobođenje od porekla doživljava u zaboravu koji mu nudi život u Americi, ali to lično iskustvo potrage obeležiće i njegov filozofski put.
U filozofskom smislu Reiner Schürmann poreklo ne tumači kao večni osnov bića, već ga vidi kroz istorijske faze smene epoha i njihovih idejnih narativa. Pred nama se svet otvara epohalno, gotovo procesno. Pod uticajem Martina Heideggera, koga posećuje u proleće 1966. godine, kritikuje arheocentrizam zapadne metafizike, okrećući se Događaju (Ereignis) porekla koji nas utemeljuje u neprekidnom lutanju i naposletku prihvatanju naše prirođene prolaznosti. U liku Martina Heideggera video je pobedu singularnosti koja potvrđuje lomnost sveta. Njegovo διασώζειν, kultivisanje, piše on, bilo je posvećeno pojedinačnoj, nesvodivoj smrtnosti. U Heideggerovom mišljenju nema ništa poučno, strogo definisano, »nema uzdizanja pred smrću, niti konstrukcije na postavljenim temeljima. Polazeći od smrti kako bi bitak mislio kao vreme, Heidegger, naprotiv, staje na kraj uzdizanju, bilo da se radi o duhu ili nekoj konceptualnoj građevini«. (Više u članku: Reiner Schürmann, Only Proteus Can Save Us Now, response to Walter Brogan and Michael Murray, 1987. godina)
Metamorfoza bića događa se za svakoga pred onim što u nas utiskuje poreklo koje nas neminovno isporučuje pred dva puta – put rođenja i put smrtnosti. U svom ključnom delu Princip anarhije (Le principe d’anarchie: Heidegger et la question de l’agir, Paris, 1982), tumači povesnost bića kroz anarhistički koncept pre-puštanja svojstven kasnoj misli Martina Heideggera. Otuda će utemeljiti filozofsku tezu o smislu života bez zašto, životu oslobođenom normi i spoljašnjih autoriteta. Takav je život otvoren bolnoj rani bivstvovanja, okrenut je unutrašnjoj odluci pojedinca da sebe utemelji na principu unutrašnje slobode. Ta vrsta metafizičke singularnosti za Schürmanna znači da svaki konstrukt subjektivnog porekla proishodi u nekom poreklu svih poreklâ koji je beztemeljan, otvoren, razlučujući. Savremeno doba je, u vezi sa time, dospelo na kraj metafizike, budući da su sve utvrđene norme ili istorijski fantazmi dovedeni u pitanje. Istodobno, pred pojedincem se u takvoj razlučujućoj slobodi otvorila prilika da deluje kroz pre-puštanje životu, u samoj predaji izvornom bivstvovanju u njegovoj čistini i dubini.
Svoje teze ontološke anarhije potvrdio je u kapitalnom delu Slomljenje hegemenije gde polazi od toga da se istorija neprestano prepričava. Iskustvo govorenja je iskustvo potvrde da nismo mrtvi. U iskustvu jezika nastaju specifične epohalne norme, ono što on naziva hegemonijskim fantazmima. Kroz prelome epohalnih fantazmi Schürmann istoriji i filozofiji podaruje ontološko zaleđe, smatrajući ih univerzalnim svedocima fenomena bivstvovanja. Tako antička Grčka sa Parmenidom utemeljuje princip Jednog koji će prevladavati kao odlučujući princip hegemenijskog fantazma starog veka. »Parmenid je, kaže se od antike, otac filozofije. Bio je prvi koji je diskurzivni razum stavio u službu intuitivnog mišljenja. Takođe je bio prvi koji je označio jedini problem dostojan filozofa, problem bitka. Parmenid je potvrdio svoje očinstvo dokazujući da je bitak jedan… Zapad se, svesno ili nesvesno, oblikovao u njegovoj školi. Onde smo naučili gde usidriti govor, svaki govor, kako bi bio siguran. On je odredio ulog filozofije: dokazujući da je bitak jedan, nužno se doseže referentna tačka koja traje, nepromenjivo i univerzalno. (Des hegemonies brisées, 1996, str. 77) Plotin je prelomna tačka epohalne hegemonije Jednog, u čijem se delu događa mistično zaokruženje epohe.
Druga odlučajuća hegemonijska fantazma je latinski prirodni zakon. Ključni autori starog Rima usmeravaju se na princip zakona usklađen sa prirodom. Priroda više nije područje izvan čoveka i njegovog dela. Ona otada izjednačava sva područja kroz carstvo svrhe. Veliki i čvrst lanac steže život, čine ga – pojedinac, porodica, grad, narod, čovečanstvo, svet – to postaje nova upravljačka fantazma prirodnog zakona. Ciceron je tvorac latinskog filozofskog jezika koji prevladava sve do srednjovekovnih nominalista kada se ideja prirodnog zakona preokreće u mističnu viziju zasnovanu na ontološkim osnovama aristotelizma. Meister Eckhart, kome Reiner Schürmann posvećuje čitavu studiju, kao svoj duhovni princip ističe univerzalnu supripadnost, srodnost bića po samoj zbiljnosti njihovog bitka. On se u svom učenju oslanja na prirodu, ali je istodobno dekonstruiše. U njemu se, kao kod Parmenida i Cicerona, objedinjuju krajnosti, lomnost hegemonija, priroda se afirmiše, ali i svrgava sa prestola u ime božanske reči. Kod Eckharta se događa preokret fenomenološke prirode, jer da bi se stvar videla onakvom kakva odista jeste, mora se ta stvar osloboditi tumačenja, predrasuda, pretpostavki i dodatnih značenja. Ono odlučujuće, kako piše Schürmann, »nije znati postavljati, nego znati prepustiti. A to je upravo ono što fenomene istrže iz njihovih finalnih okvira. Da bi se dopustilo bivstvovanje pojedinačnog, mora se ostaviti po strani univerzalno koje ga zarobljava svrhama. Da bi se ostalo verno fenomenima, mora se živeti bez zašto«. (Des hegemonies brisées, 1996, str. 351)
Treća fantazma epohe je moderna pobeda subjektiviteta u kojoj prevladava načelo samosvesti. Duboko je ukorenjena u Dekartovom ja mislim, od koga se čovek postavlja u središte svega postojećeg. Njegova savest formira njegov svet. Moderni fantazam samosvesti konačno je trijumfovao sa Immanuelom Kantom i njegovim kritikama. Čovek je od tada postao vrhovni zakonodavac i vrhovni prestupnik; postoji, dakle, u tom slučaju samo (kao ono) pojedinačno, ali je singularnost njegovog položaja u svetu neodrživa bez univerzalnog principa ukorenjenosti. Poreklo je, dakle, savitljivo, performativno mesto susreta čoveka i sveta, pogled unatrag koji bistri pogled unapred.
U kratkom esejističkom fragmentu o početnim stihovima Homerove Odiseje, Reiner Schürmann u Slomljenim hegemonijama pokazuje kako su načelno stabile norme svojstvene hegemonijskim fantazmima suštinski utemeljene u rascepu između prirode i zakona. U Odiseji se događa sukob između poretka zakona — povratak kući, nostolagija, nastanjivanje — i onoga što glavnom junaku na tom putu neprestano izmiče kroz prepreke nastale usled prekoračenja mere, obesti i nedela. To je metafora poretka prirode stvari usklađene sa zakonom, susret običaja i prava, neminovan susret koji sledimo od trijumfa latinskog prirodnog zakona. Na kraju svih počela život pobeđuje tragičnu oholost svakog normativnog fantazma. To je rez, pukotina, nanos, onaj živi život koji znači jednostavno živeti bez pritiska, u miru pre-puštanja bistrini bivstvovanja. Poput ruže koja cveta ne pitajući se zašto cveta, i život se istinski živi bez pritiska pitanja – zašto živim?
NENAD OBRADOVIĆ 