Umetnost i blizina istine

Walter Biemel i njegovo tumačenje umetnosti

Walter Biemel (1918-2015), teoretičar i filozof fenomenologijskog usmerenja, učenik i tumač Martina Heideggera i Edmunda Husserla, nastojao je nevelikoj knjizi eseja Filozofsijske analize moderne umjetnosti (1968) proniknuti u bit i mogućnost filozofijskog tumačenja umetnosti. Nadilaženje čisto estetičkog posmatranja umetnosti svojstveno savremeno dobu Biemel tumači pojmom – blizine koja, za njega, nije tek prostorna udaljenost ili određena distanciranost, nego ,,temelj svjetskog odnosa koji odlikuje određenu epohu, a uvijek ostaje nemjerljiv’’. Blizina je ozbiljenje umetnosti, povratak njenoj biti. Tumačenje pojedinih dela Kafke, Prousta i Picassa sprovodi zanimljivom metodom, od izglanja do tumačenja. Prvim se postupkom upoznajemo sa sadržinom određenog dela i njegovim bitnim svojstvima, dok se tumačenje odvija kroz dimenziju blizine iz koje je umetničko delo proizišlo i koja ga nosi. U slučaju Kafke njegova analiza svodi se na tri pripovetke – U kažnjeničkoj koloniji, Umetnik u gladovanju i Jazbina – da bi kroz njihovu poetiku u prvi plan istakao filozofijski pojam blizine koji u osnovi dovodi u pitanje samu umetnost i samoga čoveka spram umetničkog dela. Dok kažnjenička kolonija afirmiše izokrenutu ideju pravednosti, fanatizam, umetnik u gladovanju ostaje dosledan svome ne-činjenju, što jeste potvrda doslednog negiranja svakog delovanja koje u ime izokrenute slobode zapravo znači odustajanje od života. Jazbina je potvrda blizine jer umetnik govori iz blizine, a onaj ko tumači i misli o umetnosti samu blizinu čini razumljivom čuvajući pritom njenu izvornu celovitost. Rekao bih da Biemel svoju filozofijsku postavku blizine kao biti očitovanja umetnosti najbolje zaključuje ovim rečima iz knjige: ,,Svaki je čovjek umjetnik jer svatko ima nešto ozbiljiti – vlastiti život. Fenomen nihilizma koji je Nietzsche sa svog aspekta protumačio događajem epohe – nastrahovitijeg od svih gostiju (usporedi Heideggerovo tumačenje), i Kafka prikazuje taj fenomen, u najvećoj konkretnosti, no ne kao nezaustavljivi usud, nego kao mogućnost izokretanja smisla, kada čovjek više ne zna kako se može ozbiljiti tj. što može učiniti sa slobodom, te se dobrovoljno zatvara u kavez besmislenog samoograničenja koje završava samodokidanjem. Nasuprot tomu, egzistencija životinje prava je radost, jer tu život ne dokida samoga sebe’’.

Onde gde umetnost posreduje između predstave i stvarnosti tu se otvara polje njenog jezika. Umetnost je, dakle, specifična vrsta podražavanja, mimesisa, koja blizinom onom apsolutnom, nedostižnom idealu lepote, daje smisao vlastitom postojanju. Zato je njena najbolja metafora – put kao traganje i nepoznanica. Martin Heidegger u spisu Delo i istina piše: ,,Gde (wohin) pripada jedno delo? Delo kao delo pripada jedino u ono područje koje biva otvoreno samim njim. Jer, delo-bivstvovanje dela bituje (west) i samo u takvom otvaranju bituje. Rekli smo, u delu je događaj istine na delu.’’ Ovim rečima postaje kristalno jasno da umetnost nije istina sama po sebi, nije neka puka empirijska istinitost, već se njena suština ostvaruje kao događaj istine ili drugačije rečeno kao ono što utemeljuje postojanost same istine. Time je veza između filozofije i umetnosti, u svojoj najtemeljnijoj postavci, potraga, neka vrsta zagonetke u kojoj se ukrštaju bitak, biće i tubitak. Jer umetnost iz tubitka smera na razotrkivanje blizine neraskidive i izvorne povezanosti bitka i bića.

James Joyce u romanu Portret umetnika u mladosti tragom individualnog sazrevanja glavnog junaka Stephena Dedalusa dolazi do filozofijskih razmatranja o biti umetnosti, time da je umetnost za njega svojevrstan urez, trag, estetiski osećaj obuzimanja i blizine. Tako Joyce preko svoga junaka pravi razliku između osećaja koji u nama probuđuje lažna, neprava umetnost i onih drugih osećaja koji dolaze od iskustva prave umetnosti. Lažna umetnost proizvodi dinamičke osećaje poput želje ili gađenja, osećaje fizičkih nagona, kinetičke osećaje. Nasuprot njima, prava umetnost kao estetski osećaj obeležen ritmom lepote obuzima imaginacijom najboljih odnosa senzibilnog, harmonijom, pa je otuda statična. Duh je, pri takvom iskustvu, ,,obuzet i uzdignut nad želju i gađenje”. Lepota je zagonetno jezgro same umetnosti, ono što je u srcu njenog postojanja. Lepota, prema Joyceu, ne može u nama izazvati osećaj kinetičkog uzbuđenja koje je čisto fizičke prirode, ona bi, ako je istinska umetnost, ,,trebala izazivati estetski statis, idealnu sućut ili idealan strah”, statis izazvan ritomom lepote. Pojmovi statisa i kinesisa, koji su kako vidimo bitni Joyceu, mogu se protumačiti kao nedvosmislena potvrda estetskog iskustva blizine o kome piše Biemel, pre svega time da su na određenoj filozofijskoj osnovi pojmovi istine i lepote srodni. Istina, naime, preko uma dovodi u harmoniju inteligibilno, dok lepota preko imaginacije dovodi u harmoniju senzibilno. Prvi korak istine je opseg intelekta, prvi korak lepote je opseg imaginacije ili onoga što Joyce naziva estetskim opažajem.

Kada za umetnost upotrebljavamo metafore puta, traganja ili zagonetke, imajmo na umu sledeće: umetnost je odraz ideje koja se kroz metaforu predočava i samorealizuje u stalnoj metamorfozi vlastitog početka. Umetnost je uvek u rascepu, ona se neprestano vraća na početak. Zato umetnosti nije svojstveno definisanje, nego tumačenje. Jedino se kroz hermeneutičku samo-realizaciju umetnost može manifestovati kao odlučujući događaj bitka koji uprkos početnom podražavanju, imitiranju, u metamorfozi vlasititog početka raz-otkriva sebe kao iskustvo istine na delu. Octavio Paz tako u eseju posvećenom Marcelu Duchampu i analizi njegove čuvene umetničke instalacije, erotske mašine, Veliko ogledalo kroz definiciju slike zapravo definiše bit umetnosti u filozofijskom smislu. Slika je, a time i umetnost, zagonetka i nju stoga ,,ne treba promišljati, već je treba odgonetnuti’’. Metafora takvog odnosa umetnosti i filozofije je šarka, mesto koje učvrćuje polove, zatvara ih i otvara, rasvetljava. Savremena umetnost gubi zagonetnost već time što se poziva na autonomiju kao najviše načelo; bit je umetnosti u njenoj posredovanosti, u onom zrenju koje ne priželjkuje priznanje, nego krajnju oslobođenost tubitka za iskustvo lepote i izvornog nadahnuća.

Walter Biemel filozofijsko tumačenje umetnosti otvara pitanjem načina na koje se one teorijski susreću; dokle je filozofija moguća u polju umetnosti, a dokle je umetnost kadra da zahvati filozofiju? Na misaono provokativan način Biemel ova pitanja otvara u kraćem eseju o Picassu koji se zapravo bavi odnosom između jezika filozofije i jezika umetnosti. Izdvojio sam pritom četiri bitna elementa njegove analize.

Umetnost je osnova čovekove mogućnosti da se odnosi prema samom sebi. Ona je iskaz, način na koji čovek spoznaje svet oko sebe i sebi dodeljuje mesto u njemu.
Umetnost ne samo da progovara o čovekovom odnošenju u svetu, ne samo da s pomoću nje to odnošenje postaje vidljivo, nego je njome omogućeno. Umetnost, dakle, realizuje čovekovo odnošenje prema svetu. Jer čovek je, tragom Hegela, misleća svest, ono što jeste on crpi iz ,,samoga sebe za sebe’’.
Umetnost je sredstvo govora, iskaz, jezik. Mogućnost da se iskažemo u svetu donosi nam umetnost. Stoga je od odlučujućeg značaja za filozofski govor o umetnosti utvrditi način tumačenja njenog jezika. Umetnosti, posebno savremenoj, potrebno je prevođenje, transpozicija, ,,rizik koji preuzima svako filozofijsko tumačenje’’.
Rekli smo već da je umetnost podražavanje. Ona je, dakle, laž koja nas uči da shvatimo istinu sveta. Umetnost se nalazi između laži i istine, tamo gde laž u svojoj jednostavnosti narasta do događaja istine.

Picassova umetnost je prošla kroz nekoliko faza i u svakoj od njih bila je zagonetka. On je bio umetnik koji je u svom radu obuhvatio sve teme – od apstraktnih do stvarnosnih prizora. Bilo da se radi o ranoj plavoj fazi stvaralaštva ili kasnoj stvarnosnoj fazi kada slika čuvenu Kuću Šarnelovih (1945) podstaknut fotografijama gomile leševa iz tek oslobođenih koncentracijskih logora, Picasso je ostao do kraja apsolutni umetnik. Rečima njegove prijateljice Gertrude Stein bio je genij koji je imao ,,drugu viziju u odnosu na viziju celoga sveta’’.

Walter Biemel baš na primerima slika njegovih ženskih porteta sa kraja tridesetih i početka četrdesetih pokušava filozofijski protumačiti poliperspektivnost. Uspeva potkrepiti svoja stanovišta o umetnosti kao mogućnosti samoodnošenja jer se u Picassovim portetima događa transpozicija u geometrijske figure. To, prema njegovom tumačenju, znači da umetnost prevazilazi puko podražavanje, nadilazi predmetnost i romantični zanos, otvarajući se odlučujućoj stvari umetničke poetike – harmoniji forme i sadržaja. Drugim rečima, princip geometrizacije figurama daje netipičnu jednostavnost. Geometrijaska linija, piše Biemel, ,,ne krije nikakve tajne, ništa neočekivano, ona nema karakter neke žive linije koja može, tako reći svakog časa, krenuti u nekom drugom pravcu, koja dopušta zaključivanje o onome tko je vuče, koja izričito traži takvo zaključivanje, linija koja nas ostavlja bez daha svojom nepredvidljivošću, svojim razigranim karakterom…’’ Tajna jednostavnosti koju nudi Picasso je, metaforički rečeno, suštinska istina života. Onde gde je jednostavnost tu se, prema Heideggeru, čovek vraća natrag u odnošenje spram sebe, tu je umetnost u metamorfozi vlastite mogućnosti, u lutanju i pitanju dostigla svoj vrhunac – događaj istine. Figuracija dela koja povezuje gemetrizaciju i poliperspektivnost ima i dublju, rekli bismo psihološku pozadinu. Na tom tragu Jung u kratkom zapisu o Picassu iz 1932. njegovu umetnost, prema iskustvu svojih pacijanata, tumači tragom šizofrenije. Uz to, u fusnoti, Jung dodaje da Picassa i njegovog literarnog brata Joycea ne vidi kao psihotične osobe, nego kao specifičan habitus koji reaguje drugačije na uobičajene psihoneuroze. Otuda je umetnička sublimacija ono gde Jung vidi Picassovu posebnost, iza njegove ,,svesti ne leži apsolutna praznina nego nesvesna psiha, koja utiče na svest od pozadi i iznutra, upravo u onoj meri u kojoj spoljašnji svet utiče na nju spreda i spolja. Otuda svi ovi slikarski elementi koji ne odgovaraju bilo kojem ,,spolja’’ moraju da potiču ,,iznutra’’.’’

Biemelovo filozofijsko tumačenje umetnosti pokazuje da je pojam blizine odlučujuća snaga svake umetnosti. Picasso je primer umetnika koji naglašava apsolutnost svoje volje, pri čemu se volja u iskušavajućoj snazi umetnosti preoblikuje u svoju suprotnost. Što je volja udaljenija od predmeta, a forma prisutnija to je jasnije i jače umetničko delovanje. Tako Biemel i dolazi do zaključka da je Picassova umetnost u blizini Nietzscheove filozofije. Svako je pojednostavljivanje, a time i izvornije približavanje samome životu, posledica narastajuće snage. Ta je snaga izvor vitalnosti i fascinacije pri susretu sa umetničkim delima poput Picassovih. U umetnosti je na snazi volja i ono što se odupire toj volji. U tom procepu moći i nemoći događa se umetničko samo-utemeljenja, vidljivost našeg samoodnošenja prema svetu i životu.

Literatura:

Walter Biemel, Filozofijske analize moderne umjetnosti, prevela Nadežda Čačinović, Naklada CDD, Zagreb, 1980.
Martin Hajdeger, Spisi o umetnosti, preveo Vladimir Vukićević, CID, Podgovorica, 2014.
Karl Gustav Jung, Duh u čoveku, umetnosti i književnosti, preveo Rastko Kostić, Miba Books, Beograd, 2024.
Oktavio Pas, Voda uvek piše u množini, Polja, 383/384, Novi Sad, 1991.
James Joyce, Portret umjetnika u mladosti, preveo Leo Držić, Sveučilišna naklada Liber (SNL), Zagreb, 1981.