Prepiska M. Komelja i V. Tabaševića
Dok sam čitao Levade, knjigu prepiske Miklavža Komelja i Vladimira Tabašavića, osetio sam potrebu da sve napisano u toj knjizi misaono upijem, da prodre u mene, da se ustali, ili kako kaže Derrida kada piše o poeziji – da sve naučim napamet srcem. Jer srce (te) udara, ono je snaga, vitalnost, želja, konjska snaga duha o kojoj zapravo govori ova knjiga. U Levadama je puno mene i puno svih nas. Knjiga je to lavirint, bezizlaz i zagonetka, sa jezičkom dramatikom i glasom prema drugom, knjiga su-govora, rez u jeziku, zarez, trag. Nepce. Pominjem baš ovu reč jer na jednom mestu u knjizi Miklavž, prethodno nazvavši Vladimira – nepce, pojašnjava da je ,,na slovenačkom nepce u ustima nebo. Ista je reč za nebo i za nepce. Ista reč za nebo nad nama i za nebo u nama, nebo u ustima.’’ Pa je i pesmu jednu ispevao posvećenu nepcu:
U
Ustima
Je
Nebo (nepce).
Kako onda ne prizvati (opet) u sećanje Derridu koji piše da svaku našu napisanu pesmu potpisuje drugi, pesmu potpisuje želja da je neko nauči napamet (srcem). Ova prepiska razotkriva puno slojeva, ona nagoveštava, posreduje, otvara puno pitanja i nudi, na svu sreću, premalo odgovara. Tekst je ovo protiv jezičkog i ljudskog pragmatizma. Čežnja za mirom, za raskopitanim duhom, sagovornikom, vatrom i vetrom naših duša, umećem meditacije koja je svojstvena konjima. Krajnji meditativni mir poseduju konji koji nepomično stoje. U očima njihovim nepreglednim sve je nemirno, nedokučivo. Zagonetka dubine. Nama ljudima ostaje tek udubljenost koja pušta da sve bude i prođe.
Prepiska odbacuje jezički pragmatizam, svrstavanje, ideološke podele, jezik sledi meku estitiku prema životu. Konji, priroda, poezija, tišina i umetnost. I naravno kiša. Vladimir piše odu kiši, toj zaštitnici tajne – ,,A večeras kiša, evo, usporava vreme. Planeta me kišom i s bezbroj kapi-očiju posmatra kako trajem. Kiša pruža nežnu sporost svemu, i još nežnije ubrzava sve. Nekad verujem samo kiši i samo u kišu’’. Nasuprot nežnosti kiše, napetost jasnoće. Luk i lira. Svi nas, naime, sameravaju tako da budemo razumljivi nekom drugom, da nas time negde smeste, svrstaju, obeleže, zatvore poput konja, da ostanemo ukroćeni, pod njihovom tobožnjom zaštitom, da se ”zarazimo” velikom idejom. Posvećenost i povučenost ostaju dvojnost oslobađajuće jednostavnosti. Tome svedoči ova knjiga. Ne oslobađanju kao žalu za uspehom, nego ravnodušnom odustajanju koje je blisko iskustvu stoičkog ili monaškog podviga. To je srce oslobođeno, poput Célineovog junaka kome je ”srce skriveno u toplom, kao zečić, u kavezu od rebara, nemirno, zgrčeno, glupo”.
Začarani krug prepiske zatvara pitanje koje ga i otvara: Da li je moguće uvući drugu osobu u intimnost svojih misli?
NENAD OBRADOVIĆ 