Beli grad i unutrašnje samstvo
Švajcarski reditelj Alain Tanner u filmu U belom gradu (Dans la ville blanche) iz 1983. godine umetnički donosi jedan od najupečatljivijih likova unutrašnjeg egzila u istoriji evropske kinematografije. U skladu sa filmskom poetikom sporosti Tanner se i u ovom filmu bavi osobenom egzistencijalnom potragom jednog marginalca, mornara, kome je more jedina voljena zemlja. U brodu na pučini je tesno, ali pred očima se ukazuje beskraj. U čoveku blizina i daljina, zatvor i krajnja sloboda. Metafora je to samog života koji prolazi, uprkos svemu, u žudnji i stremljenju; ono što je za nas mašta, to je za mornara beskraj mora. Ovaj film za mene je važan, između ostalog, zbog moga filozofskog usmerenja, meke estetike, koju sledim i u kojoj su neka od bitnijih obeležja, pored nežnosti i melanholije, pitanja nomadizma i nostalgije. Za razliku od tvrde estetike koja se kao naučna disciplina bavi pojmovima lepote i umetnosti koristeći strogo naučno-metodološki teorijski aparat, ja zagovaram drugi put – meku estetiku kao interdisciplinarnu potragu gde se objedinjuju filozofija, književnost, film, muzika, likovnost i mitologija, pri čemu su ključne reči takvog usmerenja nadahnuće, zanos i lepota. Srž meke estetike prepoznao sam u filmu U belom gradu.
U etmilogijskom značenju reč nostalgija ( νόστος i ἄλγος) znači osećaj želje za povratkom kući, želje koja je praćena bolom. Odisej je prototip takvog lutanja i čežnje, u njemu se objedinjue Heimweh (nemački: bol za domom) i Fernweh (želja za nepoznatim predelima). Nastalgija je u blizini melanholije, ona je naličje meke estetike. U nostalgiji postoji sabirajuće iskustvo sećanja, pri čemu ne treba zaboraviti na Platonovo učenje o sećanju duše na istinski svet Ideja, iskustvo koje može biti teret ili izazov. Melanholija je, kako piše Julija Kristeva, tamni obrub ljubavne strasti. U filmu U belom gradu motivi nomadomelanholije objedinjeni su kroz nekoliko simboličkih obeležja – more, brod, grad, pisma i ljubav.
Granična iskustva nostalgije i melanholije nisu samo iskustva patnje već, možda i više od toga, ozdravljenje duha kroz sabirajuće iskustvo sećanja, kroz pukotine koje nagrizaju celinu bića tako da kroz njih neprestano struji hladan vazduh. Dostojevski je usled takvih pukotina na svome biću osećao nezalaznu jezu. Dok je pisao Demone zabeležio je u svojim radnim papirima niz uzrujanih, maglovitih tuga koje su pritiskale čitavo njegovo biće. To su trenuci, zapisuje Dostojevski, patnje koja dovodi do svesti. To je specifičan, rečima neprenosiv osećaj misterijske posvećenosti, osećaj harmonije u svojoj punini. Julija Kristeva u analizi fenomena melanholije poziva se na citat iz ovih beleženica Dostojevskog: ,,To nije ništa zemaljsko. Ne mislim time reći da je božansko, ali čovjek u svojem zemaljskom liku to ne može podnijeti. Mora proći kroz psihičku mijenu ili umrijeti. Taj je oseća jasan i nepogrešiv…To nije ushićenje…A niti je osjećaj ljubavi prema bilo čemu, oh! to je mnogo uzvišenije od ljubavi.” *
Glavni junak filma U belom gradu mornar Paul (Bruno Ganz) nemiran je u miru. On je, rekli bismo, na rubu halucinacije. Pleše i tuguje, putuje u nepoznato. Čudan osećaj koji se gledaocu nameće već u prvom kadru filma – brod nasred mora obavijen maglom. Mornar Paul želi na kopno, pa odlazi u nepoznato i neizvesno, ruši sve iza sebe, veze i ljubavi, i danima luta ulicama Lisabona. Taj beli grad u njemu budi nostalgiju čežnje za suprugom koja ga čeka, ali i nova uzbuđenja prema drugoj ženi sa kojom ostvaruje ljubavnu bliskost. U tom gradu, tako ostavljen i napušten, Paul shvata da ne pripada nigde i da će poput grčkog mitološkog junaka Endimiona ostati izvan sveta, zarobljen večito svetom snova. Jezu koju je Dostojevski osetio tokom pisanja, Paul oseća u dodiru sa kopnom, bezdoman snima određene trenutke malom kamerom, bez zvuka, samo slikom prenoseći trenutke i osećaje nepoznatog sebe iz nepoznatog grada.
More je metafora beskonačnosti, brod ljudske skučenosti, nepoznat grad nostalgične otvorenosti nepoznatom, pisma koja šalje ženi potreba da rečima materijalizuje osećaj usamljenosti, dok je ljubav ona krajnja nepoznanica koja izaziva duboki potres i neku vrstu samopropitivanja. Njegovo lutanje Lisabonom prkos je, ne samo spram materijalizacije sveta i civilizacije rada koja čoveka zatvara u skučenu kabinu broda, nego i spram vlastite stvarnosti u sebi, nepoznanice u naizgled poznatom sebe, koja se u njegovom slučaju razotkriva u pismima koja šalje ženi shvatajući tim rečima da je stranac u životu i braku.
Sličan egzistencijalni nemir uz motive prirode i lutanja, Tanner sprovodi i u nešto poznatijem filmu iz toga perioda Svetlosnim godinama daleko (Les Années lumière) iz 1981. gde prikazuje dvojicu osobenjaka različite životne dobi, koje u prelepim predelima Irske povezuje autentična želja za slobodom. U belom gradu je, ipak, film intimne zagonetke, zatvorenosti, usporene strukture, filmski esej u kome se unutrašnje stranstvo ne prikriva, nego naprotiv – stranstvo se širi belim gradom donoseći kroz patnju osobenu katarzu glavnog junaka. Paul zato naspram crvenih zavesa na prozirama hotelske sobe koje mu zaklanjaju prizor mora i prostranstva plavog beskraja, ispred sebe vidi samo belinu. Beli grad i belu sobu, belinu jednaku samoći i tišini.
*Esej Julije Kristeve objavljen u časopisu Quroum, broj 4, 1989, preveo Mladen Kožul, str. 219-234.
NENAD OBRADOVIĆ 