Istorija prepiske i duhovno zajedništvo
Istorija prepiske predstavlja važnu civilizacijsku pozadinu duhovnog zajedništva. Filozofija je na svome izvoru bila savez mudrosti koji je negovan pomoću prijateljske naklonosti i zanosa erotske prirode. Heraklit je tu bio izuzetak, osamljen je prezreo svoje sugrađene, ali se u njegovom mišljenju sabralo ono odlučujuće za početak filozofije zajedništva – λόγoς kao zbor i spram njega zakon suprotnosti – red (κόσμoς) i nered (ἀκoσμία) – koji vodi harmoniji (ἁρμονία). Sokrat je javno pripovedao, dok je pisana filozofija nastupila sa Platonom. U njegovim dijalozima prijateljstvo igra odlučujuću ulogu pri svakoj istinskoj spoznaji. Reči se prenose kako bi se duhovni srodnici sjedinili u ,,svetu tajnu filozofskog besnila i zanosa’’ (Plat. Symposion, 217b) Od utemeljenja filozofijskog teksta kao književne forme nastupilo je vreme prepiske, kako intimne autorefleksije tako i one upućene drugima. Najdublju autorefleksiju svoga filozofskog i neuspelog političkog puta u Sirakuzu Platon je proveo u čuvenom Sedmom pismu u kome, kako je opšte poznato, izlaže kritici pisanu reč. Čini se da je Platonu u tom tekstu najviše stalo do toga da kritikuje one koji pišu radi nametanja zakona drugima, njegova je kritika usmerena na takve pojedince koji sebe pisanjem uzdižu u zakonodavce bez da sami imaju srodnosti sa principima vrline. Do istine dolazi, prema Platonu, samo onaj koji je svojim duhom srodan sa pravednim i plemenitim, a ,,tkogod da je… nešto pisao o najvišim i prvim stvarima naravi, taj ništa valjano nije čuo niti naučio od onoga što je napisao.’’[Platon, Sedmo pismo, u Hans Krämer, Platonovo utemeljenje metafizike, Demetra, Zagreb 1997., str. 309.-317.]
Pisanje pisama prostorno udaljenom i često nepoznatom Drugom otvorilo je u svesti ljudi duh zajedništva koji Peter Sloterdijk iz perpsektive humanistike novoga doba naziva literarnim društvom. Reč na početku filozofije reč je prijateljskog dopisivanja. Seneka je u pismima prijatelju izneo koncept vlastite filozofije i preneo reč stoicizma. Ciceron je napisao hiljade pisama preko kojih je prenosio filozofiju u zajedništvo duhovne sinteze, u nadolazeće doba literarnog društva. Srednjovekovni manastirski prepisivači išli su istim putem. Duhovnost i ljubav sreli su se posredstvom pisma. Poput misionara i filozofa koji su prostorno dalekim srodnicima po duhu slali svoje misli, tako su ljubavnici svoju ljubav slutili slanjem tajne poruke. Onaj koji šalje pismo ne piše samo primaocu, nego slanjem veruje u ,,ljubav prema nepoznatom, dalekom, nadolazećem životu’’. Prepiska kao upućivanje reči i misli na daljinu, nepoznatim putem u sluteću prisnost, temeljna je odlika onoga što Gabriel Marcel naziva stvaralačkom vernošću.[Gabriel Marcel, Od neprihvaćanja do zaziva, preveo Marko Kovačević, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1984, str. 161-164.] Posredi je zagonetan metafizički odnos posredovanja između ja i ti gde se sâma prisutnost spoznaje kroz samorefleksiju i pritom priznaje s obzirom na ti. Pisanje pisma kao napor da se rečima obuhvate misli u jednoj celini, nije samo potreba ljudskog bića za zajedništvom, premda ni to ne treba zanemariti, koliko takav čin duboko zaseca čovekov duhovni osećaj prema celini čitavog univerzuma. Nigde se, naime, očitije ne prepoznaje čovekovo samstvo i njegov duhovni nasrtaj na celinu stvarnosti nego što je to slučaj sa pisanjem pisama. Pisma u sebi iskušavaju krajnje iskustvo slobode jer dovode u pitanje neizrecivost postojanja. Otuda potreba Vincenta van Gogha da u pismima bratu napiše sve ono što nikada ne bi izrekao u fizičkom susretu, kao što su Artaudova pisma iz ludnice njegova jedina i spasonosna odbrana autentične ideje slobode uprkos bolničkim rešetkama koje znače izolaciju i smrt.
Spis koji se šalje, primećuje Sloterdijk, ,,pokreće i operaciju u pravcu nepoznatog, on zavođenje lansira u daljinu, jezikom staroevropske magije rečeno: actio in distans, s ciljem da se nepoznati prijatelj razotkrije kao takav i da se podstakne da pristupi krugu prijatelja. Čitalac koji se izlaže debelom pismu knjigu zaista može da razume kao pozivnicu, a ako dopusti da se zagreje za lektiru, onda se prijavljuje u krug prozvanih, kako bi tu potvrdio da je primio pošiljku.’’.[Peter Sloterdijk, U istom čamcu, prevela Aleksandra Kostić, Beogradski krug, 2001, str. 102-103.] Pošiljka u formi pisma ili knjige poništava tragove mizantropije i na mesto čovekovog otpora prema svetu postavlja nežnu otvorenost koja u samotnosti ispisivanja reči zrači okrepljujućom svežinom. Prepiska između Lawrencea Durrella i Henryja Millera trajala je od 1935. do 1980. i može poslužiti kao duhovni horizont 20. veka, budući da su njihove adresirane reči sa svih krajeva sveta u tako dugom razdoblju postale svedočanstvo o stvaralaštvu, egzistencijalnim krizama, ratovima, gradovima, putovanjima i najviše duhovnoj bliskosti dvojice pisaca. Njihova prepiska ostaje svedočanstvo čvrstog saveza otpora u kome su se objedinili stvaralačka vitalnost i teror istorije. Danas, ipak, stvari stoje sasvim drugačije. Ako je fenomen duhovnog zajedništva najbolje razumljiv kroz istoriju prepiske, nije li danas u vremenu racionalizacije sveta sa tom vrstom zajedništva nepovratno završeno? Ili je, pak, uprkos tehnološkoj uslovljenosti civilizacije prepiska još jedini signal (ili mogućnost!) zajedništva. Čitanje je već odavno izgubilo status društvene korekcije, ono više nije ni deo elitne p(r)osvećenosti, čitanje je postalo mesto isključenja, otpadništva i margine, pa društvo današnjice gubi svaku mogućnost uspostavljanja temeljem literarnog zajedništva.
Prepiska čuva ideju duhovnog zajedništva uprkos tehnološko naučnoj predvidivosti savremenog života. Ono po čemu je grčki λόγoς bio zbor čijim se tragom nadalje filozofska reč prenosila prepisivanjem, to je danas zbrajajuće iskustvo duhovnog zajedništva koje je sačuvano, ne bez određenih teškoća, kroz živi jezik prepiske. Rilke je u Pismima mladom pesniku presudno odredio nadolazeće doba u kome će prepiska (o)čuvati duhovno zajedništvo. 17. februara 1903. Rilke mladom pesniku daje sledeći savet: ,,Umetničko delo je dobro ako je nastalo iz neminovne potrebe. U ovoj osobenosti njegovog porekla leži i sud o njemu: drugog suda nema. Zato, veoma poštovani gospodine, znam samo jedan savet: udubite se u sebe i ispitajte dubine u kojima izvire vaš život; na njegovom vrelu naći ćete odgovor na pitanje da li morate da stvarate.’’[R. M. Rilke, Pisma mladom pesniku, prevela Vera Stojić, Gradac, Čačak, 2012, str. 10-11.] Rilkeov savet pogađa bitno smer našeg doba. U onome što nam nameće racionalizacija sveta, jedino se samotnost prepiske pred nama ukazuje kao potraga koja vodi duhovnom savezu izabranih i posvećenih ljubavnika mudrosti.
NENAD OBRADOVIĆ 