Edita Schubert (1947-2001) za kratkoj je života stvorila obilje umetničkih radova. Stvaralački se kretala između oka i duha. U istoimenom eseju Maurice Merleau-Ponty piše o svetu koji se za jednog slikara nikada ne završava; neka se i završi, za slikara svet nikada nije završen, nikada totalan, on je mena i mogućnost. Istinski umetnik ne stvara samo formu, nego i doživljaj, transformiše sebe i kroz sebe sve oko sebe. U slučaju Edite Schubert postoji stalna potreba da se dođe do autentičnog glasa drugačije umetnosti, da se reši zagonetka, ,,probije’’ slika, otvori prostor u mišljenju, da se ukratko dođe do pozadine slike. Zato će u poslednjem i jedinom intervju koji je pristala dati za života teoretičarki i prijateljici Leonidi Kovač, video razgovoru snimljenom u leto 2000. godine, neposredno pre njene smrti, reći da nije mogla da podnese napetu površinu platna. Ja sam morala, svedoči Schubert, ,,zabiti nož u platno, umesto kista’’.
Osim što se ovakvim performativnim postupkom otvara čitav niz teorijskih izazova umetnosti i njenih klasičnih formi i narativa, Schubert ovim stavom ulazi u polje ontologije umetnosti. Njeno probijanje platna skalpelom simbolički traži pozadinu slike i time pozadinu mišljenja slike, ono što slika kao medij prenosi, proizvodi i poništava. Teško je, stoga, umetnost Edite Schubert smestiti u neki određeni pravac i ozvaničiti ga određenom umetničkom tendencijom; ona je bila apsolutni posvećenik i time apsolutni umetnik. Njen umetnički put je autoreferencijalan, inventivan i nepredvidiv. Poetika Edite Schubert je ,,umetnost mekog izraza” (Miško Šuvaković), i baš takav izraz mekoće prema čoveku i njegovom odnosu prema prirodi i onom neljudskom, stvara od njenog umetničkog sveta misterijski fenomen otpora. Krećući se od hiperrealizma, transavangarde do apstrakcije i kolaža, preko performativnih platna i geometrizacije, do performansa i digitalizacije, Schubert je osvedočila umetnost nomadizma, kretanje u nepoznato kao jedinu mogućnost autentičnog umetničkog svedočenja.
Ne želeći da se javno eksponira, komentariše, pojašnjava, davala je umetničkim delima kratke nazive i time još više otvarala misterijsko jezgro njihove intermedijalnosti. Giorgioneovu sliku La Tempesta obožavala je, njenim rečima, jer je mistična. Time je naravno dovodila u pitanje ontologiju slike – gde počinje misterijsko, a završava životno? U seriji performativnih platna krajem 70-ih Edita Schubert otvara pitanje autonomije slike i time pravi radikalno autentičan misaoni rez na polju hermeneutike slike. Slika, dakle, nije samo platno, crtež, boja, slika je izvedbeni čin, performativni akt, medium umetnosti i stvarnosti. Radeći na Medicinskog fakultetu pri zavodu za anatomiju kao crtač, ona je prepoznavala detalje ljudskog tela i davala im značenje, pa stoga ne čudi da je u svojim umetničkim intervencijama često koristila tzv. propadajuće materijale kao što su trake, farbe, skalpeli, flasteri, granje, lišće, cvetovi… Ontologija umetnosti koju afirmiše Edita Schubert razotkriva migove ka pitanju reprodukcije umetničkog dela koje u radikalnoj filozofskoj formi predočava Walter Benjamin. To je posebno uočljivo u poslednjoj deceniji njenog rada kada se okreće performativnom slikarstvu, kolažiranju sa motivima bar kodova, autoportretisanju i pitanju odnosa između identiteta i reprezentacije, sa naznakama simboličke vezanosti za društvenu stvarnost i pitanje nadolazeće tehnologije kao novog umetničkog medija.
Kroz performativna platna velikih dimenzija iz 1977. Edita Schubert pokazuje bit njenog mišljenja slike, time da iza velikog tamnog platna prikazuje, u procepu slike, čulne organe poput oka, uha, nosa, ulazeći tako u otvoren dijalog sa ontološkim statusom slike kao medijem mišljenja, mesta gde znak oslobađa misao da se utemelji u sebi samoj. Razumevanje umetničkog dela, prema tumačenju Gottfrieda Boehma, produbljuje gledište individualnosti u neku vrstu zagonetke, delo je nepopustljivo i neiscrpno pred mogućim interpretacija drugog. U slučaju Edite Schubert nemoguće je govoriti o strogoj hijerarhiji poetike, osim u smerovima osobenog nadovezivanja umetničkih postupaka, kolažiranja i eklekticizma.
U ovome trenutku u alpskom selu pokraj reke Inn, u muzuju Susch otvorena je prva velika međunaradna izložba radova Edite Schubert. Na našim prostorima gotovo zaboravljena, njeno delo svedoči o posvećosti i još bitnije o onome što je danas presudno pitanje teorije savremene umetnosti, naime odnos umetničkog dela, medija i komunikacije. Uz to poetsko razlaganje fenomena tela, prirode, otpora i propadljivih predmeta, svedoče o obilju, mekoći, nomadizmu, ali i ekološkoj i feminističkoj perspektivi njenog umetničkog dela. U onome što umetnost suštinski jeste, a to je potraga za celinom lepote i harmonije, Edita Schubert pripada svim svojim bićem od početka do kraja. Umetnosti je daralovala ono najbitnije – nomadizam vlastite izvedbe.
NENAD OBRADOVIĆ 