Jedno od bitnih obeležja moga filozofskog koncepta meke estetike, koji je nastao na tragu hermeneutike, jeste naglašena veza između potpune posvećenosti i potpune povučenosti iz sveta. Ova dvojnost koja se iskustveno ne isključuje, već stvaralački dopunjuje, neminovna je za svako istinsko mišljenje na ontološkom izvoru, mišljenje nastalo zrenjem bitnih pojmova koji, kako je poznato, u filozofiji nikada nisu do kraja samorazumljivi. Filozofija je tragom meke estetike mesto susreta sa onim životnim principom ljudskog postojanja koji se osnažuje stvaralaštvom kao još jedinom odbranom pred potpunom digitalizacijom života. Odlika je takvog mišljenja sporost koja je gotovo nemogući koncept mišljenja i življenja u vremenu koje Jean Baudrillard u knjizi Amerika naziva mentalnom formom pustinje. Takav ,,pročišćenji vid otupelosti ogleda se u ogoljenosti brzine. Ono što je hladno i mrtvačko u socijalnoj pustoši iii denukleaciji, ovde, u vrelini pustinje, dobija kontemplativnost.” (str.11) Nasuprot ubrzane materijalizacije gradskog života stoji pustinja kao ,,ekstatična kritika kulture, ekstatički vid nestajanja”. Jer brzina je inicijacija u prazninu.
Gilles Deleuze u knjizi o pustinji ovaj problem razume na sličan način. Za njega je pustinja drugi izvor, ona krajnja napuštenost od koje sve iznova počinje u nadolazećoj snazi mišljenja, snazi koju metafora nepregledne pustinje vraća kući, na ontološki izvor bitnog samoutemeljenja. Pustinja je simbol deteritorijalizacije, mesto u kome je ispražnjeno svako ljudsko nastojanje da vlada, moćuje, porobljava; pustinja je horizontalna tišina i time istinska metafora mišljenja. Tek u pustinji otkrivamo animalnu tišinu, u gradskom metežu slavi se raskoš smisla. New York nasuprot pustinji, prema Baudrillardu, stoji kao grad kojim hodaju izbrazdani mozgovi. U tom gradu nema osamljenosti svojstvene misaonoj kontemplaciji, samo usamljenosti čoveka individue, pojedinca koji živi za sebe i samostalno priprema obrok, u pauzi radnog robovanja, dok prislonjen na neki zid ili haubu automobila jede sam, gotovo uspaničen ograničenim vremenom pauze, što je ,,najtužnija scena na svetu, tužnija od svake bede…” Gradovi reklama, demonstracija svetla i igre, ubrzanje koje vodi površnosti, pragmatizmu i čistoj operativnosti to je model bogatstva i moći, simulacija smisla, dok je pustinja stanje duha, takva vrsta sporosti koja sve oslobođa viška i svemu daje dubinu krajnje slobode. Poput mišljenja, pustinja je lepa i izazovna uprkos monstruoznosti svoje nepreglednosti.
Dalekosežan je, pritom, Baudrillardov uvid o podvojenosti kroz simulaciju. Ona se manifestuje opštim pojmovima pripadanja društvu, ispraznoj komunikaciji, površnom druženju, putovanju, neobaveznom seksu i neobaveznom ćaskanju. Simptom toga je odsustvo istinskog razgovora. Nema dijaloga, samo komunikacije. U epohi plastične hirurgije tela, Baudrillard uviđa da u stvarnosti više ne komunicira čovek, nego kôd koji prenosi poruke i održava privid socijalizacije. Ono još bitnije je što je prevlast slike nad jezikom dovela do toga da se čovek više ne druži na isti način; on se priključuje stvarima. Drugim rečima, čovek u epohi slobode, sve više postaje isti drugima jer on ne misli vlastitom glavom, već sledi kôdove, priključuje se na svoje telo. ,,Nije važno biti ni čak imati telo, već biti priključen na svoje telo. Priključen na seks, priključen na sopstvenu želju. Prikopčan na sopstvene funkcije kao na energetske diferencijale ili video ekrane. Otkačeni hedonizam: telo je scenario čija se čudnovata tirada o higijeni odvija u trčanju izmedu bezbrojnih sala za rekulturaciju, muskulaciju, stimulaciju i simulaciju, od Venecije (Kalifonija) do Tupanga kanjona, koje odslikavaju kolektivnu opsesiju bespolnosti.”(str. 37) Iza toga sledi priključivanje na sopstveni mozak, ne kroz misao, nego kroz sliku koju nam šalje ekran. Takav pojedinac priključen na sliku, a u zabludi da svoju pamet koristi za razmišljanje, usred obilja informacija, poruka, zahteva i očekivanja, postaje opsesivan – sve opisati, svuda biti prisutan, sve zabeležiti, sve slikati, sve popisati, sve memorisati, priključiti se živim životom na internetsku mrežu.
Amerika Jeana Baudrillarda je presudna knjiga za razumevanje epohe u kojoj su posvećenost i povučenost postali subverzivni činovi. Priključeni na sliku gubimo ono najizvornije u nama, ontološki temelj samoga postojanja koji bi se pitanjem o biti stvari trebao otvariti horizontu mišljenja kroz tradicionalne, u novoj internetskoj stvarnosti gotovo zaboravljene pojmove poput mita, religije, umetnosti i filozofije. Očuvana čovečnost današnjice bila bi u otporu ubrzanju, pre svega time da svakodnevno sebi postavljamo dva pitanja. 1) Koliko ono čime se bavimo daje smisao našoj egzistenciji? 2) Da li možemo bez toga živeti, ne jedan dan, nego jednu minutu?
*Citati iz knjige: Amerika, prevela Mila Baštić, Buddy Books, Kontekst, Beograd, 1993.
NENAD OBRADOVIĆ 