Gilbert Simondon i evolucija tehnike
Francuski filozof i teoretičar Gilbert Simondon (1924-1989) napisao je u prošlom veku nekoliko bitnih dela uz pojam tehnike, dela koja na osoben način svoju revitalizaciju dobijaju danas u vremenu krajnje tehnološko naučne objektivizacije sveta. Važno je napomenuti da je njegovo mišljenje na rubovima ontologije, biologije i psihologije ne samo prepoznato, nego bilo izuzetno podsticajno za mislioce kao što su Gilles Deleuze i Bernar Stigler. Pojmovno autentičan i originalan autor nastojao je da pokaže da strojevi nisu robovi, nego da u sebi nose ljudske karakteristike i da nametnuta tehnofobija dolazi od pojmovnog nerazumevanja veze između tehnike i prirode. Suprotno Martinu Heideggeru koji je tehniku tumačio kao po-stav (Gestell), ,,sabiruće onoga stavljanja koje na čovjeka stavlja zahtjev da ono zbiljsko raskriva kao stanje na način ispostavljanja’’ (Pitanje o tehnici, preveo Josip Brkić), Gilbert Simondon tehniku određuje na ontološki način samoga postanka bitka koji se raskriva kao biće; tehnika je za njega ontološki posrednik između čoveka i prirode, pre svega kroz pojmove individuacije, kristalizacije, tehnološkog humanizma i tehničkog mentaliteta. Heideggerov koncept otuđenja čoveka kao posledice mišljenja koje se zasniva na proračunu, rečju tehničkog mišljenja novog doba, Simondon preokreće na radikalan način. Naime, ukratko rečeno, smatra da otuđenje savremenog čoveka ne dolazi od stroja koji preuzima funkciju čoveka, nego od samoga čoveka koji se u strahu odvaja od stroja ne prepoznajući u njemu zajedničku bît života, suodnos tehnike i čoveka. Tehnika čoveka ne razčovečuje, kako je mislio Heidegger, nego ga baš suprotno isporučuje onom čovečnom kroz sveobuhvatni pojam individuacije. Sistem, po uzoru na čoveka, rešava svoje unutrašnje napetosti procesom individuacije, pa viškove energije suzbija (ili usmerava) tako da uspostavlja strukturu funkcionisanja. Ta vrsta preobraženja sveta u rezovima, buknućima (φύσις) bila je izazovna za Deleuzeov pojam razlike i njegovo tumačenje sveta kao stalne mene, ponovnog rađanja i preobraženja.
Na početku svoje najpoznatije studije O načinu postojanja tehničkih objekata (Du mode d’existence des objets techniques) iz 1958. godine, Simondon piše o pogrešnom tumačenju tehnike od strane kulture koja se spram tehnike postavlja izričitim stavom da tehnički objekti ne sadrže ljudsku stvarnost u sebi. Kultura, naime, ignoriše ljudsku stvarnost unutar tehničke stvarnosti, stroj vidi kao crnu kutiju – ono neljudsko, pa time opasno – što je fenomen koji se još može pojasniti samo na filozofski način. ,,Suprotnost između kulture i tehnike, između čoveka i stroja, lažan je i neutemeljen; to je samo znak neznanja ili resantimana. Iza površnog humanizma skrivena je stvarnost bogata ljudskim naporima i prirodnim silama, stvarnost koja predstavlja svet tehničkih objekata kao medijatora između čoveka i prirode.’’[Gilbert Simondon, On the Mode of Existence of Technical Objects, Univocal Publishing, 2012, str. 15.] Simondon u analizi kulturne tehnofobije ide toliko daleko da je upoređuje sa primitivnom ksenofobijom kod čoveka. Mrzimo strojeve jer odbacujemo ono nerazumljivo i nepoznato. Stroj je stranac, nešto što je ljudskom postojanju pretnja i zagonetka. Nesporazum nastaje jer savremeni čovek ne uviđa da je tehnika ono posredovano što usavršava ljudsku postojanost. Otuđenost ljudskog postojanja, ili ono što Geert Lovink naziva tehnološkom tugom, nastaje iz neznanja o tehničkoj ,,prirodi i njenoj suštini, kroz njeno odsustvo iz sveta značenja i njeno izostavljanje sa tabele vrednosti i pojmova koji čine kulturu’’(str.16).
Centralni pojam Simondonove filozofije je pojam individuacije koji zapravo polazi od negiranja hilomorfizma. Individua nije zaseban, otuđen fenomen, nego kontinuiran proces samoizgradnje. Pojedinac se može definisati samo u relacijskim odnosima, kao metastabilno biće. Individuacija znači okretanje ka procesu rasta, buknuća, promene, a ne pukom vrednovanju i tumačenju gotovog pojma. Poput antičkih sporova i razlika između predplatonovske i postplatonovske filozofije, ovde je posredi ontološki odgovor na samu tehničku predvidljivost postojanja. Ono što je za rane grčke filozofe bio φύσις naspram εἶδος, to je za Simondona individuacija (transdukcija) naspram tumačenja fiksnih fenomena stvarnosti. Tim tragom Simondon uvodi kristalizaciju kao ontološki model kojim prikazuje prelaz iz neformiranog u konkretno stanje. Individuacija se oslobađa viška, napetosti, energije, da bi zadobila strukturu, ali u sebi zadržava pre-individualno stanje, zametak, ostatak metamorfoze. Klica je veza između pre-individualnog stanja i konačne forme. Kroz taj proces odvija se kristalizacija, od neformirane materija dobija se oblik, kristal. Forma rešava napetost svoje strukture, dok je materija ta koja bezuslovno nosi u sebi buknuće, ono rađajuće što proizvodi klicu kao neprestano širenje. Sve na svetu u temelju svoga bitka podložno je kristalizaciji, odnosno potrebi da razreši unutrašnje konflikte i uspostavi harmoničan sistem delovanja.
Čuvenu tezu o čoveku kao dirigentu, a ne robu tehnike Gilbert Simondon u knjizi o postojanju tehničkih objekata detaljno izlaže kroz pojam tehničke evolucije i individuacije. Specifična evolucija tehničkih objekata ne odvija se u odnosu na kontinuitet ili diskontinuitet, nego kao faza u sistemu koherentnosti. Progresivno usavršavanje detalja pomoću kojih stroj uspeva da radi bolje i efikasnije omogućava evoluciju kontinuiranog tipa. Usavršavanje tehničkih objekata je eksperimentalan rad rasta pri čemu se ono suštinsko pojavljuje kao strukturalna evolucija koja zapravo olakšava samospecifikaciju tehničkih objekata. Drugim rečima, tehnički objekat nije neljudska kutija, već medijator koji napretkom unutar ontološke strukture postojanja ,,uzrokuje i uslovljava sam sebe u svom funkcionisanju, ali i u reakcijama koje njegovo funkcionisanje izaziva kroz upotrebu’’. (str. 32) Sistem tehničkog objekta funkcioniše kroz komandnu rešetku, ali se ostvaruje u punini postojanja kroz suodnos sa čovekom. Zato Simondon kritikuje i tehnofobiju i tehnofiliju, oba stanovišta odbacuje zalažući se za suodnos ili potrebu da se stroj integriše u kulturu, a ne da ostane stranac u njoj. Stroj, da rezimiramo, nema dušu, ali on je poput čoveka predoređen za određen napor i misaonu delatnost. U tom smislu prelazi put od apstraknog (delovi stroja su funkcionalni i nepovezani) do konkretnog (stroj fukncioniše kao sistem sabirajućeg jedinstva). Tehnički objekat, piše Simondon, ,,postaje specifična vrsta dobijena na kraju konvergentnog niza. Ovaj niz ide od apstraktnog ka konkretnom modu: teži ka stanju koje bi tehničko biće pretvorilo u sistem koji je u potpunosti koherentan u sebi i ujedinjen sa samim sobom’’(str. 27).
U evoluciji tehničkog objekta postoje dva vida usavršavanja. Prvi koji menja i usklađuje raspoređene funkcije i drugi koji bez ikakvog uticaja smanjuje potencijalno štetne posledice preostalih delova sistema (najčešće redovnim održavanjem). Evolucija tehničkog objekta moguća je kao napredak samo u onoj meri u kojoj su ,,tehnički objekti slobodni u svojoj evoluciji i nisu gurnuti nužnošću u pravcu fatalne hipertelije’’ (str. 58). Ovakav postepeni napredak, kroz klicu koja se razvija i raspoređuje, Simondon ne tumači kao određenu humanizaciju prirode, nego u konstruktivnom smislu kao relaciju, medium, između čoveka i prirode koji zahvaljujući čovekovoj inteligenciji nastaje i opstaje u tehno-geografskom okruženju. Posredi je vitalni rad i vitalna individuacija koja se razlikuje od tehničke individuacije. Vitalna individuacija je aktivno buknuće bića pri razrešenju unutrašnjih konflikata kroz samokontrolu i samorealizaciju, dok bi tehnička individuacija bila evolutivna snaga stroja, put od jednostavnijih do složenijih funkcija sistema. Otuda je za Simondona bitan pojam živog (le vivant), u njegovoj filozofiji predstavljen kao izvorno buknuće predoređeno za stalnu metamorfozu. Živo biće ne završava nikada svoju individuaciju, ona je uvek u toku. Fizička individuacija ima svoj početak i kraj (proces formiranja kristala), dok se biološka individuacija nikada ne završava. Njen zadatak je da reguliše konflikte i da iz haosa buknuća proizvede strukturu reda, kako u biološkom tako i psihološkom smislu.
Individuacija tehničkog bića je uslov tehničkog napretka. Tehničko kao posredovano i prirodno kao izvorno (neoblikovano) prave simbiozu, ne na način fabričke produkcije ili korisnosti, nego na prirodni način vitalizma postojanja i rasta svega što jeste. Jer priroda posreduje između tehničkih i ljudskih potreba, svemu živom dajući mogućnost određene strukture. Na tom tragu Simondon donosi autentičnu misao o kulturi posredovanja koja tehniku neće odbaciti niti idealizovati, nego će u njoj pronaći model rasta, mogućnost za uspostavljanje tehnološkog humanizma. U knjizi Mašta i pronalazak (Imagination et Invention) Simondon analizira pojam mašte, slike i individuacije postavljajući tezi da je mašta invencija koja omogućava iskustvo pronalaska. Realizacijom mašte slika postaje autonomni objekat koji prolazi kroz fazu kristalizacije. Slika je dinamički proces pomoću koga čovek struktuiše tehnički svet oko sebe, slika je kopča između pojave i strukture. Imaginacija (mašta) sabira, prikuplja slike sve dok one posredstvom kristalizacije ne pređu u novu formu — pronalazak (izum).U tom smislu tehnika može biti lepa poput umetnosti jer potreba za harmonijom u oba slučaja dolazi kroz blizinu estetskog mišljenja koje ,,uvek odražava funkciju totaliteta’’ (str. 191) tragom one nevidljive sile koja tehniku i čoveka povezuje na ontološkom, a ne utilitarističkom nivou. Umetnički doživljaj sveta traga za celinom, on signalizira i usmerava na ono prikriveno što je zapravo istinito. Ono što umetnost čini istinskom umetnošću je mera, dakle takva vrsta harmonije koja podražava simetriju. Tehnički predmet je lep u jedinstvu mesta i funkcije. Dok odražava meru on je lep, svako prekoračenje mere (ὕβρις) ruši strukturu i time tehniku udaljuje od čoveka. Ono što, prema Simondonu, povezuje tehničko i misterijsko iskustvo samoga života to je upravo estetika koja disocijaciji tehničke i magijske perspektive života daje snažnu gustinu i značenje. Ovaj misaoni obrat nudi sasvim novo promišljanje estetičko tehničke dimenzije stvarnosti, koja od Platona do danas nasleđuje trag slike sveta o kojoj piše i Heidegger, naime fenomena koji iskustvo gledanja stavlja ispred iskustva slušanja. Simondon tako piše da je ,,svaki estetski predmet svet ili profan, dok je estetski osećaj istovremeno svet i profan: on pretpostavlja posredovanje čoveka u isto vreme kao i posredovanje predmeta; u estetskom osećaju, čovek je sveštenik sudbine baš kao što je predmet predmet sudbine; sudbina se poklapa sa voljom’’ (str. 205). Estetski osećaj pripada tehničkoj bliskosti sveta. To je razumljivo otuda što za Gilberta Simondona tehnički objekat nije puka stvar među drugim stvarima, nego čin buknuća koji se sjedinjuje sa živim životom.
NENAD OBRADOVIĆ 